Pesma Laze Kostića „Spomen na Ruvarca“, koju je ispevao kao 24-godišnji mladić (1865), jedna je od prvih misaonih pesama slobodnog stiha i ritma u srpskoj poeziji i, svakako, jedna od najboljih pesama ne samo Kostićevog poetskog opusa, već i srpske književnosti uopšte. Miloš Crnjanski je za ovu Kostićevu pesmu napisao da je to „najlepša pesma 19. veka, svih evropskih literatura“.
Kosta Ruvarac (1837-1864), inače rođeni brat znamenitih srpskih istoričara Ilariona i Dimitrija Ruvarca, bio je srpski književni kritičar, pripovedač, prevodilac i blizak prijatelj Laze Kostića. Zajedno su bili u srpskoj peštanskoj književnoj družini „Preodnica“, čiji je Ruvarac bio osnivač i najaktivniji član. Bolešljiv i siromašan, ovaj umni i obrazovan mladić umro je ubrzo nakon odbranjene doktorske disertacije na Univerzitetu u Pešti, polovinom januara 1864. godine, u 27. godini života (sahranjen je u porti srpske crkve u Pešti).
Ubrzo nakon njegove smrti, Kostić je, početkom februara 1864. godine, objavio pesmu „Nad Kostom Ruvarcem“. Godinu i po kasnije, u 23. broju novosadskog časopisa „Danica“, Laza Kostić objavljuje i svoju drugu pesmu nadahnutu Ruvarcem, koja se tada još zvala „Opomena na Ruvarca“ (pesnik je kasnije, već u drugoj u knjizi svojih sabranih pesmama, objavljenoj u Novom Sadu 1874. godine, promenio naziv ove pesme u „Spomen na Ruvarca“).
Kostićeva pesma „Spomen na Ruvarca“, jače od većine drugih pesama koje je ovaj pesnik ispevao, snažno odiše unutrašnjom složenošću, bogatstvom i polifoničnošću značenja. Na neobičan i izrazito uspeo način Laza Kostić je u ovoj pesmi povezao misaonost i komiku, fantaziju i zbilju. U gluvo noćno doba, na prelazu iz stare u novu godinu, pesniku se pojavljuje avet ili duh, u vidu kostura preminulog prijatelja Koste Ruvarca. Između njih dvojica razvija se razgovor, koji teče u polušaljivom-poluozbiljnom tonu, a duhovite ironične opaske ne mimoilaze ni jednu zemaljsku ili nebesku svetinju. Duh se gubi na pročitanu asocijaciju peva prvih petlova, baš u trenutku kada je pesnik od njega očekivao odgovor na ključno pitanje života i smrti. Filozofska osnova pesme najavljuje buduće Kostićevo učenje o ukrštaju suprotnosti, ali i preispitivanje smisla biblijskih simbola (alfa i omega) i tekstova, posebno „Otkrovenja Jovanovog“. Pesma je ispevana skoro u reportersko-kozerskom tonu, ima slobodan ritam i predstavlja jedan od najranijih ogleda modernog u istoriji srpskog pesništva (J. Deretić). Analitičari ove velike Kostićeve pesme nalaze u njoj uticaje Šekspira, Hajnea i Edgara Alana Poa. Ipak, glavno izvorište Kostićeve invencije u pesmi jeste biblijsko, a ključna reč pesme je Hrist, koji se pojavljuje u njoj na više mesta, najčešće kao asocijacija. Angažovanost pesme „Spomen na Ruvarca“ pripada onom fondu ideja čija je aktuelnost večita i uzbuđujuća za duhove svih vremena jer dolazi s one strane života. U tome jeste i njena veličina, njena aktuelnost i univerzalnost (R. Stokanov).
SPOMEN NA RUVARCA
Uoči Nove godine je bilo,
nakanô sam se doma podockan
od večere, iz društva vesela;
sa bližnje crkve kucnulo je trired
pod ključem kad mi škrinu kapija;
na dvanaest kao da beše.
Tišina je;
al’ ne tišina blaženog sanka,
već kao tišina oko bonika teškog;
poduhuje vetar, kao
isprekidano grčevito
diskanje bolesnikovo.
Dvorište tamno, samo tek
uz opali prikućak kao da se miče
nešto belo;
pomislim da je nespokojni duh
pokojna kakva glasa
što se u Matici porodi nekad,
predlažuć’ da se pustoš opravi,
pa bludi sad, očekujući plod.
Pritrp’ se malo, duše,
u toploj čim se nađem odaji,
uzdahnuću jedared za tobom,
ta imam kad — jer ja sam matičar,
a ti ćeš, kao što vidim, biti
za tragičan momenat natičar. —
Toplota blaga, naložena peć,
u njojzi tinja panj,
kô starog leta mrtvo telo, ispucano, crno,
što spaljuju da vampir ne bude. —
To staro leto, stara godina!
Kakva je strašna bila u životu,
da kakva bi tek bila, žalostan,
da još jedared ustane iz groba,
da se povampiri!
Strahota! ratos takih misli!
Razuzurim se, okrenem peći leđa
i mislim šta da čitam,
da rasteram te mutne vidove
o oživelim grobovima
i umrlim životima.
„Jevanđelije“ mi na stolu,
najbolje takoj bedi tešilo.
Badava! svaka vrsta, svaka seća reč
na onoga junaka jaganjastog
što umrtvi svoj život besmrtni
da njim oživi grob.
Prevrnem list, prevrnem i drugi,
pred očima mi glave prolaze
kô lubanje koštane mrtvačke.
Sad evo već „Otkroveniju“ red.
Pismena se po listovima mute,
načiniše se crna strašila
što o njima proričuć’ pričaju;
a jevanđelske svete istine
ozbiljnijom tek čine opsenu.
