Godine 1895. pričao je Laza Kostić, malo u šali, a više u zbilji, kako je, sedam godina ranije, postao najplaćeniji glumac na svetu, i to – na Cetinju. Glumeći u pozorišnoj predstavi Kostić je, za svaku izgovorenu reč, dobio ni manje, ni više, no po 15 srebrnih florina (ili 185 grama srebra). Kako je Kostić postao toliko plaćen glumac govori priča koja sledi.
Godine 1886. g. štampano je na Cetinju prvo izdanje drame „Balkanska carica“ crnogorskog kneza Nikole I Petrovića, koja je, u kraćoj verziji, premijerno izvedena na Cetinju još 1884. godine. Knez Nikola je, u jesen 1888. godine, u čast dolaska svoje rođake kneginje Darinke i njene kćerke Olge (supruge i kćerke svog prethodnika i strica kneza Danila), koje su živele u Veneciji, priredio na svom dvoru ponovno izvođenje ove drame za uži krug gledalaca. O toj drami kneževoj Laza Kostić, koji je od aprila 1884. g. stalno boravio na Cetinju, gde je bio urednik službenog „Glasa Crnogorca“, pisao je pohvalno (ipak, nedovoljno pohvalno za ukus i kneževsku sujetu Nikole I) u bečkom časopisu „Neue Freie Presse“, kao i u cetinjskoj „Crnogorki“.
Ovom prilikom Kostiću se obratio njegov stari prijatelj Jova Pavlović, tadašnji crnogorski ministar prosvete i upravnik dvorskih teatralnih zabava. Predložio mu je da se primi jedne uloge u „Balkanskoj carici“, prilikom predstave koja će biti priređena u dvoru. O tome dalje Kostić piše:
– Ja da budem glumac? Jesi li manit?
– Pa zašto ne, svi smo diletanti.
– Te ja u smeh, te u snebivanje, te u otimanje. Ne pomaže ništa. Ja pristanem, ali samo pod uslovom da to bude najkraća uloga u predstavi. Na to mi Jovo odredi ulogu vojvode Lala.
Popustivši navaljivanju svog prijatelja, a ne želeći da uvredi kneza koji mu je pružio višegodišnje gostoprimstvo u svojoj prestonici, Laza Kostić se za predstavu spremio što je lepše mogao. Opasao je sablju, na glavu stavio kalpak, a na grudi „zlatne toke od četiri oke“ (šest kilograma), te je na predstavi kao vojvoda Lale izgovorio svega osam stihova (33 reči):
Slušaćemo, Gospodaru,
zakon nam je tvoja volja,
a ne misli, vojska naša
u boj sjutra biće bolja!
Zadavam ti božju vjeru,
mejdan naš će ovaj biti,
unuci će Drekalovi
sjutra u boj odvojiti!
„Umalo što se ne sruših pod silnim pljuskom odobravanja svetlih gledalaca“, piše, pomalo ironično, sedam godina kasnije Kostić, i nastavlja: „Kad smo posle svršetka izašli pred Gospodara da se poklonimo, reći će knez meni: ’Kato ti lijepo dolikuje ta nošnja. Naruči crnogorsko odijelo u moga krojača, neka ti načini što ljepše može’. Ja se poklonim i učinim po naredbi. Knez je platio za to blizu 500 florina…“. Tako je Laza Kostić za svoj izgovoren kratki tekst dobio kneževsko uzdarje vredno 500 austrijskih florina.
Verovatno je u ovoj nošnji Laza Kostić još jednom zaigrao istu ulogu, na pozornici tek otvorenog prvog cetinjskog pozorišta, u zgradi Zetskog doma, pred imendan kneza Nikole, 5/17. decembra iste godine. I na toj predstavi za svoju kratku ulogu Kostić je dobio ovacije publike, a u samoj predstavi glumio je i njegov blizak prijatelj i srpski književnik Simo Matavulj, ali i budući serdar, general, načelnik štaba i crnogorski ministar vojni, tada još mladi Janko Vukotić. Nakon predstave Kostić se fotografisao u crnogorskoj nošnji koju je dobio kao kneževski honorar, a kasnije je ovo lepo ruho darovao Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, te je u njemu, poznati novosadski glumac Dimitrije Mita Ružić, glumio Stanka (glavni lik) u predstavi „Balkanska carica“, koju je novosadsko pozorište priredilo polovinom poslednje decenije 19. veka.
Nije odoleo Laza Kostić da u šali izračuna kako je, po jednoj reči, bio trostruko skuplje plaćen i od tada najpopularnijeg svetskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja (s kojim će kasnije, početkom 20. veka, voditi polemiku u francuskoj štampi).
Milan Stepanović
