DAMARI RAVNICE,  Književnost

VELIKI PARADNI RUČAK

Patrijarh Georgije Branković umeo je da bude i dostojanstven. Svašta je umeo pa i to. Smatrali su ga dvorskim čovekom, prodanom dušom, a evo, kakvu je on patriotsku lekciju održao Svetozaru Borojeviću plemenitom od Bojne, na najdužem svečanom ručku u istoriji Karlovačke mitropolije.

Patrijarh Georgije Branković

Borojević je bio najistaknutiji Srbin oficir u austrougarskoj vojsci. Dospeće do feldmaršala, a to je najviši čin dvojne monarhije. Viši po rangu bio je samo nadvojvoda, erchercog, arhiduka, ali za tu titulu morao si biti član habzburške kuće, najstarije vladajuće evropske dinastije. Borojević, potomak srpske graničarske porodice, jedini će od svih Franc Jozefovih komandanata držati svoj front u Prvom svetskom ratu. Austrijance su, inače, tukli svi odreda, i više su zadobili diplomatijom i ženidbama vladara no topom i bajonetom. Ima o tome i heksametar: Bella gerant alii, tu felix Austria nube! Nek’ se drugi maklјaju i u ratovima zadobijaju zemlјe i gradove, a ti se Austrijo, srećnice, ženi princezama koje to u miraz nose. Austrijsku vojsku je tukao ko je hteo. I Bonapartini maršali, bivši narednici, i švapski generali kod Kenigsgreca, i srpske vojvode Stepa i Živojin na Ceru i Suvoboru, i Rus Brusilov na Karpatima, samo se naš Toza držao na Soči i Pjavi i mlatio Kadornu i Talijane.

Feldmaršal Svetozar Borojević od Bojne

E taj naš i carev Borojević plemeniti od Bojne stići će jednog leta, negde pred Prvi svetski rat, iz Beča u Petrovaradin, u inspekciju južne vojske. Javlјeno je u Karlovce da će tom prilikom učiniti kurtoaznu vizitu i podvorenje patrijarhu.

Da dočeka visokog sunarodnika Georgije Branković se izveze četvoropregom čak do Puckaroša, posadi gosta u lakovane patrijaršijske karuce i paradni kočijaš, zabečen na visokom boku, potera četiri belca ujednačenim sporim kasom, sve nogu u nogu, i doveze dva glavna prečanska Srbina pred Sabornu crkvu u Karlovcima.

Patrijaršijski dvor i Saborna crkva u Sremskim Karlovcima

Tu već čeka svečana litija vladika, arhimandrita i igumana fruškogorskih manastira, sva sila popova, đakona i čteca. Sija karlovačka pijaca od ripida, čiraka, krstova, crkvenih barjaka. Slegli se celi Karlovci i iz Nova Sada svi koji drže do sebe i do toga da ovako nešto bez njih ne može proći. Uparadile se gospoje, nakolmovale udavače, umundirili zvaničnici i svi kojima uniforma gibira, građani se utegli u sveže očetkane geroke, paori poskidali sa glava svoje večite klopave sremačke šešire. Škole izvele i postrojile đake, osnovce, gimnaziste, bogoslovce. Sve stoji i čeka, čak i dečurlija, koja bi da se rastrči, ali ih matere čvrsto drže za ruke.

Branković je i voleo a i umeo da pravi ceremonije i parade. Kad kočijaš zateže vođice i četvoropreg stade, odjedared, kao po komandi, zazvoniše zvona sa tornjeva Saborne, Gornje i Donje crkve, hor toržestveno grmnu „Na mnogaja lјeta“ i gost i domaćin po prostrtom crvenom lauftepihu „ulјegoše u bijelu crkvu“ osvetlјenu svećama svih svojih čiraka, kandelabara i polijeleja.

U čast visokog gosta činodejstvovao je patrijarh lično, a Borojević odstojao arhipastirsku liturgiju nepomično ustobočen kraj vladarevog stola. Nagledala se, sita se nagledala ženska crkva tek prošle godine oženjenog Srbina generala i naslušala jektenija, antifona i natpevavanja bogoslovskog hora i pridvorskih đakona.

Svečani ručak služiće se u trpezariji patrijaršijskog dvora. Sprema se, kolјe, kuva, peče, aspikuje i marinira danima. Hlade se bela vina u dunavskom ledu sečenom zimus i složenom u duboke ledare pokrivane trskom, a u lagumu se temperiraju crnjaci najbolјih berbi u bocama prekrivenim paučinom. Sinoć su doterana kola lubenica iz Bačke, rezaće se sreda, a služiće samo najzrelije, tankokore i crvenog srca. Na tafelzilberu poređane nacifrane torte, sitni kolači i voće. Jabuke petrovače iz Jaska, iriške breske  (jer se tako u Irigu kaže, breske, a ne breskve), plave se šlјive madžarke i rumene krupni pelcovani ringlovi. Sve će se to danas iznositi na trpezu.

