Velјko Petrović (1884-1967), rođeni Somborac, pesnik, pripovedač, publicista, književni i likovni kritičar, istoričar umetnosti, enciklopedista, novinar i nenadmašni usmeni kozer, bio je jedan od najplodnijih i najbolјih srpskih književnih stvaralaca u 20. veku.
Ovaj strastvenik prošlosti, vrstan poznavalac srpske istorijske i kulturne baštine u Vojvodini i najizrazitiji pripovedač ravničarskih motiva, rođen je 23. januara / 4. februara 1884. g. u Somboru, kao sin sveštenika Svetođurđevske crkve i preparandijskog katihete Đorđa Petrovića. Velјkova mati Mileva bila je kćer ovdašnjeg sveštenika Jovana Momirovića, a preminula je svega par nedelјa po Velјkovom rođenju. Osnovnu školu i gimnaziju Velјko Petrović je pohađao u rodnom gradu i tu je, još mladićem, zadahnut tim somborskim „gospodstvenim pelcerom“, koji ga je krasio ceo život, a koji, istovremeno, podrazumeva i pitomost duha, i snažnu erudiciju, besprekornu učtivost i savršene manire, gospodsku odmerenost i uzdržanost, ali i starinsku srdačnost za gosta i prijatelјa.
Posle završene somborske gimnazije, Velјko je studirao i apsolvirao prava u Budimpešti. Bavio se novinarstvom kao saradnik zagrebačkog „Srbobrana“ i član redakcije sarajevske „Srpske riječi“. Stihove je objavlјivao od 1902, a pripovetke i književne članke od 1905. godine. Od 1911. g. Velјko Petrović je živeo u Beogradu. Prvu zbirku „Rodolјubive pesme“, koja je imala lep odjek kod književne kritike i publike, objavio je 1912. godine, a “gromovnik” tadašnje srpske književne kritike Jovan Skerlić mladog Somborca je proglasio za obnovitelja srpske rodoljubive lirike. Tokom prethodnih nekoliko godina mladi pesnik je sa uspehom šzampao svoje i do danas najbolje pesme po brojnim srpskim književnim časopisima tog vremena (“Ratar”, “Erotika”, “O, zašto smo se sreli”, “Srpska zemlja”, “Kad seljak umire”, “Verujte prvo”, Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?” itd.).
Velјko Petrović je bio ratni izveštač u balkanskim ratovima, dobrovolјac u Prvom svetskom ratu i učesnik albanske golgote. Radio je za vreme rata i u Ženevi, u Publicističko-propagandnom birou. Tu je postao član Jugoslovenskog odbora. Između dva rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, od 1939. g. direktor Radio-Beograda, a nakon Drugog svetskog rata upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Jedan je od najplodnijih saradnika Stanojevićeve „Narodne enciklopedije“ (objavlјene od 1925. do 1929. g.), za koju je napisao 350 biografija srpskih pisaca i slikara. Sa Milanom Kašaninom priredio je 1927. g. znamenitu knjigu „Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja“. Objavio je više zbirki pesama, pripovetki i eseja. U tri izdanja (1930, 1954-58. i 1964. godine) objavlјena su Petrovićeva sabrana dela. Od 1925. g. bio je dopisni,a od 1936. g. i redovan član Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Prvi je posleratni predsednik Srpske književne zadruge, a bio je i predsednik Matice srpske, koja ga je kasnije izabrala za svog doživotnog počasnog predsednika.
Fascinantan opus od 200 pripovedaka Velјka Petrovića, koje su odlikovali unutarnje jedinstvo, i skladni odnos delova i celine (J. Deretić), od kojih su one najbolјe, skoro uvek, motivisane rodnim gradom i njegovim lјudima („Bunja“, „Salašar“, „Golubica sa crnim crcem“, „Mikošićeve sirene“, „Fedor“, „Stekliš u Ravangradu“, „Moloh“, „Baba Maca“, „Majka Staržinka“ i druge), zanavek je u srpskoj književnosti ovekovečio Sombor, njegov mentalitet, temperament, običaje, društveni život, arhitekturu, prirodnu okolinu, kao i ovdašnje zanose, zablude, poroke, nagone i plahovitosti, melanholije, trpeljivosti i razložnosti, često slikajući slom jednog utvrđenog načina života, uzrokovan burnim zbivanjima i promenama sveta oko nas. Nјegove pripovetke obiluju stvaralačkom strasti, kao i izrazito lirskim i toplim emocijama, bez patetike i suvišnog sentimenta. Pisac duboke vezanosti za zemlјu i zavičaj, Velјko Petrović je utkao Sombor i Somborce u svoje pripovedačko delo u istoj meri kao što ih je Milan Konjović utkao slikarskom četkicom po svojim platnima. Nije Sombor imao, nije Bačka, pa ni Vojvodina imala dublјeg znalca ovog podneblјa, njegovih lјudi i navika, svih svojih mentalitetskih paradoksa, ali i te naše periferijalne tragičnosti i duhovne uzvišenosti, no što je to bio Velјko Petrović i njegova pripovedačka i pesnička reč, čiji bi moto mogao da se pronađe u njegovim stihovima:
Sve što doživeh, osetih, što smislih,
što shvatih vidom tek očiju stislih,
sve u toj uskoj, ubogoj domaji –
tu moja zvezda i mrkne i sjaji!
