Žitni ambar, pleten od pruća ili građen od drveta, služio je za smeštaj pšenice, zobi i ječma, a zamenio je nekadašnje žitne jame i trapove iz prethodnih vremena, posebno na vlažnim terenima (duboko iskopane žitne jame nalazile su se na najsuvljem i najvišem delu zemljišta kraj kuće, obično u dvorištu, a ponekad i u kućama). Engleski putopisac Braun, putujući Bačkom krajem šezdesetih godina 17. stoleća, zapisao je kako tu nema žitnica, niti kamara za žito, već mnogo dubokih i prostranih jama gde se žito sakriva od razbojnika i neočekivanih neprijateljskih upada. Žitne jame su bile zaštićene slamom ili trskom i zatvarane drvenim poklopcima ili koljem, a kopane su u obliku…
-
-
PAORSKA PEĆ
Od druge polovine 18. veka nekadašnje kućno ognjište počela je postepeno da zamenjuje zidana zemljana ili tzv. paorska peć, koju su Srbi i Bunjevci u Bačkoj uvodili u svoje kuće i na salaše ugledajući se na novopridolšle Nemce, Mađare i Slovake (na mađarskom se paorska peć nazivala búbos kemence). Od tog vremena grejanje u njihovim domovima postalo je znatno bolje i čistije nego dok je kuća bila grejana samo pomoću ognjišta. U kuhinji ili “stražnjoj” sobi (ponegde i u prednjoj, pa i u dve prostorije koje su delile zajedničku peć) nalazila se velika, uvek u belo okrečena paorska peć, sa „bankom“. Banak je predstavljao isturen zidan deo peći, odnosno ispust za…
-
SOMBORSKI FIJAKERI
Početkom poslednje trećine 19. veka u Somboru se razvila fijakerska služba, koja je poseban podstrek dobila prolaskom železničke pruge kroz Sombor i podizanjem železničke stanice na severnom obodu grada, skoro dva kilometra udaljenom od gradskog središta. Gradski senator Ivan Ambrozović prodao je železnici svoj plac za izgradnju stanice, daleko od središta grada, u vreme kada je njegov sin bio uticajni železnički inspektor Ministarstva saobraćaja Kraljevine Ugarske. Zbog te koruptivno-nepotističke malverzacije somborska železnička stanica bila je sagrađena tako daleko od središta grada, što je uzrokovalo potrebu za pojavom organizovanog prevoza putnika i njihovog prtljaga. Iz pera novinara zagrebačkog „Srbobrana“ Manojla Đorđevića ostalo je zapisano svedočanstvo iz 1885. godine, da je, odmah…
-
BERMET
Uz čuveni “ausbruh”, bermet je drugo naše najbolje vino, a pravi se još od srednjeg veka. Pravi bermet pravi se od grožđa koje rađa samo na padinama Fruške Gore, kraj Sremskih Karlovaca i okolnih fruškogorskih manastira. Za razliku od ausbruha, bermet se ne pravi od suvarka, već se u novembru bure napuni grožđem, pa se doda pelena, a zatim slačice i rena, koji sprečavaju vrenje. Zatim se dodaju i druge mirišljave i lekovite trave (slagao se red grožđa, pa red trava i biljaka), a pojedini karlovački vinogradari su se tako izveštili da su umeli da načine čitavu simfoniju mirisa, sa po dvadesetak raznih vrsta trava. U bure se zatim nalivalo najbolje…
-
FRAKLIĆ
Fraklić, čokanj, fićok, polić, satljik… Sve su to različiti nazivi za jedan isti stakleni sudić sa dugim grlom, iz koga se, po Panonskoj ravnici, pila samo jedna vrsta pića – domaća rakija, pa bilo da je šljivovica, dudara, dunjevača, višnjevača, kruškovača, drenovača, lozovača, komovica ili čuvena mađarska barack-palinka, odnosno kajsijevača. Šljivovica u frakliću Fraklić kakvog danas znamo u upotrebi je od kraja 18. veka, a bački paori počeli su da ga koriste ugledajući se na Mađare i ovdašnje podunavske Švabe. Ipak, još iz razdoblja starog veka (2-3. vek nove ere) u somborskom muzeju su sačuvane omanje staklene posude, oblikom i zapreminom veoma slične, skoro istovetne, kasnijim fraklićima. Tokom 19. i…
