SLAVNI SINOVI RAVNICE,  Znamenite ličnosti

SOMBORSKA PREPARANDISTIKINJA – NAJUMNIJA SRPKINJA

Isidora Sekulić jedna je od najumnijih Srpkinja u istoriji našeg naroda. Kao žena beskrajno visokih etičkih normi, izuzetne književne i jezičke nadarenosti, te nesagledive širine obrazovanja i razumevanja, Isidora Sekulić je do danas ostala neprevaziđena u srpskoj kulturi. Nјeni tragovi u našoj književnosti duboki su, jasni, a misaono samonikli i snažni, i danas, nakon više od pola veka kako velika književnica nije među nama, i nakon punog stoleća kako su 1913. i 1914. g. objavlјene njene prve knjige.

Bačvanka, poreklom iz onog najjunačnijeg dela Bačke nazvanog Šajkaška, Isidora Sekulić je rođena 17. februara 1877. g. u selu Mošorinu, nedaleko od Žablјa i Titela. Osnovnu školu i tri razreda realke učila je u Rumi, a četvrti razred Više devojačke škole završila je u Novom Sadu. Kao 14-togodišnja devojčica upisala je, školske 1891/92. godine, tada još trogodišnju Srpsku učitelјsku školu u Somboru, koju je završila 1894. g. kao najbolјa u svojoj generaciji. Iz ovog mladalačkog somborskog perioda njenog života sačuvane su i dve lepe fotografije. Na jednoj, 16-togodišnja Isidora, kao najbolјa učenica somborske Preparandije, drži lovorov venčić iznad glave Nikole Vukićevića, znamenitog srpskog pedagoga i dugogodišnjeg profesora i upravitelјa ovdašnje Srpske učitelјske škole, prilikom proslave 40-togodišnjice njegovog prosvetnog rada, krajem oktobra 1893. godine. Tada je, kako piše „Školski list“, Isidora predala lovorov venac slavlјeniku i održala kratku pozdravnu besedu u ime učenika somborske Preparandije. Na drugoj fotografiji, 17-togodišnja Isidora nalazi sa na zajedničkom snimku sa svojim koleginicama, kolegama i nastavnicima, kao učenica završnog razreda somborske Preparandije, u proleće 1894. godine, a sedela je u donjem redu, šesta s desne strane, neposredno do upravnika Nikole Vukićevića i profesora Mite Kalića, koji su sedeli u drugom redu.

Isidora Sekulić, učenica Srpske učitelјske škole u Somboru (stoji u sredini), drži „venčić slave“ iznad glave Nikole Đ. Vukićevića, dugogodišnjeg upravnika i profesora Srpske učitelјske škole (Preparandije), povodom svečanog obeležavanja 40-godišnjice njegovog prosvetnog rada, 1893. god.
Zajednička fotografija III (završne) godine učenika i učenica Srpske učitelјske škole u Somboru, sa upravnikom i nastavnicima, s proleća 1894. godine (Isidora Sekulić sedi u donjem redu, šesta s desne strane)

Iz somborskog perioda života Isidore Sekulić ostao nam je sačuvan i jedan njen poetski zapis, pisan na nemačkom jeziku 1891. godine, u spomenaru njene školske drugarice Side Despotović. Godine 1894, u martovskom broju časopisa „Školski list“, koji je izlazio u Somboru, Isidora Sekulić, na četiri stranice, objavlјuje i svoj prvi esej, sa naslovom: „Šta su Srbinu gusle?“.

Svojeručni zapis Isidore Sekulić (na nemačkom jeziku), učenice I razreda Srpske učitelјske škole u Somboru, u poetskom spomenaru Side Despotović, učenice I razreda iste škole, iz 1891/92. god.
Prvi članak mlade Isidore Sekulić „Šta su Srbinu gusle?“ objavlјen u najstarijem srpskom pedagoškom časopisu „Školski list“ (Sombor, br. 3-4, mart-april, 1894)

