ŠTA SE NEKADA PEVALO PO SOMBORU

Nakon prolećnih, letnjih i jesenjih meseci, u kojima se neprestano radilo na njivama i po baštama, vinogradima i voćnjacima, zima je bila period odmora i, često, lumpovanja nekadašnjih Somboraca. Odlazilo se na prela ili u birtije i čarde gde su svirale gajde sačinjene od belih jarećih mešina i frule, a kasnije i tambure i violine, pa je pokoji varošanin ili salašar zimi, uz kartu, lulu duvana, dobro baranjsko ili sremačko vino, kuvanu rakiju i bećarce znao i češće da „potera kera“.

Dok su mu dedovi, somborski graničari, pevali uz gusle, koje su, kao i pesme o starim vremenima i junacima, preneli iz svoje planinske postojbine (u starim somborskim srpskim pesmaricama zapisane su ovdašnje pesme o Knezu Lazaru i devet Jugovića, o Milošu Obiliću i Vuku Brankoviću, Marku Kraljeviću, Despotu Đurđu, Vojvodi Janku, o Mohačkoj bitki i o hajducima, a somborski Bunjevci dugo su čuvali dalmatinske epske pesme o borbama s Turcima i o tamošnjim junacima), somborski varošanin i salašar se veselio i lumpovao uz gajde, često uz obesne i lascivne bećarce i frivolne poskočice.

Krajem 18. i početkom 19. veka spevane su i pevane ovde mnoge pesme u kojima je pominjana somborska varoš, decenijama, ako ne i vekovima pre nego što će Sombor biti okićen čitavim nizom savremenih pesama u kojima se ova varoš pominje, ali je sačuvana svega nekolicina, od kojih jedna peva o lepoj Somborki izašloj na loš glas, a druga predstavlja istinski lepu i staru lirsku devojačku pesmu:

LEPA TI JE POD SOMBOROM TRAVA

Lepa ti je pod Somborom trava,
A još lepša Maca Nikolina.
Što jest fajda od njene lepote,
Kad je ljube đaci po sokaci,
Oficiri po tesni budžaci,
A laćmani po meki dušeci,
Mladi Grci po njini dućani,
I sabovi po čitavi dani,
A ćurčije po njini kreveti…

(Laćman = mlađi oficir, potporučnik; Mladi Grci = trgovci; Sabovi = krojači; Ćurčije = krznari).

ZAPLAVILA ZORA OT SOMBORA

Zaplavila zora ot Sombora
i devojka od majkina dvora:
Da je meni zapatiti diku,
ja bi’ znala čim’ bi’ se falila;
Pod njega bi’ ruzmarin sterala,
ružu brala, pa ga pokrivala,
Da mi dika u mirisu spava,
da se budi, da me češće ljubi.

Bilo je i “brezobraznijih” svatovskih i kafanskih pesama u kojima se pominjao Sombor:

OJ, SOMBORU, CELE BAČKE ZBORU!

Oj, Somboru, cele Bačke zboru, hej!
Kaži meni, zimzeleni,
gde je sada moj ljubezni?
Igrala bi, al’ ne mogu,
prebio mi švaler nogu!
Der, der đavole, drž’ đavolicu,
đavolicu za nožicu,
cicu-micu jarebicu,
ake-fake, drž’ za jake,
pa popevaj kumu momu,
kumu debelomu!

U listu “Peštansko-budimski skoroteča” obajvljena je 1842. g. lepa stara srpska ljubavna narodna pesma, u kojoj se pominje Sombor (pesmu je zapisao i objavio D. Popović, a reč je, najverovatnije, o Dimitriju Popoviću [1814-1882], bliskom saradniku Vuka Karadžića, koji će, krajem 1848. godine, postati somborski sveštenik i služiće u ovdašnjoj Maloj pravoslavnoj crkvi duže od tri decenije):

Somborski preparandisti (učiteljski pripravnici) su u svojoj pesmici iz 19. veka pominjali svoje gladne školske dane.