-
KULEN
Kulen je jedan od najčuvenijih gastronomskih proizvoda Panonske ravnice. Bilo da je bački, sremski, baranjski ili slavonski, kulen se tradicionalno pravi od najboljeg svinjskog mesa (od buta, plećke i vrata svinjčeta od oko 150 kg ili nešto veće težine), sa koga su odstranjeni viškovi masnog i vezivnog tkiva. Zavisno od podneblja doda se i malo dobre tvrde slanine (od 10 do 20%), a svakako so (oko 2%), najkvalitetnija ljuta i slatka mlevena paprika (3-4%), koja kulenu daje boju, zatim biber, a ponegde i beli luk, malo ruma i šećera (da kulen „sija“). Pre pojave mašina za mlevenje, meso za kulen se sitnilo nožem, a i danas se isključivo ručno meša.…
-
GRB SOMBORA
Srednjovekovno naselje Coborsentmihalj, kao prethodnica današnjeg Sombora, nije imalo svoj zvaničan znamen, ali je posednik ovog naselja, vlastelinska porodica Cobor, koja je ovde imala i svoje rezidencijalno središte, imala svoj zvaničan grb još od 1458. godine, koji joj je dodelio tada još mladi ugarski vladar Matija Korvin. Kasnije je ovaj njen prvi, skromni grb, iz polovine 15. veka, zamenjen raskošnijim grofovskim znamenjem, ali su Cobori, početkom 16. veka, bili zauvek odseljeni sa ovih prostora, pa njihov grb nije postao deo gradskih simbola, tim pre što je nastupilo vreme turske uprave i islamske civlizacije, koja je ime grada promenila u Sombor i koja nije dopuštala niti negovala znamenja te vrste. …
-
STARE SOMBORSKE KAFANE
Još Evlija Čelebi, u svom opisu Sombora iz 1665. godine, navodi da u varoši postoje dva hana za putnike namernike. Komorska uprava dozvolila je 1699. g. Martinu Lipkoviću da na razvalinama somborskog turskog kupatila podigne pivnicu. U prvoj polovini 18. veka u Somboru je već postojao znatan broj gostionica (krčmi, birtija, bircuza, mehana, pivnica i kafana). Jednu od njih posedovao je 1734. g. i ovdašnji graničarski kapetan Jovan Branković, a polovinom 18. veka grad je davao u zakup nekoliko svojih gostionica u kojima se točilo vino. Godine 1746, kada je u Somboru bilo svega oko 750 kuća i oko 4.500 stanovnika, u gradskim krčmama prodato je 538 akova vina (oko 30.400…
-
SOMBORSKI VODARI
Osam decenija zanimanje vodara predstavljalo je jednu od somborskih autentičnosti, ali ne toliko po svojoj retkosti (bilo ih je i u drugim mestima po Vojvodini), koliko po činjenici da je ovo zanimanje jedino u Somboru bilo institucionalizovano, a još više po jedinstvenim vodarskim kolima koja su predstavljala specifičnost isključivo ovdašnjih vodara. Vekovima je Sombor imao problem sa lošom pijaćom vodom (još 1598/99. g. kan krimskih tatara, turskih saveznika, koji se nalazio na zimovniku u Somboru, ispevao je pesmu u kojoj pominje “gorke vode Sombora”). Gradski (javni), pa i kućni bunari, ni u drugoj polovini 19. veka nisu bili dovoljno pitki i zdravi, pa izveštaj iz 1884. godine, na osnovu hemijski ispitanog…
-
PRVI SOMBORSKI MLINOVI
Sombor je, kao izrazito žitorodan kraj, stalno imao potrebu za velikim brojem mlinova. Tokom 18. i većeg dela 19. veka žito se mlelo u suvajama. Osim jedne zabeleške iz 1751. g. o maloj vodenici koja je bila građena na reci Mostongi, nije bilo drugih zapisa o vodenicama kraj Sombora, pa može da se pretpostavi da ih ovde i nije bilo jer nisu postojali dovoljno jaki vodeni tokovi koji bi pokretali veće vodenice, te je za meljavu žita u mlinu korišćena snaga konja, odnosno mlelo se „na suvo“ (otud u Bačkoj za takav mlin izraz „suvaja“ ili „suvača“). Žito je u suvaji mleveno „na prosto“ (mekinje nisu odvajane od brašna). Popis…