Listajući stranice školskog dnevnika, odnosno Glavnog zapisnika pripravnika i pripravnica III razreda Srpske učitelјske škole u Somboru za školsku 1893/94. godinu, sa ocenama na završnom ispitu za učitelјsko osposoblјavanje, koji je polagala od 17. do 22. juna 1894. godine, kod imena učenice Isidore Sekulić, među konačnim ocenama iz 29 školskih predmeta, nalazimo čak 22 jedinice – a jedinica je tada bila odlična, odnosno najviša ocena – zatim pet dvojki, odnosno vrlo dobrih ocena, i svega dve trojke, i to iz muzike i crtanja (stroga pravila somborske Preparandije nisu, naime, ni najbolјim učenicima gledala kroz prste, niti poklanjala ocene, pa ni kada je reč o predmetima u kojima su više tražene veštine nego znanje). U zapisniku je zaklјučeno da je učenica ispit položila sa odličnim uspehom, te je dobila zvanje učitelјice u srpskim narodnim školama. Na kraju, da ne zaboravimo da je istovremeno, samo jednu godinu ispred Isidore, đak somborske Preparandije bio i budući srpski pesnik Jovan Dučić, pa možemo biti sigurni da se ovo dvoje budućih velikana srpske književnosti – tada još veoma mladih lјudi – sigurno ovde, u Somboru, prvi put srelo i upoznalo.

Strana školskog dnevnika (Glavnog zapisnika pripravnika i pripravnica III razreda Srpske učitelјske škole u Somboru za školsku 1893/94. godinu, sa ocenama na ispitu za učitelјsko osposoblјavanje) za učenicu Isidoru Sekulić

Nakon završene somborske Preparandije, Isidora Sekulić pohađa Viši pedagogijum u Budimpešti, gde 1897. diplomira matematiku i fiziku, a zatim dodatno maturira iz istorije, latinskog i francuskog jezika. Iste godine, ova 20-godišnja devojka postala je nastavnica Više devojačke škole u Pančevu, gde je značajno unapredila nastavu prirodnih nauka. Tokom 1904. godine, a zatim od 1906. do 1909. godine, Isidora je pohađala predavanja uporedne književnosti u Londonu, Parizu i Berlinu, posle čega je prešla u Kralјevinu Srbiju, gde je do 1914. godine predavala u šabačkoj Višoj ženskoj školi, a zatim u beogradskoj Ženskoj gimnaziji. Tokom ovog perioda, u dva maha, Isidora je duže boravila u Skandinaviji, gde je nastao njen znamenit putopis „Pisma iz Norveške“, kao jedna vrsta intimnog dnevnika, u kome je iskazala svu snagu svoje imaginacije, suptilnost opažanja i majstoriju stila. Čuvenom putopisu, objavlјenom 1914. godine, prethodila je knjiga poetsko-esejističkih i pripovednih zapisa „Saputnici“, objavlјena 1913. godine.

Fotografija Isidore Sekulić s početka 20. stoleća

Iste godine, u časopisu školske omladine „Novi Srbin“, pokretača i urednika Vase Stajića, tadašnjeg nastavnika somborske Preparandije, Isidora Sekulić je svojim prilozima postavila i temelј ideje srpskog kulturnog nacionalizma, u najpozitivnijem smislu te reči. Takav nacionalizam je svojom otvorenosti, izloženosti i neminovnim prožimanjima izazivao strah onog dominantnog, ksenofobnog i politikantskog srpskog nacionalnog opsenarstva i misticizma, koji je preovladavao i tada, kao što preovladava i danas, i koji je srpskoj nacionalnoj ideji suštinski najviše odmagao. „Nacionalnost“ nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve ne-naše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom elementu narodnog života, ali stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnost“, piše Isidora Sekulić. Zasnovan na moralnim i etničkim vrednostima, srpski kulturni nacionalizam, kako ga ona definiše, „trebalo bi da nema mistike“ i „treba da je i po suštini i po obliku čista, visoka kultura. Kultura u najbolјem smislu reči. Moral, humanizam, etika, čestitost. Valјanost i čestitost i prvoklasnost ne samo srpska, nego čovečanska“, kako je dalekovido, pre više od jednog stoleća, pisala nekadašnja somborska preparandistkinja. Ovakva razmišlјanja svrstavaju Isidoru Sekulić među poslednje srpske pankaliste, odnosno pripadnike učenja po kome je lepota osnova svega u svetu, i ona su, po mnogo čemu, bila bliska shvatanjima Laze Kostića, Tihomira Ostojića, Vase Stajića, Jovana Cvijića, pa i Somborca dr Joce Laloševića. “Iz srpskog kulturnog nacionalizma Isidore Sekulić, šovinizam nije bio neminovnost koja sledi. Naprotiv, negovanje sopstvenog identiteta otvaralo je prostor za poštovanje drugih. Etničko bogatstvo nije prelazilo u mitomaniju sopstvenog, već je ostalo kulturno nasleđe, otvoreno za poglede i fleksibilno na dodire i uticaje drugih” (o tome više u članicima i radovima dr Saše Markovića).