Patrijaršijski dvor u Sr. Karlovcima, koji je sagrađen u vreme patrijarha Georgija Brankovića

Karlovačke gospođe postavile sto, zastrle ga svilenim damastnim čaršavom, aranžirale u vazama plave i bele perunike sečene na dugačko u dvorskoj bašti i poređale porcelansku garnituru za 24 osobe sa mitropolijskim grbom, davno beštelovanu u Nimfenburgu i čuvanu za retke prilike. Uspravile se visoke, tanke vinske čaše, za svako vino po jedna, dve kristalne za vodu u apolinaris i po jedna šarena sa izgraviranim grbom Srpske crkve za bermet. Silan srebrni beštek, po španskom ceremonijalu sav na jednoj strani tanjira redom kojim će se uzimati, kazuje da će se ručati dugo, što uostalom potvrđuje i meni odštampan na francuskom i srpskom u patrijaršijskoj štampariji.

Protosinđel, ceremonijal-majstor, privede zvanice stolu. Patrijarhu u pročelјu o desnuju general, pa redom po rangu njegova svita, o šuju najstariji mitropolit sinoda, pa episkopi i u dnu arhimandriti i igumani. Strogo muški sto, ni jedne žene.

Patrijarh Georgije Branković
Fledmaršal Svetozar Borojević

Branković se pomoli Bogu, blagoslovi „jastije i pitije sije“ i posedaše, a stasiti i ličiti bogoslovi – tri dana ih je vežbao patrijarhov lični kamerdiner, Mađar iz Segedina – unesoše krušedolsku šlјivu, beočinsku komovicu, čuvenu barack-palinku, kajsijevaču iz Kovilјa i čortanovački suvarak za mekša nepca. Georgije ćuti, reč ne progovara. Brblјivi gornjokarlovački vladika vrpolјi se, zdravo mu se hoće da priupita generalštapca o bečkim dvorskim novostima, ali zna se red: dok patrijarh ne progovori niko neće i ne sme zaustiti. Tako, u ćutnji, protekoše četiri predjela i supa. Samo se čuo zveket kašika o porcelan i oteo poneki neoprezni srkut sa donjeg stola. I tek kad se iznese špikovani srneći but u crnom vinu, domaćin podiže čašu, ali je zaustavi na pola puta do usta i obrati se gostu:

– Čujem, eminencijo, dopro glas i do nas ovde dole, da ste se, hvala neka je Bogu, oženili?

– Jesam, Vaša svetosti.

Sve ruke na čaši, a patrijarh nit zdravicu drži, nit čašu ispija. Zamišlјeno gleda u vino i pita, a zna:

– Kakvo je cenjeno ime vaše supruge?

General već odavno oseća nelagodu ovog čudno otpočetog ručka, ali još ne zna na šta će izići. Zategnutog lica izgovori ime… Eto vam, deco, šta je matoršag, zaboravio sam kako se devojkom zvala Borojevićka, no dobro, recimo:

– Amalija fon Štajnbah.

Branković klimnu glavom.

– Da ste me pozvali bila bi čast i za mene i za srpsku pravoslavnu crkvu da blagoslovim vaš brak. U kojoj crkvi ste se venčali, eminencijo?

Borojević sad već vidi u šta ga gađa ovaj pop.

– U bečkoj katedrali. U Štefansdomu, ekselencijo.

Patrijarh, sve jednako držeći čašu:

– Čujem da vam je Bog podario muško čedo, neka je živ i zdrav! Koje ste ime dali sinu?

Svetozar, već dobro iznerviran prekornom vizantijskom učtivom neučtivošću, prkosno isturi bradu:

– Krstili smo ga imenom našeg cara i kralјa. Sin mi se zove Franc.

Pade to ime na sto i osta tako da leži. Patrijarh spusti čašu, više je ne dotače i do kraja ručka ne progovori ni reč.

Još tri duga sata se ćutalo. Bogoslovi bešumno donosili i iznosili ribe, pečenja, sosove, salate, dezert, sir, voće. Služili novo vino, odnoseći pune neispijene čaše prethodnog. Nije se popila ni kap vina, što će ravaničkog arhimandrita ispičuturu navesti da, ustajući najzad od stola, promrsi sebi u bradu:

– E, izem ti takav ručak!

Borojević na rastanku uvređeno odbi ponuđeni četvoropreg, sede u svoj vojni landauer i odveze se lјut kao puška.

Patrijarh Georgije Branković 1905. god.
Feldmaršal Borojević 1916. god.

[Iz knjige Borislava Mihajlovića Mihiza „Autobiografija o drugima – prva knjiga“]

1 Komentar

  • desanka masic

    Kako se sa puno postovanja i uvazavanja razgovaralo i sa malo rijeci moglo mnogo reci. Istorijski dogadjaj lijepo isprican i interesanstan.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.