Pustara, a kasnije i salaško naselje istočno od Sombora, pominje se još u turskim popisima u drugoj polovini 16. veka, kada su sa ovim imenom, u široj okolini Sombora, zabeležena naselja Srednje, Male i Gornje Šaponje, koja su imala svega po nekoliko kuća. Pustara se pominje i 1643. godine, a početkom poslednje decenije 17. veka pustara Saponÿa zapisana je kao komorski posed. Od 1702. g. Šaponje su jedna od pustara u posedu somborskih graničara, a 1749. g. ova pustara pripala je posedima slobodnog i kraljevskog grada Sombora.
U opisu koji je 1746. g. načinio upravnik komorskih dobara baron Redl, zapisano je da godišnji prihod sa ove pustare iznosi 509 forinti i 45 krajcara, a njena ukupna vrednost procenjena je na 10.195 forinti. Šaponje su ucrtane na svim najstarijim mapama somborskog atara (1746, 1783. i 1825).
Prvi popis vlasnika imanja u ataru Šaponja beleži 1746. g. domaćine sa prezimenima Bogdanović, Čičovački, Grujić, Jovandić, Plavšić, Stanivukov, Stričević, Šijak, Štrbić, Vlaškalić i Vrsajkov[ić], a ubrzo će ovde biti zabeležene i porodice Beljanski, Buzadžić, Godečevac, Kolarić, Pačirski, Pelagić- Radanov, Šašić i Šivoljac, a nešto kasnije i jedna grana Konjovića.
Atar Šaponja se 1763. g. prostirao na 2.052 stara jutra, a salaši koji su ovde postojali nisu bili ušoreni. Somborski gradski geometar Petar Aradski sačinio je 1833. g. detaljnu katastarsku mapu salaša Šaponja i Ivanovo Selo ili Lenija (Planum Geometricum Praedii Schaponya et Ivanovo Szello), veličine 131 x 74 cm. Na mapi je naznačeno da ova dva salaška naselja imaju ukupno 4.151 staro jutro i 1.284 hvata zemlje, od čega je građanima Sombora i stanovnicima salaša pripadalo 3.831 jutro i 1.619 hvati, gradska bara Grobljanica zahvatala je površinu od 18 jutara i 1.012 hvati, Krstina bara od 15 jutara i 1.652 hvata, bara Tomašlija se prostirala na površini od 41 jutra i 683 hvata, bara Šetrovača na 37 jutara i 446 hvati, a Mostonga je zauzimala 15 jutara i 118 hvati. Prazno gradsko zemljište zahvatalo je četiri jutra i 1.653 hvata, somborskoj Svetođurđevskoj crkvi pripadalo je četiri jutra i 715 hvati, gradski pašnjaci prostirali su se na 174 jutra i 1.575 hvati, a put za Čonoplju zahvatao je 7 jutara i 1.838 hvati.
Na popisu vlasnika ovaca iz 1835. g. u Šaponjama su zabeleženi domaćini: Petar Kolarić (vlasnik 12 ovaca), Jovan Kolarić (šest ovaca), Filip Žižić (30 ovaca), Vasa Žižić (15 ovaca), Đorđe Žižić (pet ovaca), Đuka Stričević (30 ovaca), Marko Stričević (17 ovaca), Nića Stričević (15 ovaca), Sima Plavšić (30 ovaca), Proka Vrsajković (30 ovaca), Đuka Vrsajković (dve ovce), Aksa Vrsajković (30 ovaca), Kata Stanivukov (20 ovaca), Avram Stanivukov (20 ovaca), Todor Čičovac (120 ovaca), Mihailo Krajnjak (280 ovaca), Maksim Pelagić (200 ovaca), Petar Pelagić (110 ovaca), Sima Pelagić (50 ovaca) i Jovan Pelagić (šest ovaca).
U Šaponjama je, na popisu iz 1849. godine, zabeleženo 56 srpskih domaćinstava (po deset kuća Plavšića i Vrsajkovih, po sedam kuća Stričevića i Žižića, šest kuća Radanovih, odnosno Pelagića, četiri kuće Čičovačkih, po dve kuće Đuroševa, Kolarića, Pačirskih i Stanivukovih i po jedna kuća Đolinih, Beljanskih, Glibonjskih i Tubinih (Đolin i Tubin su porodični nadimci).
Zemlja u šaponjskom ataru bila je podvodna (to se navodi i u izveštaju iz 1861), a Šaponje su bile okružene velikim barama u kojima su, prema pričama, salašari u ranijim vremenima i golim rukama lovili krupne šarane. Prokopavanjem melioracionih kanala, između 1916. i 1918. godine, vode kraj salaša su oticale, a na njihovom mestu ostajale su slatinaste livade po kojima su Šaponjčani napasali stada.