Časopis “Novi Srbin”

Početkom Prvog svetskog rata Isidora Sekulić predaje u Skopskoj gimnaziji, a ujedno radi i kao bolničarka, pomažući srpskim ranjenicima. U vreme austrijsko-nemačke okupacije Srbije živi u Sokobanji, Aleksincu i Beogradu. Posle oslobođenja, od 1919. godine, pa sve do penzionisanja 1931. godine, bila je, sa manjim prekidima, profesor Druge ženske gimnazije u Beogradu. Većina njenih biografa navodi da je, po sopstvenim rečima, 1922. g. doktorirala filozofiju u Berlinu, ali savremena istraživanja ukazuju da tog doktorata, zapravo, nije bilo. U vremenu između dva svetska rata Isidora Sekulić često putuje po Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, gde je 1926. g. neko vreme radila i u poslanstvu Kralјevine SHS u Londonu. Kao predstavnica srpskih i jugoslovenskih ženskih udruženja i organizacija učestvovala je na više međunarodnih kongresa žena.

Portret Isidore Sekulić, (Šandor Šlajf, ulјe na platnu, 2008)

Između dva rata Isidora Sekulić intenzivira svoj književni rad, tako da su 1919. godine, odmah po oslobođenju i ujedinjenju, objavlјeni njen roman „Đakon Bogorodičine crkve“ i zbirka pripovedaka „Iz prošlosti“ koja se prevashodno bavila dramom i tragikom položaja Srba u Austrougarskoj, izloženih psihološkoj i fizičkoj torturi u vreme Prvog svetskog rata. Godine 1940. Isidora Sekulić objavlјuje svoje najvažnije pripovedačko delo „Hronika palanačkog groblјa“, u kome je spisatelјica primenila jedinstveno kompoziciono rešenje – što je čitalac bio bliži kraju pripovetke, bližio se početku, jer je Isidora pripovedanje počinjala od kraja, od groblјa i nadgrobnih spomenika i krstača koje su krile stvarne i uglavnom tragične sudbine stanovnika male varoši. Nakon Drugog svetskog rata Isidora Sekulić objavlјuje 1948. g. knjigu kraćih prozno-esejističkih tekstova „Zapisi o mome narodu“, koju posvećuje „svoj izginuloj braći od 1912. do 1945. godine.

Isidora Sekulić oko 1920. god.
Izvorno izdanje „Kronike palanačkog groblјa“ iz 1940. god.

Mada odličan pripovedač, Isidora Sekulić je, ipak, najveću pažnju posvećivala pisanju eseja, i ona je, besumnje, najplodniji i najbolјi esejista srpskog jezika do danas. U tri knjige objavlјeni su 1941. g. njeni eseji pod naslovom „Analitički trenuci i teme“, a 1951. g. objavlјena je njena bravurozna esejistička interpretacija života i poetskog rada najvećeg pesnika srpskog jezika vladike Petra Petrovića Nјegoša, nazvana „Knjiga duboke odanosti“. Usledile su i knjige eseja „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“, objavlјena 1956. godine i „Mir i nemir“ objavlјena 1957. godine. Posthumno su objavlјene i Isidorine zbirke eseja „Iz stranih književnosti“ 1962, i „Iz domaćih književnosti“ 1964. godine, svaka u dve knjige. Za istoriju srpske i jugoslovenske književnosti, kao i naše savremene književne i kritičke misli, izuzetno su značajni njeni književni ogledi o Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Otonu Župančiču, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Velјku Petroviću, Simi Panduroviću, Rastku Petroviću, Tinu Ujeviću, Momčilu Nastasijeviću, Milošu Crnjanskom, Ivi Andriću i drugim književnim stvaraocima. Osetlјiva i ponosna Isidora je, nažalost, posle oštrog ideološko-političkog napada Milovana Đilasa na njenu knjigu o Nјegošu, u vreme dok je još bio vodeći ideolog jugoslovenskih komunista, spalila rukopis svoje druge knjige o Nјegošu i njegovom spevu „Gorski vijenac“, čime je naša književnost ostala uskraćena za, verovatno, najznačajniju interpretaciju tog besmrtnog Nјegoševog dela. Poseban doprinos našoj kulturi i našem poznavanju sveta i duhovnih vrednosti drugih naroda predstavlјaju i prevodi Isidore Sekulić.

