Na mestu nekadašnje kuće Ane Tuner (1837. g. prostirala se na 355 kv. hvati), koju je 1875. g. kupila i obnovila porodica Lalošević, a koja je kasnije pripala gradu, početkom 1921. g. započela je izgradnja somborskog Oficirskog doma. Odbivši 1920. g. predlog da nekadašnja kuća Laloševića bude ustupljena Radničkom opštem stručnom udruženju, koje je želelo da kuću preuredi za svoj Sindikalni dom, Skupština i Senat grada iste godine su, povodom obeležavanja druge godišnjice oslobođenja Sombora, na predlog gradonačelnika dr Lazara Radišića, poklonili Minstarstvu vojnom ovo gradsko imanje, ukupne veličine 1371,6 m2, radi zidanja Oficirskog doma Somborskog garnizona. Vrednost poklonjenog poseda procenjena je na 300.000 kruna (75.000 dinara).
Tokom zidanja Doma, na uglu Venca Radomira Putnika i Petra Bojovića, građani i ustanove Sombora i okoline, iz ljubavi i simpatije prema oficirskom koru, a htevši da što vidnijeg učešća uzmu u podizanju ovog doma, prilagali su znatnije sume novca ili građevinski materijal, na čemu se Ministarstvo vojno zahvalilo putem objave u Službenom vojnom listu, početkom februara 1922. godine. Ukupno je za izgradnju Oficirskog doma sakupljeno u novcu i materijalu 115.000 dinara, a najveći priložnici, osim grada koji je darovao plac, bili su Skupština Bačke županije (25.000 dinara), Kulski srez (17.000), Aleksander Kerenji (40.000 cigala u vrednosti od 12.000 dinara), Mor Vajda – bankar (10.000), Somborski parni mlin (6.250), Zemaljska kreditna banka (5.000), Odžački srez (4.250), Odžačko lovačko udruženje (3.750), Hotel „Sloboda“, preduzeće „Cvrkušić“, preduzeće „Granum“, Leo Lederer – bankar, braća Vajdinger – trgovci i dr Đura Nikolić – advokat (po 2.500), preduzeće „Grinbaum“ i preduzeće „Baranji“ (po 2.000), Opština Apatin (1.500), g. Špajzer i Jozef Reš (po 5.000 cigala, u vrednosti 1.500 dinara), Privredna štedionica, Kosta Panić – trgovac, Lajoš Hodoši – bankar (po 1.250), Agrarna štedionica i M. Serdarušić, bankar (po 1.000 dinara) itd.
Jednospratno zdanje je podignuto u stilu rustikalne secesije, sa osnovom u obliku pravougaonika. U prizemlju su bila četiri prozora i dvoja vrata (kasnije su probijena još dva prozora), a na spratu osam prozora. Zgrada je imala veliku i kitnjasto uređenu salu, sa binom, kao i prostrano dvorište. Osvećena je po završetku izgradnje, krajem 1922. godine.
U Oficirskom domu su, u međuratnom periodu, održavane vojne svečanosti i proslave, banketi, koncerti i predstave (ubrzo po osvećenju ovde je održan koncert posvećen L. V. Betovenu, a u decembru 1925. g. oficirski kor je, povodom kraljevog rođendana, priredio veliki bal). Između dva svetska rata, svake godine 13. novembra (na dan ulaska Srpske vojske u Sombor 1918. godine) u Domu je obeležavana i slava 51. kraljevskog pešadijskog puka, stacioniranog u ovdašnjoj velikoj kasarni.
Nakon Drugog svetskog rata i izgradnje somborskog Doma JNA, ovo zdanje je preimenovano u Omladinski dom i predato na upravu Omladinskoj organizaciji, za aktivnosti mladih Somboraca. U velikoj sali Omladinskog doma (tokom leta i u prostranom dvorištu, odnosno bašti ovog zdanja), decenijama su organizovane igranke i koncerti, a sala je služila i kao školska fiskulturna dvorana za okolne osnovne i srednje škole koje nisu imale svoju fiskulturnu salu. Tokom obnove zdanja somborskog Narodnog pozorišta (1978-1982), u ovoj, tada preuređenoj sali, redovno su održavane pozorišne predstave.
Zgrada je, krajem devedesetih godina 20. veka, postala sedište somborskog Kulturnog centra „Laza Kostić“, kome je, osim ovog zdanja, pripala i nekadašnja galerija Salona likovne jeseni u ulici Laze Kostića. Tokom poslednje dve decenije zdanje je, u nekoliko faza, renovirano. U junu 2020. g. svečano je otvorena obnovljena velika sala, savremeno opremljena za scenske i muzičke nastupe.
Milan Stepanović
