RAJKO TOMOVIĆ, naučnik – robotičar, univerzitetski profesor i akademik, rođen je 1. novembra 1919. g. u mađarskom gradu Baji (tada pod vojnom i administrativnom upravom Kraljevine SHS), kao sin Mirka Tomovića. Gimnaziju je pohađao u Bačkom Petrovcu i Vrbasu, a peti razred gimnazije upisao je u Somboru školske 1934/35. godine. Ovde je završio i šesti, te deo sedmog razreda (1936/37), ali se, zbog preseljenja porodice, ispisao iz somborske gimnazije i nastavio školovanje u Beogradu, gde je i maturirao 1938. godine. Započeo je studije na Tehničkom fakultetu u Beogradu, koje je prekinuo u vreme okupacije, a diplomirao je 1946. g. na Odseku za elektro-mašinsko inženjerstvo.
Tokom okupacije, kao član SKOJ-a, bio je 1942. g. uhapšen i neko vreme zatvoren u logorima Banjica i Sajmište, odakle ga je Gestapo deportovao na prinudni rad u rudniku Trepča. Uspeo je da pobegne sa prinudnog rada i priključio se Narodnooslobodilačkom pokretu na Kosovu i Metohiji. Završetak rata dočekao je u činu kapetana Jugoslovenske armije.
Posle diplomiranja Tomović je postavljen za asistenta na Tehničkom fakultetu, a potom je bio asistent u Srpskoj akademija nauka, odakle je prešao u Institut Ministarstva elektroprivrede, a potom je od 1950. do 1960. g. radio na Institutu za nuklearna istraživanja u Vinči, gde je svoja istraživanja usmerio ka analognoj računarskoj tehnologiji. Doktorirao je 1952. godine u oblasti tehničkih nauka, u okviru SANU. Između 1960. i 1962. g. bio je angažovan u Institutu „Mihajlo Pupin“, gde je pokrenuo prvu grupu za robotiku. Od 1962. g. bio je vanredni, a od 1964. g. i redovni profesor na Katedri za automatiku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Tu je uskoro osnovao i jednu od prvih evropskih laboratorija za robotiku. Na redovnim studijama predavao je predmet „Nelinearni sistemi upravljanja“, a prvim postdiplomcima (1959/60) predavao je predmet „Analogna i digitalna računarska tehnika“, a kasnije i „Teoriju sistema“. Bio je prvi nastavnik računarstva u Jugoslaviji, a verovatno i u Južnoj Evropi.
Tomović se bavio multidisciplinarnim istraživanjima veštačke inteligencije i biotehnikom. Konstruktor je prvih naših računara za rešavanje diferencijalnih jednačina i jedan je od glavnih projektanata prvog jugoslovenskog digitalnog elektronskog računara CER-10, koji je, nakon četiri godine izgradnje, bio predstavljen 1960. godine, u vreme kada su u Evropi sopstvene računare imale još samo Velika Britanija, SR Nemačka, Francuska i Rusija. Tomović je tih godina učestvovao i u razvoju prve jugoslovenske automatizovane vojne fabrike „Prva iskra“ u Bariču. Radio je i na projektu primene prvih analognih i digitalnih računara za JNA.
Godine 1963/64, sa prof. dr Miodragom Rakićem, Rajko Tomović je načinio tzv. „beogradsku šaku“, koja je predstavljala rani pokušaj izrade veštačkog organa sa čulom dodira. Reč je o prvoj u svetu aktivnoj multifunkcionalnoj petoprstoj protezi ljudske šake, sa povratnom spregom, koja je kasnije dovela do razvoja niza rehabilitacionih asistencijalnih sistema. Tzv. „beogradska šaka“ bila je i eksponat Muzeja robotike u Bostonu, SAD (Pošta Srbije objavila je 2020. g. poštansku marku posvećenu tzv. „beogradskoj šaki“). Tomović je učestvovao i u primenjenim istraživanjima teorije upravljanja funkcionalnim pokretima, u rehabilitacionim centrima u SAD i Kanadi (Majami, Vankuver i Edmonton). Rukovodio je i projektom Vojvođanske akademije nauka i umetnosti „Uloga inteleginetnih robota u fleksibilnoj montaži“, a radio je i na interdisciplinarnom projektu „Topološki prilaz raspoznavanju oblika“. Početkom 1980-ih Tomović je za Upravu (američkih) veterana u Njujorku predvodio projekat koji je rezultirao prvim inteligentnim samostalnim pogonom transfemoralne proteze. Bio je pobornik ideje o korišćenju nenumeričkih tehnika u upravljanju velikim sistemima i verovao je da brojni problemi u robotici mogu da budu savladani ugledanjem na rešenja iz prirode.
Kao svetski priznat stručnjak na polju robotike i računarstva, Tomović je već od 1961. g. bio stalni gostujući profesor u SAD, na Kalifornijskom univerzitetu i Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu, kao i na Državnom univerzitetu Ohajo. Po pozivu je predavao i na brojnim svetskim univerzitetima ili je predsedavao i bio konsultant i predavač na međunarodnim skupovima (SAD, SSSR, Velika Britanija, Francuska, Italija, SR Nemačka, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Grčka, Bugarska, Indija, Malezija, Japan, Kina itd.). Tomović je, kao poliglota i veoma komunikativan čovek, visoke opšte kulture, diplomatskih manira i kosmopolitskih nazora, još od 1950-ih uspešno razvijao međunarodnu naučnu i stručnu saradnju i stvarao veze jugoslovenskih naučnih institucija sa srodnim institucijama u svetu kako u istočnim, tako i u zapadnim zemljama. Ujedno, bio je izrazito politički i društveno aktivan kao poslanik u Saveznoj skupštini i državni savetnik za oblast nauke, te je smatran za najboljeg političara među naučnicima i najboljeg naučnika među političarima.