OJ, SOMBORE, SOMBORE

Oj, Sombore, Sombore,
Nestalo te do zore.
U tebi su svi patnici,
Gladni pripravnici…

Devojke su pevale o svojim draganima, bećarima koji su zbog mangupluka i tuča često punili tamnice somborskog županijskog zatvora (koji i danas, posle više od dva veka, još postoji):

ZELEN ORAH

Zelen orah k’o gora,
Eto diko Sombora,
Eto diko i tavnice
Gde ti vene lice…

Pevalo se sijaset pesama nastalih po nekom događaju ili nekoj ovdašnjoj ličnosti, koje su trajale par nedelja ili meseci, pa bivale zaboravljene. Ipak, ostale su dve sačuvane. U jednoj devojačkoj pesmi peva se o dičnom somborskom poslaniku Niki Maksimoviću, lepom i obrazovanom čoveku i političkom predvodniku somborskih Srba u poslednjoj trećini 19. veka:

BELA SUKNJA ROKOKO

Bela suknja rokoko,
ne ljubi me bilo ko.
Mene ljubi srpska dika,
Maksimović Nika!

Ona druga, mnogo poznatija, opevala je ženidbu Laze Kostića, odnosno lik njegovog devera, ovdašnjeg advokata i omiljenog somborskog boema Đoku Čordara:

KAD SE ŽENI KOSTIĆ LAKA

Kad se ženi Kostić Laka,
Neće dever da j’ bez fraka,
Debeloga uze „Herra“,
Đoku Čordar za devera,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Đoka Čordar, „majne kinder“,
Uzajmio hohcilinder,
Pa on daje da se šije
Špacir-ancug na akcije,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Biće, kume moj, kubure,
Đokin trbuh kao bure.
Popiće taj, nije šala,
Tokajera tri bokala,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Bajski sokak pun je graje,
Birgermajster ručak daje,
A na kraju ručka toga
Jaša Laloš psuje boga,
Svima boga gospodskoga,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Sačuvana je i jedna predizborna pesmica iz 1881. godine, u vreme kada je Sombor tek počeo da se kaldrmiše:

Sombor-varoš ma je blatna,
al’ nama je ipak zlatna!

Pomenut je Sombor i u poznatom mađarskom čardašu “Ciganski šator” (“A cigányok sátora”), kod nas poznatijem u prepevu “Nema lepše devojke”, koji je krajem 19. veka napisao Mikša Lenđel (1864-1916) i koji u prvoj strofi pominje kćer ciganskog vojvode, nazivajući je “žutim ljiljanom” – lepu i dobru ženu iz Sombora:

A cigányok sátora, ladi-ladi-lom, sárga liliom.
Leégett az éjszaka, ladi-ladi-lom, sárga liliom.
Én a vajdát nem bánom, csak a lányát sajnálom,
Mert ő volt az a zimberi-zombori szép asszony,
Jó asszony, ladi-ladi-lom, sárga liliom.

O Somboru su pevali i neželjeni ratnici, dojučerašnji bački paori, mobilisani početkom Prvog svetskog rata i poslati na Ruski front:

OD SOMBORA DO KARPATSKI’ GORA

Voz polazi, mašina se kreće,
zbogom majko, ostaće ti cveće,
ostaće ti cveće da uvene,
zbogom, majko, nema više mene.
Kad krenemo mi pred kapetane,
zaplakaće moje milo lane.
Mora biti teško i zlotvoru,
zbogom, Kliso, gde si mi Somboru!
Mi idemo pravo od Sombora,
od Sombora do karpatski’ gora…

Bunjevci su pevali brojne svoje „pisme“ među kojima je zapisana jedna iz 18. veka:

DA JE MENI ŠTO JE SRCU DRAGO

Da je meni što je srcu drago,
Ne triba mi ni carevo blago:
Malo zemlje i malo salaša,
Dobre konje, mudra kočijaša,
Lipu marvu i ženu čuvarnu,
Sto ovaca i zelju magarca;
Opakliju – dobru čobanliju,
Stivu lulu i malo duvana,
Na čast caru što ima katana!

Somborski Bunjevci su, kao i Srbi, posebno uživali u bećarcima koji su često umeli da budu vulgarni, pa i i zluradi, a kada je 1840. g. veliki požar pogoreo Somboru vazda suparničku Baju, ovde je spevan bećarac:

Aja, aja, izgorila Baja,
Za dva sata sva čet’ri sokaka.
Segedinu, ti ćeš na godinu!

Somborci su, drski u svojoj uznositosti, sa posebnim nipodaštavanjem gledali i na Subotičane, čiji su grad (koji je po broju stanovnika bio veći od Sombora, ali sa znatno manje prepoznatljive urbane arhitekture i kulture), smatrali za veliko selo i za koje su spevali rugalicu: „Subačani, silom varošani“.