Jest, eno je, te grdne bludnice
„Otkrovenije“ što je otkrilo,
pokazuje mi otkrivenu blud,
previja se u mučnom naponu, —
il’ umire il’ rađa?
A uz nju se prikučila aždaha,
sedmoglavi zmaj,
na prvoj glavi glava mrtvačka,
iz vilica joj modri plam
polagano po crnom dimu liže
kô da nešto piše, —
u mlazovih pročitam sričući:
Ruvarac! . . . Šta, Ruvarac? je li, zveri?
Ha! po tom sam te poznô, bludna kćeri:
Ti, ženo, ti si stara godina,
a ti, aždaho, ti si duša joj,
izdahnula te umirući sad,
pa, bludnica, u času poslednjem
još ima kade da se porodi! —
Al’ stani, šta to jekće?
Kô napreg od kašlja, zaptiven, suh.
Na umoru je l’ ropac godine?
Na mojim vratma kucnu neko,
zbilja: kuc, kuc, kuc!
Ja nehotice dahnuh: Ulazi!
Otvoriše se vrata nečujno,
nečujno stupi jedna bela senka —
ne, nije senka, mrtvac. Misli l’ zar
grozovito „Otkrovenije“ to
sva čuda svoja ređat’ preda mnom,
pogibije, vaskrsenija sva?
„Dobar veče!”, avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk
kad inje strese s vrba nadgrobnih;
poznajem glas: tako je predisô
u časovima svojim poslednjim
Ruvarac Kosta.
„Dobar veče!“, i ispod pokrova
koštanicu mi pruži u pozdrav;
prihvatim je, i stisak leden joj
sveg ukočenog oprosti me strâ.
„Dobar veče!“, otpozdravim mu ja,
i da me vidi da se ne plašim,
bajagi stanem šaliti se s njim:
„Pa otkud tako dockan, bogati,
zar i ti noćnik, i ti bekrija?
Al’ to je valjda tvoja tragičnost?
Što za života htede prezreti,
osudili te na to po smrti!“
Nasmeši se porugljivo: „Ta da,
već znam šta misliš; misliš, umro sam?
Badava, što je zemna površnost!
Pa ti da pojmiš poziv čovečji?
Ni osnove mu nisi nazrô još!
Planeta ova, Zemlja, zemlja je;
pa kako poziv svoj da postigneš,
u njojzi, slepče, il’ na njojzi zar?
Je l’ bolje srce, ili ljuštika?
Shvataš li, površniče?“ Ja bih znao
inače na to odgovoriti,
al’ neću da ga jedim, redak mi je gost;
razmišljajuć bajagi, ćutao sam.
„Pa šta to čitaš?“, zapita me gost.
„Jevanđelije“, rekoh.
„Okani ga se, dodijalo mi,
taj kurs već slušam celu godinu,
pa zato imam rekraciju sad
do prva kukurika“. —
„E gle! pa lepo, milo mi je baš;
pa kad je tako, znaćeš, jamačno,
ima li Renan pravo ili ne? “
„Zvanične tajne“, reče koštanik,
„ne kazuju se površnicima.
Al’ sad okren’mo drugi razgovor!
Pripovedaj mi štogod o njojzi! “
Posadi se i žarom pitljivim
usplamteše šupljine očne mu:
zapitô je o svojoj ljubavi.
Kazivô sam mu da se seća na nj,
i da će njega pamtit večito,
jer seća ga se, to zacelo znam,
kad god se poje „Pamjat vječnaja“.
Duševna svest joj sva je njegova,
a nesvest tela daće drugome.
Kad vidim da mu godi pripovest,
upotrebim trenutak ugodan:
„Pa kad smo se već tako sastali,
pozajmi mi od svoga znanja što!
Pozajmi mi od . . . “ — Gost me prekine:
„Opet pozajmi! More, dokle ćeš?
U Prehodnice novci su mi svi!“ —
„Pozajmi mi od svoje nauke,
osvesti mene šta da verujem
o jamačnosti opšteg uskrsa?”
Il’ htede sad, ugodljiv, zagladit’
u prve što mi zajam odbi moj,
il’ izveštajem dirnut ljubavnim,
tek on se diže, ispravi se dug,
u čelo upre prstom desničnim,
a šuvačnim u gole kukove,
zaori glas kô podzemaljski grom:
„Alfa i omega!“
I zbilja beše lubanji mu vid
(u produženju s plećnim kostima)
kô malo alfa, a pod šuvakom
savijahu se bledi kukovi
kô veliko omega. „Razumeš?
Objasniću ti stihom u knjizi!
Otvori knjigu!“ Ja je otvorim.
Ja prevrćem, al’ i on pažljivo
u glavama upleten vreba stih.
„Ha! evo ga! gle! Ja sam alfa i’ —“
okrenem se, al’ — nema gosta mog.
Gle prokletnika! prevario me!
Obazirem se, glenem u knjigu,
i gle: — početak strasti Hristove,
izdajstvo Petra, petlov kukurik:
zacelo je te reči pročitô,
pa, u brizi da čas ne propusti,
po zakonu asocijacije
ideja srodnih pomislio je
da kukureknu petô zaista,
i zato tako izneveri me.
Al’ ništa zato, hvala, goste moj,
naveki hvala! Rekô si mi dost’. —
Alfa i omega!
O, mudra smrti, o, samrtnička,
živa mudrosti!
Alfa je glava, alfa to je um,
početak svega, dušin neimar,
što u njoj zida budućnosti sjaj;
a omega, jest, omega je kuk,
sramota, trbuh, lakomost i blud,
zidara umnog večni rušitrud —
to omega je svemu, svemu kraj.
[1865]
M. S.