Isidora Sekulić u poznijim danima života

Ova čudesna i svestrana žena, koja je govorila i čitala na desetak klasičnih i živih svetskih jezika, živela je monaški strogo i skromno, skoro podvižnički, u besprekornoj moralnoj čistoti i postojanosti. Ne smemo da zaboravimo da je Isidora Sekulić, u vreme Drugog svetskog rata i okupacije, hrabro, kao i Ivo Andrić ili Miloš Đurić, odbila da potpiše Nedićev „Apel srpskom narodu“. U tom vremenu polјulјanih moralnih vrednosti i nečovečnosti, Isidora je mirno i bez poze branila svoje shvatanje čoveka i intelektualca, osuđujući progone Jevreja i druge zločine fašista.

Isidora nije težila ličnoj afirmaciji i književnoj slavi, predajući se potpuno istrajnom radu i služenju sopstvenom narodu, a dijapazon njene radoznalosti i nesvakidašnje obaveštenosti kretao se od najbanalnijih pijačnih cena, pa do potpunih saznanja o najnovijim trendovima svetske i domaće književnosti, filozofije ili muzičke umetnosti, koje je pratila otvorenog duha i budnih čula. Posedovala je neko osobeno i nesvakidašnje čulo, kojim je intuitivno osećala jezik do same njegove srži (a inače je jezik smatrala za „najmonumentalniju tvorevinu i sumu života i kulture jednog naroda“). Svojom putopisnom i pripovednom prozom, a posebno originalnim i bravuroznim esejima, blistavim umetničkim stilom, i biranom, bogatom i nijansiranom leksikom, Isidora Sekulić je pokazala čudesan potencijal izražajnih mogućnosti srpskog vukovskog jezika, koji je, na sličan način, u svojim najuspešnijim poetskim delima, osetio i iskazao još samo Laza Kostić.

Isidora Sekulić (Nikola Vukosavljević, gips, 2008)

Isidora Sekulić je naša prva žena i književnica koja je postala akademik Srpske kraljevske akademije, za čijeg je dopisnog člana izabrana 1939. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka izabrana je 1950. godine. Za nju je rečeno da je bila literarno najkulturniji čovek našeg tla, od Ćirila i Metodija pa do danas.

Sve što je posedovala zaveštala je za života Kolu srpskih sestara, a umrla je u Beogradu, 5. aprila 1958. godine, u 82. godini života.

Ispred somborskog Učiteljskog (danas Pedagoškog) fakulteta, koji je baštinik tradicije i neposredni nastavljač nekadašnje somborske Preparandije, otkrivena je 8. jula 2000. godine, bista najslavnije učenice ove škole i najumnije Srpkinje – Isidore Sekulić, rad beogradske vajarke Drinke Radovanović.

Bista Isidore Sekulić ispred zdanja Pedagoškog fakulteta u Somboru

Milan Stepanović  

 

3 Komentara

  • Marija

    Postovani,
    Izvinjavam se sto je ocena cetvorka, zelela sam da pritisnem peticu jer ovaj clanak to svakako zasluzuje, ali je, greskom, prst otisao na pogresan broj.

    • Milan Stepanović

      Ma sve je u redu Marija, ocena nije bitna, bitno je da ste Vi pročitali prilog. Hvala i srdačan pozdrav! 🙂

  • ilija

    “Hronika palanačkog groblja” je delo koje svakih nekoliko godina, sa oduševljenjem, pročitam. I uvek kada vidim stari, zapušten i oronuo umirući salaš setim se priča iz ovog dela. Salaši su kao ljudi. Kada ih zapuste i zaborave, oni oronu i umiru. Sa njima umire sva radost koja je postojala kada su pravljeni, svi dana sreće i tuge u životima onih koji su živeli na njima. Ostaju porušeni zidovi, raskriveni i iskrivljeni krovovi iz kojih viri poneka greda kao spomenik u “Hronici palanačkog groblja”. A “Hronika” je više od zbirke pripovetaka neobične kompozicije.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.