Osim navedenih, pevane su po Somboru i stare pesme: „Petli poju, zvona zvonu“, „Kiša ide, vetar duva“, „Devojčica vodu gazi“, „Otište se četa od Segeta“ i druge (pevalo se i od muke i nevolje, pa je, prvih godina 19. veka, u vreme prokopavanja Francovog (Velikog bačkog) kanala, pesmom proklinjan indžilir Kiš što kopa kanal, te tera ljude na kuluk i trošak. Od polovine 19. veka Somborci i somborski salašari su bekrijali uz pesme što se još i danas mogu čuti: „Tera Lenka riđu i zelenka“, „Čija kola klepeću sokakom“, „’Ej, salaš hval’te ili ga zapal’te“, „Misliš, diko, da ne marim za te“, „Ja sam momak siroma“, „Diko moja i jesi i nisi“, „Ej, diko moja, polak srca moga“, „Ova naša livada“, „Hej, čija frula ovim šorom svira“, „Na kraj šora čađava mehana“…

Bunjevci su očuvali i tzv. šaranac (kratku pesmu od četiri stiha u ritmu deseterca) i šalajdan (pesmu u četiri stiha spevanu u sedmercu i osmercu). Naredna pokolenja somborskih salašara će, uz tambure, violine i harmonike, već pevati tanane i sentimentalne pesmice: „Savila se bela loza vinova“, „Koso moja svilena, pa gusta“, „Čija li je taraba, čija li su vrata“, „Sećaš li se onog sata“, „Sagradiću šajku“, „Moj čardače, moj debeli hladu“, „Raslo mi je bagrem drvo“, „Po gradini mesečina sija meka“, „Što to šušti bagrem beli“ (uz koju je salašarski gazda Kosta-bači, nakon pustahijskog lumperaja, naterao cigansku tamburašku „bandu“ da se popne na bagrem kraj salaša, te da mu svira ovu pesmu, dok su njegovi biroši testerisali bagrem, a on sa sačmarom sedeo ispod drveta, pazeći da koji tamburaš ne bi sišao pre no što bagrem padne)…

U zimu 1862. g. projurili su somborski veseljaci na troje saonica, praćeni svirkom „bande“, kraj Kalvarije na Bezdanskom putu, pa sve do Gradske kuće u kojoj je upravo zasedalo gradsko Obštestvo (skupština), a svirkom i pesmom su, kako je zapisano u prijavi, ružili ovdašnju varošku vlast…

A kako je su te svirke izgledale u Somboru i njegovim bircuzima, opisuje književnik Veljko Petrović u jednoj svojoj pripovetki: “Primaš, jedini violinista u bandi, inače čuven improvizator stihovanih aktueliteta, pio je sa svom srpskom gospodom bratimstvo, stoga se ponaša više no drugarski… Njegovo je grlo već poderano „kao stari bakrač“, ali zato, ipak, kraj sve uobičajnosti i zanatnosti, ume da razvuče nekako iskreno, svojstveno bolno i ponosno: „A šta sve ono Srbin imade!“. Tako bi se, uz njegovu pratnju, oni kartali na velike novce, kucali, upadali u pesmu i, raskopčavajući prsluke, naručivali bi, uz onaj široki, masni bački kikot, sličan ačenju, sve starinskije pesme, crkvenske i „brezobrazne“, naizmence”…

Početkom 20. veka nastala je i čuvena pesma „U tom Somboru“, koju je napisao ovdašnji zidar i sindikalni predvodnik Blaško Marković i koja je postala zaštitni muzički znak grada. Sombor se kasnije pominje u čitavom nizu narodnih i starogradskih pesama ili šlagera: „Širok Dunav, ravan Srem“, „Zarudela zora od Sombora“, „Somborski bećarac“, „Somborske ruže“, „Fijaker stari“, „Fijakerista Jagra“, „Kad sam bio vojnik u tom Somboru“, „Ne mogu se tačno setit leta“ itd., a ušao je, zahvaljujući znamenitom vojvođanskom pesniku i kantautoru Đorđu Balaševiću (1953-2021), i u stihove njegovih poznatih pesama i kompozicija „Bela lađa“ i „Boža zvani Pub“.

Milan Stepanović