Bio je osnivač i, tokom 14 godina, predsednik, a kasnije i doživotni počasni predsednik Društva za elektroniku, telekomunikacije, automatiku i nuklearnu tehniku (ETAN), koje je veoma zaslužno za izuzetnu vidljivost tadašnje Jugoslavije u svetskoj naučno-istraživačkoj oblasti. Nalazio se i među osnivačima Jugoslovenskog društva za računare, Jugoslovenskog društva za biomedicinsko inženjerstvo, Centra za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu i Centra za strateško društveno i tehničko planiranje u Novom Sadu. Aktivno je učestvovao i u radu međunarodnih računarskih organizacija IFIP, IFAC, AICA i EMBEC. Dugogodišnji direktor američke Nacionalane naučne fondacije (NSF) dr Norman Kaplan, opisao ga je 1984. g. kao „renesansnog naučnika“, prilikom Tomovićevog predavanja za direktore programa ove uticajne institucije, koja je odobrila sredstva za njegov projekat prenosa tehnologija iz Jugoslavije u SAD.
Tomović je napisao preko 150 naučnih radova, objavljenih u većem broju časopisa, zbornika ili monografija, koji su mnogo puta citirani u domaćoj i svetskoj nauci. Svoju prvu knjigu „Univerzalni električni uređaj za diferencijalne analizatore“ (Beograd, 1955) pobjavio je za SANU. Naredne godine objavljen je njegov udžbenik, u koautorstvu sa Dušanom Mitrovićem, „Elektronika u službi čoveka“ (Beograd, 1956). Usledio je udžbenik na francuskom „Calculateurs analogiques répétitifs“ (Pariz, 1958) i priručnik „Elektronski računski automati“ (Beograd, 1960). Tomovićeva knjiga o brzim analognim kompjuterima „High-speed Analog Computers“, koju je 1962. g. objavio u koautorstvu sa Valterom Dž. Karplusom, za poznatu američku izdavačku kuću Wiley & Sons iz Njujorka, predstavljala je prvu monografiju u svetu o sistemima elektronskih uređaja koje čine analogna kompjuterska postrojenja, a osim na engleskom objavljena je i na francuskom i ruskom jeziku (prema jednoj anketi međunarodne organizacije IEEE [Instituta inženjera elektrotehnike i elektronike, sa sedištem u Njujorku], ova Tomovićeva monografija, svakako sa aspekta interesovanja članova te organizacije, izabrana je za jedno od 100 najznačajnijih dela, objavljenih tokom pet vekova, od vremena pojave Gutenbergove štampe). Ređale su se narednih godina njegove knjige u udžbenici: „Analiza osetljivosti dinamičkih sistema“ (Beograd, 1963), koja je prevedena iste godine na engleski i objavljena u Njujorku, sa naslovom „Sensitivity analysis of dynamic systems“, pa „Elektronski računar“ (Beograd, 1964); „Uvod u nelinearne sisteme automatskog upravljanja“ (Beograd, 1964, 1974), koja je 1966. g. objavljena i u Njujorku, na engleskom jeziku; „Presudni čas nauke“ (Beograd, 1965); „Geneza kibernetike“ (Beograd, 1967); „Opšta teorija osetljivosti“, sa koautorom Miomirom Vukobratovićem (Beograd, 1969), koja je 1972. g. objavljena i na ruskom jeziku; „Moderni pogledi na upravljanje sistemima“, sa koautorom Radivojem Petrovićem (Beograd, 1970); „Upravljački informacioni sistem Beograda : sistemski prilaz razvoju upravljačkog informacionog sistema“ (Beograd, 1977); „Osnove matematičkog modeliranja sistema“ (Beograd, 1978); „Ograničenja formalne teorije upravljanja sistemima“, u koautorstvu sa Valterom Dž. Karplusom (Beograd, 1979); „Nelinearni sistemi automatskog upravljanja“, u koautorstvu sa Srđanom Stankovićem (Beograd, 1983) i „Od kibernetike do veštačke intelegencije“ (Novi Sad, 1986). Sa koautorima Dejanom Popovićem i Ričardom B. Stajnom, polovinom poslednje decenije 20. veka, Tomović je prvi u svetu objavio monografiju o neanalitičkim metodama za kontrolu motora „Nonanalytical Methods for Motor Control“ (Singapur, 1995).
Član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Tomović je postao 1981, a 1991. g. primljen je u članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je i inostrani član Slovačke akademije nauka i umetnosti. Nagrađen je Sedmojulskom nagradom SR Srbije za životno delo i nagradom AVNOJ-a, te Medaljom Američkog društva inženjera, koja mu je dodeljena povodom 100-godišnjice tog Društva, a dobio je i brojna druga priznanja za svoj naučni rad u zemlji i svetu.
Rajko Tomović je preminuo 30. maja 2001. g. u Beogradu, u 82. godini života. Povodom stogodišnjice njegovog rođenja, SANU organizovala je, u jesen 2019. godine, izložbu „Rajko Tomović – sto godina od rođenja“, koja je priređena u Galeriji nauke i tehnike SANU u Beogradu.
Milan Stepanović
[Tekst autora prenesen je iz njegove monografije “150 godina Gimnazije u Somboru”]