Škola u Šaponjama je, posle pola veka neuspelih pokušaja, otvorena 1910. godine, a kapelicu „Šaponjska vodica“ (mada nadomak salaša Milčića), oko koje se narod okupljao o Spasovdanu, podigao je još 1858. g. imućni somborski trgovac Samuilo Živanović.
Krajem 19. i početkom 20. veka u ataru Šaponja salaše su podigle i porodice Paštrović (jedna od retkih bunjevačkih porodica koja je proizvodila pravi somborski sir od ovčijeg mleka), Bošnjak, Dujmović, Dušanić, Ferenčević, Firanj, Jelačić, Knezi, Mandić, Odri, Palić, Pavlović, Pejić, Radojević, Sečujski, Stojačić, Terzić i Žuljević.
Prema popisu iz 1991. godine, u Šaponjama je bilo još svega 28 salaša (pet godina ranije ovde su bila 74 domaćinstva).
Milan Stepanović
9 Komentara
Горан
Дали ми можете рећи нешто више о пореклу најстаријих презимена уписаних на салашу Шапоње,из 18.века?Посебно ако знате за породицу Коларић,одакле су дошли на салаше Шапоње?Славе Св.Стефана.Ја сам Горан Шапоњић а моји стари преци тврде да су наши најстарији преци из Старог Влаха у Великој Сеоби Срба 1690.год.из Старог Влаха отишли у Угарску и живели у пустари близу Чонопље.По тој пустари су добили и надимак Шапоње,и после око 30год.се одатле враћају у Србију тј Стари Влах.Славимо Св.Стефана,а моја хаплогрупа је I1Z63 -Y155080 која је иначе откривена код неколико породица које су родом са Сомборских Салаша,Каралићи,Кусоњићи,Машићи,Јосићи.Моји су се преци као Шапоње из Бачке вратили у Стари Влах.Ако знате нешто више о пореклу Шапоњчана.
Milan Stepanović
Kolarići su srpska graničarska porodica u Somboru koja je najranije zabeležena 1720. godine, kada je na popisu ovdašnjih graničara zabeležen Jovan Kolarić, za koga je 1745. g. zapisano da se u Sombor doselio iz križevačke kapetanije u Varaždinskom generalatu. Na popisu somborskih graničara iz 1745. g. zabeleženi su Branko, Marko, Sima i Stanko Kolarić, a iste godine među potpisnicima zapisnika sa Protestnog zbora somborskih graničara bili su Stanko i Todor Kolarić (među popisanim graničarima u oba slučaja zapisan je i Atanasko Ilkić, inače Kolarić). Na spisku razvojačenih Somboraca 1746. g. nalazili su se Atanasko Kolarić (u domaćinstvu sa oženjenim bratom), Sima Kolarić (u domaćinstvu sa oženjenim sinom), Stanko Kolarić (u domaćinstvu sa oženjenim sinom) i Trifun Kolarić (u domaćinstvu sa dvojicom oženjene braće). Deo ove porodice u to vreme stekao je imanja u somborskom prigradskom saslaškom ataru na pustari Šaponje, nekoliko kilometara severoistočno od grada.
Горан
Велики поздрав Госп.Милане.Молио бих Вас ако можда имате још неке податке о Коларићима са Салаша Шапоње,који славе Св.Стефана.Ја сам нашао неке податке о Коларима,Коларићима који се помињу у Сомбору почетком 18века.Питам Вас јер моји преци су боравили у пустари Шапоње од 1690 и ту живели неких 20ак година али су одатле морали отићи због великих бара и мочвара,где су били оболели од некакве маларије и стомачних болести због нездраве воде.Из Шапоња су отишли према Илоку,Вуковару где су живели десетак година са презименом Шапоњић,одакле после убиства неког Угарског официра беже у Стари Влах код Нове Вароши.Колко сам чуо подаке само њих неколико браће је отишло из Пустаре Шапоње за Вуковар,други су остали у Шапоњама.Само Колари-Коларићи славе Стевањдан па ту видим неку везу мојих Шапоња са њима.Генетску везу имам са породицама са салаша Билић,Кусоњићи,али они славе Митровдан.Ако знате одакле су Колари дошли у Сомбор и у Шапоње.Хвала Вам пуно.
Горан
Госп.Милане,такође бих желео да Вам напишем податак о презимену Колар из Дрнишке Крајине,братство Колар из села Кањане и Кадина Главица где су уписани Харамбаше Колари који славе Стевањдан.Помињу се на самом почетку 18.века.Могуће је да су Коларићи у Сомбору баш од ових Колара из Дрнишке Крајине,село Кањане,јер су многи Срби-Морлаци из Далмације одлазили у Сомбор у 18веку да буду војници граничари.Братсво Колар и данас живе у селу Кадина Главица,славе Св.Стефана.
