Muška nošnja somborskih Srba i Bunjevaca kako u gradu, tako i po salašima, bila je slična, i nije se, osim u sitnim pojedinostima, razlikovala. Nastala je u drugoj polovini 18. veka i bila je, uz manje izmene, skoro istovetna sve do početka 20. veka.
Delovi stare muške nošnje bili su košulja, gaće, prsluk, košuljac, suknja, pršnjak, kožuh, kožne čakšire i opaklija.
Svakodnevna muška košulja pravljena je od postava (grubog domaćeg kudeljnog platna). Navlačila se preko glave, bila je bez kragne,sa uzanom ogrlicom oko vrata koja se vezivala uzicom uvučenom kroz rupu na ogrlici (košulja nije imala dugmad). Leđa košulje bila su veoma nabrana kao i dugački i široki rukavi. Na ramenima je košulja sa unutrašnje strane imala oplatu (pojačanje). Za svečane prilike šivena je košulja od tankog pamučnog platna, sa zlatovezom u vidu biljnih (cvetnih) motiva.
Gaće su bile dugačke (do polovine listova), sitno naborane i veoma široke (od šest do deset pola platna). Za struk su vezivane uzicom (svitnjakom ili ugaćnjakom).Gaće za svaki dan tkane su od grubog, a za nedelju od lanenog platna.
Prsluk se pravio od jednobojnog somota, čohe, pliša ili svile. Bio je uzak, za svečanije prilike ukrašen zlatnom čipkom ili pôrtom (bortna u Bunjevaca – vrpca ili gajtan isprepleten srebrom ili zlatom), a zakopčavao se srebrnom pakonskom dugmadi, skoro do vrata.
Košuljac je haljetak pravljen od vune, šarene svile ili brokata. Nosio se u hladnijim danima, a oblačio se ispod ili iznad prsluka.
Nedeljom i svecem mlađi, posebno salašari, preko gaća su nosili široke, bele, nabrane suknje, pravljene od deset do 12 pola platna, po ivici ukrašene belim vezom.
Zimi su se navlačili pršnjak, kožuh i čakšire. Pršnjak je grudnjak bez rukava, sačinjen od jagnjeće kože, oivičen crvenom kožicom i zakopčavan kožnim ili metalnim „pucadima“, najčešće na ramenima ili sa strane.
Kožuh je bio kraći ili duži širok kaput pravljen od bele jagnjeće kože, sa krznom okrenutim unutra. Pravljen je bez ukrajanja u struku. Svakodnevni kožuh bio je smeđ, bez ukrasa, a praznični je ukrašavan motivima od šarenih kožica i bojene vune.
Čakšire su bile načinjene od sukna i tesno skrojene, uskih nogavica i zakopčavale su se na zaliske. I kožuh i čakšire pravile su ćurčije, kojih je u gradu, posebno u 18. i 19. veku, bilo mnogo.
Kasnije je nošen i kratak kaput (jankli), postavljen kožicom, sa krznenom ili kožnom kragnom.
Zimi na putu, ili pri najvećim vejavicama i u najhladnijim danima, nosila se opaklija – širok i dug kožni ogrtač pravljen od šest, deset ili šesnaest ovčijih ili jagnjećih koža, sa dugom vunom. Opakliju su tokom hladnih dana redovno nosili čobani, čordaši i kočijaši, a kada bi se raširila, opaklija je imala oblik punog kruga.
Glavu je zimi štitila šubara (svakidašnja od jagnjeće kože i svečana od astragana), a leti šešir uzana oboda i visoke glave, sa “šnolom” na levoj strani.
U rukama je obično bio štap višnjevac, a drvena “stiva” lula, sa kićankom, bila je nezaobilazan deo svakodnevne opreme.
Od obuće Somborci su nosili papuče, opanke, klompe i čizme.
Papuče su pravljene od somota ili kože i nošene su uglavnom tokom leta i po kući ili kućnoj avliji.
Svakodnevna obuća tokom većeg dela godine bili su opanci, pozadi plitki i niski, a napred prepleteni tankim kožnim kaiščićima (oputom). Vezivali su se oko članaka, pa sve do ispod kolena.
Opanci su nošeni na vunene obojke, tkane u četiri niti, duge i do jedan metar, a široke kolika je udaljenost od vrha nožnih prstiju do kolena. Obojci su oko noge bili obmotavani po tri puta.
Glomazna drvena obuća iz jednog komada drveta nazvana je klompe, koje su nošene tokom kasne jeseni i zime, kao i na njivi za plugom (dok se oralo drvenim plugom, koji je sekao i prenosio zemlju). Napred su imale zatubasto okrugao nos, a pozadi su bile plitke. U klompe je stavljana slama da bi nozi bilo toplije i udobnije. Obično su nošene na vunene i vâljane čarape ili nazuvke.
Visoke čizme, pravljene od mekane, jako naborane crne kože, obuvane su i nošene samo o praznicima.
Naravno, imućni građani su se oblačili elegantnije, prateći savremenu modu i modne običaje i ni po čemu se nisu razlikovali od sličnih sebi u velikim austro-ugarskim gradovima.
Milan Stepanović
