RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

GOSTIONICA “KOD RATARA”

Gostionica „Kod ratara“ nalazila se krajem 19. veka na uglu Konjovićeve ulice i Venca (u nekadašnjoj kući Paje Konjovića), a zatim je premeštena jednu ulicu dalje, na ugao Lemeškog puta (danas Svetozara Miletića) i Venca, u kući koja je ranije pripadala porodici Demerac.

Dugačka prizemna kuća, „na lakat“, sagrađena polovinom 19. stoleća, bila je stecište srpskih ratara i paora iz obližnjeg somborskog srpskog predgrađa Prnjavora, ali i iz drugih delova grada, pa i salašara iz Rančeva, Bilića, Obzira, Milčića, Šaponja i Lenije, kada bi pijačnim danima ili o vašarima dolazili u grad, ali i somborske srpske intelektualne elite (trgovci, zemljopsednici, advokati, učitelji, studenti i činovnici), pa je „Ratar“, uz Srpsku čitaonicu, bio središno mesto okupljanja somborskih Srba, posebno u vreme izbora. U neposrednoj blizini gostionice, na tzv. „Konjskom trgu“, prodavani su konji (današnji Vidovdanski trg, na raskršću dva Venca i Konjovićeve ulice).

Gostionica “Kod ratara” oko 1910. god.

Književnik Veljko Petrović, u svojoj pripovetki „Stekliš u Ravangradu“, plastično opisuje ovu gostionicu, kao mehanu gde srpske gazde igraju ferbla i piju šiler uz pratnju tamburaša i srpskih junačkih pesama. […] U devet sati se već kupe redovni gosti kod „Ratara“. „Inteligencija“, dignutih ogrlica na gornjem kaputu, raskopčanih prsluka i sa čačkalicama u zubima, ulazi na mračnu kapiju u onisku odaju gde se bele čaršafi na pet stolova, a paorija i niži slojevi idu kroz osvetljena vrata na uglu, preko stepenica, sa kojih neplatiše silom razbijaju noseve. „Mali ljudi“ sede zajedno i piju iz velike buklije koja je veliko seme razdora pri plaćanju, a gospoda u pojedinim grupama, po različitim načelima i nijansama. Demokratski duh srpskoga naroda predstavljaju otvorena dvokrilna vrata između te dve sobe.

Unutrašnjost gostionice

U članku „Stari Sombor“, novinara i književnika Stanislava Krakova, objavljenom u beogradskom dnevnom listu „Vreme“, o Badnjem danu 1927. godine, piše kako su, u vreme Austrougarske, u ovoj i sličnim srpskim somborskim kafanama, noć pred izbore, srpski agitatori, bojeći se ljudskih slabosti, zatvarali svoje birače i zaključavali vrata kafane. Vino i rakija su se točili u buradima, po čitavu noć su svirali gajdaši i paori igrali čas kolo, čas čardaš, u inat Mađarima, koji su oko zaključanih vrata krčmi obilazili, a ujutro su svi pod srpskim zastavama, kao vojnici polazili na biralište.

Godine 1910. podignuta je tužba protiv vlasnika gostionice „Kod ratara“ jer su se njegove konobarice, povremeno, nedozvoljeno bavile prostitucijom, čime je nelojalno konkurisao ostalim birtašima koji su imali dozvole za držanje prostitutki. Kasnije su, između dva rata, ovde svirale poznate somborske „tamburaške bande“ violiniste Stevana Bačića Trnde, braće Relića, tzv. „Cicvarića“ (violiniste Toše i bas-primaša Laze, sa kontrabasistom Jovanoim gezom Nikolićem, a kasnije Vladom Stojkovim), kao i violiniste Joce Čonke.

Somborski “Cicvarići”, koji su u gostionici “Kod ratara” svirali tridesetih godina 20. veka

Krajem tridesetih godina 20. veka „Ratar“ je u dnevnoj štampi reklamiran kao restauracija, pa i hotel. Kuća u kojoj se nalazila gostionica „Kod ratara“ srušena je krajem pedesetih godina 20. veka, a na njenom mestu podignuta je savremena višespratnica.

Na mestu srušene kuće u kojoj se nalazila gostionica “Kod ratara”, pre više od pola veka podignuta je socrealistička višespratnica

Milan Stepanović

2 Komentara

  • Petar Stojkov

    Hvala Milane na jos jednom clanku. Kuca gde je bila kafana Ratar je, koliko se secam, potpuno srusena posle 1960. Te godine sam krenuo u skolu i prolazio sam pored te kuce svaki dan. U secanju mi je samo ostala urezana slika polomljenog prozora na toj tada vec polusrusenoj kuci. U “Rataru” su jedno vreme radili kao litrasi moja prababa Persida i pradeda Pera, po kojem sam ja dobio ime. Baba Persa, kako smo zvali prababu, je radila i kao kuvarica u toj kafani. Jos nesto, u vezi brace “Cicvarica”, tj. Relica, Tosa jeste bio violinista, a brat mislim da je bio kontras, ne bas-primas (?). Tosa je svirao kasnije sa kontrasem Bercikom (Grebenar Josip?), celistom Puslikom, Gezom Nikolic begesarem, ponekad sa kontrabasistom Gavranom u kafani, kako smo je mi zvali devetstoosamdesetih godina, “Kod ilonke” ili “Kod Holperta” i koju smo cesto posecivali. Lokal, na cosku preko od nove zgrade Tehnicke skole, i dalje postoji, ali je kuglana koja je bila iza srusena. Kegle je u kuglani namestao Zika.

  • Petar Stojkov

    Evo jos detalja koji se ticu “Ratara” i par drugih poznatih somborskih kafana sto mi je ispricala moja tetka Dragica Ovcin. Moj navrdeda,po babi sa oceve strane, Sava Kovacic, je bio somborski odbornik oko 1870 god. Bio je poznat kao sirotinjski otac. Zenio se tri puta. Njegov sin Lazar iz prvog braka je imao tri sina. Jedan sin, Mladen zvani Paun, je imao poznatu kafanu “Paun” u Pariskoj ulici . Drugi sin Dusan, zvani Svilenjak, je imao sina Davida Kovacica koji je bio vlasnik kafane “Bela Ladja”. (David Kovacic je inace deda sa majcine strane cuvenog somborskog sahiste Ljubomira Masica). Savina cerka iz treceg braka Ljubica, zvana Ratarka, je bila udata za Konjovica, vlasnika kafane “Ratar”.

Odgovorite Petar Stojkov Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.