TISA SE MUTI… (PESMA O ODLASKU POTISKIH GRANIČARA U RAT 1741)

Dolazak na presto carice Marije Terezije 1740. g. otvorio je vrata novom evropskom ratu. Ne priznajući slovo Pragmatične sankcije cara Karla VI Habzburga, kojim je svojoj ćerki omogućio da dođe na presto u nedostatku muških potomaka, Francuska i Bavarska, kojima su se pridružile Pruska i Španija, pokrenule su Rat za austrijsko nasleđe, kojim je počela borba za dinastičku prevlast u nemačkom prostoru. Već u decembru 1740. g. Pruska je upala o Donju Šlesku i time započela vojne operacije, u kojima je austrijska vojska ređala neuspehe i poraze. Angažujući sve vojne snage, došao je red i na potiske, pomoriške i podunavske graničare, u najvećem delu sastavljene od srpskih graničara u Bačkoj i Banatu.

Oni su, u proleće 1741. godine, otišli u rat, a naredne četiri godine ratovaće u Šleskoj i Moravskoj, u Bavarskoj i na Rajni. O odlasku potiskih graničara u rat, iz svih 15 graničarskih šančeva (Sombor, Subotica, Segedin, Martonoš, Čurug, Žabalj, Senta, Ada, Kanjiža, Bečej, Sentomaš, Petrovo Selo, Feldvar, Mol i Brestovac), ostale su dve zabeleške.

U jednoj, na koricama protokola venčanih somborske crkve Sv. Jovana Preteče kaže se da: Na 1741. idoše Serblji na Francuza i na bugarskoga (treba: bavarskoga) kralja vojevati.

Druga je ostala zapisana pesma „Tisa se muti…“ nepoznatog pesnika, koja se pevala na Potiskoj vojnoj granici četrdesetih godina 18. veka:

TISA SE MUTI…

Tisa se muti,
Krajina buni,
junači ciče,
konjici vrište;
puške se sjaju,
sablje blistaju,
gospože tuže, –
potiske ruže, –
jer se junaci,
pešaci s konjici,
na put spravljaju,
pomoć dodaju,
pemskoj kraljici,
slavnoj Nemici.
Na konja jašu,
turkliju pašu,
Maksim Zoriče,
dobar vojniče,
a pred konjici,
dobri vojnici,
Zorinkić Mija,
poznan delija.
Nego nas stiže
ubav viteže
Uzbašić Jovo,
društvo njegovo
za njim ustopce;
u Suboticu
junak Radisav
i šereg mu sav
svu prate braću
čak Baseviću,
sa Segedinci,
dobri vojnici.
Veselo idu
selu i gradu,
i na kog valja
neprijatelja.
Bože im podaj
dobar čas i dan!

Četiri godine ginuli su potiski graničari za pravo svoje vladarke Marije Terezije na presto, a kada su, desetkovani, vraćeni 1745. g. u svoje šančeve, umesto zahvalnosti vladarke dočekala ih je vest da se granica ukida, što je izazvalo uznemirenost i akciju graničara. Neki su se izborili za nov status svojih naselja, neki su preseljeni na novu granicu u Sremu i Banatu, neki su se odselili u Rusiju, a neki graničari postali su paori. Ostala je pesma kao sećanje na poslednje dane slavne Potiske krajine, koja je istorijski obeležila prostor Bačke i njenih stanovnika u prvoj polovini 18. stoleća.

M. S.