Milan Stepanović
Odgovorio sam na Vaše pitanje, ali izgleda da niste primetili odgovor. Pogledajte iznad poslednja dva komentara koja ste ostavili.
Горан
Госп.Милане,Колари тј Коларићи су однекуд дошли у Сомбор.Они нису рођени Сомборци већ су у Сомбор дошли као војници граничари из Далмације или Лике одакле је у 18веку долазила већина Сомборских граничара.Видео сам Ваш одговор.И сами сте писали помињали Коларе почетком 18века у Сомбору.Одговарајте као човек,љубитељ историје а не као апарат за податке из 18века.Свака Сомборска Салашарска породица је у 18веку однекуд дошла,имају старије порекло.
Milan Stepanović
Ne znam da li ste pažljivo pročitali odgovor, u njemu lepo piše podatak odakle su Kolarići došli. Ne vidim kako bih to mogao jasnije i konkretnije napisati (da Vam ponovim ako niste primetili u odgovoru: “…kada je na popisu ovdašnjih graničara zabeležen Jovan Kolarić, za koga je 1745. g. zapisano da se u Sombor doselio iz križevačke kapetanije u Varaždinskom generalatu…”). O starijim postojbinama Somboraca podataka je veoma malo. Srećom za Kolariće je takav podatak zabeležen i ja sam Vam ga naveo. Ukoliko želite da saznate još starije poreklo svoje porodice, to morate da istražite (koliko je uopšte tako nešto moguće), o tome nema podataka u somborskim arhivskim spisima iz 18. stoleća (najbolji način je primenom genetičke genealogije – upravo je u toku somborski genetečki projekat za ovdašnje starosedelačke porodice). Nije mi jasna Vaša paralela “ljubitelj istorije” i “aparat za podatke”. Prvo, besmislena je, drugo ne možete biti ljubitelj istorije ukoliko ne koristite arhivske podatke. Istorija nije bajka, niti mit, niti nagađanje. Ona je najegzaktnija od svih humanističkih nauka, a do rezultata dolazi istraživanjem pisanih podataka ili korišćenjem podataka svojih pomoćnih nauka (arheologije, paleografije, sfragistike, heraldike, numizmatike, genetičke genealogije itd).
Горан
Госп.Милане,видео сам ДНК резултате једног броја тестираних старих Сомбораца.На Салашу Билић има три породице који су I1Z63-Y13946 као и Каралићи из Салаша Буковац.Ове три породице из Билића славе Митровдан,и имају исту хаплогрупу.Логично је да се помисли да су истог порекла.Али те три фамилије,Машићи,Кусоњићи,Јосићи иако имају исту хаплогрупу немају никакве везе једна с другом иу Сомбор су долазили са потпуно различитих страна,из Лике,из Босне,из Шумадије(Машићи).Моји преци имају ту исту хаплогрупу.Колари са славом Стевањдан се помињу у Дрнишком селу Кадина Главица.Ви сте навели боравак Сомборских граничара код Вараждина,али је свим Сомборским граничарима то била само успутно боравиште за време Морејског рата.Одатле су послати у Сомбор на границу.Ви сте сами писали о ангажовању Морлака из Далмације и Лике у Сомбору,а сад незнате одакле су долазили Сомборски граничари.Скоро сви су Морлаци из Сев.Далмације али иста хаплогрупа код многих неможе ништа да потврди.У Билићу је можда једна,најстарија породица славила Митровдан,други су можда од њих куповали земљу и узимали славу власника имања као своју.
Milan Stepanović
Naravno da ne znam jer to niko ne zna pouzdano, prvenstveno zbog nedostatka konkretnih arhivskih izvornika koji bi o tome svedočili. Postojbina graničarskih somborskih porodica je, sasvim očito, različita. Neki su došli sa Kosova i Metohije, neki iz Podrinja i Šumadije, neki iz Crne Gore, Stare Hercegovine i Hercegovine, deo njih je verovatno iz južne Srbije i Makedonije, deo iz Bosne, Like, Dalmacije i zapadne Slavonije… Njihovo poreklo je, više nego sigurno, heterogeno. Delići tog mozaika mogu da se sastavljaju uz pomoć genetike, ali ona se najviše odnosi na međusobne genetičke veze između porodica i eventualno naslućuje prapostojbinu (svakako, i to je već značajan trag). Mogu da se konstruišu hipoteze o poreklu starije postojbine somborskih graničara, ali konkretni arhivski podaci ne postoje. Da postoje, o tome bi se već znatno ranije pisalo. A bez konkretnih podataka ja se ne usuđujem da pravim hipoteze jer one su, koliko god zvučale logično, ipak samo pretpostavke i vrlo često pokažu se kao pogrešne. U tom pogledu sam oprezan i ne želim da ih oblikujem bez koliko-toliko sigurnijih tragova. To ostavljam onima koji se hipoteza ne boje…