Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

SOMBORSKI DOBOŠARI

Doboši i dobošari bili su nekada važan sastavni deo četa somborskih graničara – militara, pa ih pominje još 1688. g. somborski kapetan Dujo Marković, koji od austrijskih vojnih vlasti traži zastave i doboše za svoju miliciju. Zabeleženi su i 1734. g. u testamentu ovdašnjeg kapetana Jovana Janka Brankovića, koji piše da je na doboše i zastave potrošio 900 forinti svojih para. Izgled dobošara sa Potiske vojne granice, kojoj je pripadao i somborski graničarski šanac, sačuvan je među bakrorezima Martina Engelbrehta, nastalim četrdesetih godina 18. veka.

Dobošar sa Potiske granice, kojoj je pripadao i somborski graničarski šanac (gravura Martina Engelbrehrta, s početka četrdesetih godina 18. veka)

Osim što su bili nezaobilazni u bitkama, u kojima su, krajem 17. i tokom prve polovine 18. veka, učestvovali ovdašnji srpski i bunjevački graničari, dobošari su, još od vremena kada je Sombor imao status vojničkog šanca, po gradu razglašavali naredbe vojnih i civilnih vlasti. Taj običaj održao se i posle dobijanja statusa slobodnog i kraljevskog grada 1749. godine, a bio je regulisan čl. deset Privilegijalnog pisma (Elibertacione povelje) carice i ugarske kraljice Marije Terezije, u kome se gradskom Magistratu dozvoljava da uposli potreban broj stražara i da drži dobošara u svrhu oglašavanja naredbi i požara. Prema podatku iz 1775. g. dobošar (Tympano tribe) je zapisan kao gradski službenik.

Čl. 10 Elibertacione povelje iz 1749. godine, u kome se navodi pravo somborskog Magistrata da uposli dobrošara

Gradski dobošar morao je dobro da poznaje sva tri zvanična jezika kojima su govorili stanovnici tadašnjeg Sombora –  racki (srpski ili bunjevački), mađarski i nemački. Morao je da bude pismen, trezven, te snažnog i jasnog glasa. Uredbe državnih ili gradskih vlasti „davao je na znanje“ građanstvu na najposećenijim mestima u varoši – ispred obe kapije Gradske kuće, na pijacama, odnosno trgovima Sv. Đorđa i Sv. Trojstva, ispred hotela “Lovački rog”, na raskršćima sva četiri Venca, na uglu Glavne ulice i današnjeg Venca Stepe Stepanovića, na uglu tadašnjeg Solarskog sokaka (današnje Čitaoničke) i sadašnjeg Venca Živojina Mišića, kraj bunara kod Žandarmerijske kasarne (iza Županijskog zatvora), kao i ispred zdanja srpske osnovne škole u predgrađu Selenča. Za svoj posao dobošar je dobijao nadoknadu, a imao je i status stalno plaćenog gradskog službenika. Njegova mesečna plata iznosila je 1869. godine 12 forinti, koliko su primali i gradski redari, odnosno panduri.

Pravilnik o cenama gradskih dobošara za objavljivanje oglasa privatnih lica na teritoriji grada Sombora od 1. juna 1893. god.

Prvog juna 1893. g. donet je i Pravilnik o cenama gradskih dobošara za objavljivanje oglasa privatnih lica na teritoriji grada Sombora, pa je dobošar, osim zvaničnih naređenja i novosti, kao i najava raznih događaja u gradu, mogao da izvikuje i čita i oglase koje bi poručivali privrednici ili građani, odnosno imao je pravo da oglašava reklamne poruke somborskih trgovaca i zanatlija, pa i privatne poruke građana (jednokratno objavljivanje koštalo je stanovnike grada 20 krajcara, a višekratno 40 krajcara, ali su stanovnici drugih naselja, koji se oglašavaju putem somborskog dobošara, plaćali 50, odnosno 80 krajcara). Posle Prvog svetskog rata gradska uprava Sombora je 1921. g. povećala taksu za dobošarinu, ali uloga dobošara donekle je umanjena kada su, početkom dvadesetih godina 20. veka, somborske gradske vlasti sazidale deset oglasnih stubova na uglovima i najprometnijim mestima središnjih gradskih ulica na Vencu (većina ovih stubova još i danas postoji). U Somboru je u 19. i tokom prve polovine 20. veka postojala i ulica nazvana Dobošarska (današnja 21. oktobra).

Gradski dobošar na državnoj manifestaciji u Somboru, tidesetih godina 20. veka
Poslednji somborski dobošar Antun Raič

I u godinama posle Drugog svetskog rata gradski dobošar je, još neko vreme, čitao zvanične vesti i naredbe novih vlasti. Poslednji gradski dobošari bili su Petar Ćurčić i Janoš Žigmond (dvadesetih i tridesetih godina 20. veka), kao i Antun Raič, koji je dobošario i neposredno posle Drugog svetskog rata (sačuvana je njegova fotografija sa dobošem, ispred Gradske kuće). Ostala je upamćena anegdota kako je poslednji somborski dobošar, koji je ponekad malo umeo da popije, jednom prilikom, kada je možda popio koji fraklić više, saopštavao građanima da se iz nekih razloga tradicionalna pijaca petkom pomera te sedmice za jedan dan – u subotu, razglasivši: „Petak ove nedelje neće biti u petak, nego u subotu!“. Naslednici poslednjeg dobošara darovali su nedavno njegov doboš somborskom Gradskom muzeju.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.