Nije prezao Velјko da ukori svoj Ravangrad, da mu mladalački smelo naglasi mane, da možda i prenaglasi njegovu rezignaciju i beznađe, njegovo licemerje, verovatno i kao odgovor na već ustalјeno ignorisanje čaršije za sve što je iznad njenog, vazda učmalog proseka, a što je na svom primeru osetio i mladi Petrović. Ali do njega, a ni posle njega, niko nije sa toliko strasti, predanosti i naklonosti opisivao ovaj grad, njegove ulice, kuće i zdanja, drvorede, njegovo salaško okruženje, ovdašnje lјude srpskog, bunjevačkog, mađarskog i nemačkog govora i njihove sudbine na prelomu vekova, u osvitak burnih promena koje će izmeniti lice Evrope. U Velјkovim pripovetkama susreću se stari gradski Magistrat, stroga i lukava Županija, revnosna Plebanija, očeva i dedova Svetođurđevska crkva, hladni Katolički ženski internat, palata „In foro“, kruta državna Gimnazija i rebelijanska srpska Preparandija, pa, kako kaže, „olinjala“ Srpska čitaonica, pogurena rodna kuća, somborski trgovi, gospodske ulice i prašnjavi sokaci udalјeni jedva stotinu metara od uglađenog džentrijskog središta varoši, sjajni hotelski saloni u kojima guču violine, i niski, uski i mračni bircuzi u kojima škripe gajde, drvoredi keltisa, kao ispravno naziva somborske bođoše, beskrajne blatnjave mlake po ovdašnjem Prnjavoru, razvalјeno i neuređeno srpsko groblјe, pa sve do obližnje šikarske šume i salaša, rančevačkih slatina na kojima uvek duva gornjak, do gradinačkih pašnjaka i oranica. Susreću se tu i somborski Kolarići, i Matarići, i Morokvašići, i Paštrovići, i toliki drugi, ponekad pseudonimima zamaglјeni, a ipak prepoznatlјivi i stvarni – sitni trgovci, činovnici, zemlјodelci, knjižari, advokati, gradski polusvet, ugledni tragičari, paori…
Sa posebnom, skoro dirlјivom naklonosti, Velјko Petrović opisuje ovdašnje Bunjevce, onu njihovu ukorenjenost u praotačkoj odanosti oranici, njihovu čestitost, ponositost i gordost, kao i tvrdi otpor prema stalnim tuđinskim pokušajima odnarođivanja, koji ni do danas nisu završeni. Usudio bih se reći da ni somborski, ni ostali bački Bunjevci, nisu imali značajnijeg svog pisca od Velјka Petrovića. Čitav jedan ovdašnji mikro-svet, sa svim svojim posebnostima, koji bi odavno već bio zaboravlјen, sačuvan je tako i afirmisan kroz njegove pripovetke.
Čika Velјko, kako je sam tražio da ga zovu kada je već zašao u godine, decenijama je suvereno dominirao u srpskom književnom svetu svojim sveznadarstvom, istančanim kulturnim duhom, držanjem i ophođenjem. Možda su još samo Milan Rakić i Ivo Andrić imali tu meru kulture i gospodstva, koja je krasila Velјka Petrovića.
Ostao je privržen rodnom gradu, kome je u svojim pripovetkama nadenuo danas široko prihvaćen pseudonim – Ravangrad. Obilazio ga je često, a pred kraj života, već načet bolešću, došao je da učestvuje u snimanju filma Mike Antića „Trojica iz starog Sombora“, u kome su učestvovali i kompozitor Petar Konjović, te slikar Milan Konjović. Kroz tekstove svojih pripovedaka i u pismima koja je pisao prijatelјima, čika Velјko je naglašavao kako želi da počiva na somborskom groblјu, u komšiluku Laze Kostića (Idem ja u moju lepu žutu zemlјu na ledini Crvenki, daleko i od somborskih varmeđaša i lancoša, a još dalјe od ovih živih i mrtvih Beograđana i Novosađana). U pismu poslatom somborskim gradskim ocima svog poslednjeg leta, piše kako bi u Somboru želeo grobnicu, skromnu ali zasebnu, za materine, očeve i Milivojeve (bratove) kosti a, već, i za ostatke nas dvoje, misleći na suprugu Maru i sebe. Kada su mu Somborci tada ponudili na poklon kuću u njegovom Ravangradu, odgovorio im je: Samo ćete moj prah odneti kući. To zaveštanje nije ispunjeno, pa je čika Velјko – gromoviti ravangradski bard, sahranjen krajem jula 1967. g. u Aleji velikana, na Novom groblјu u Beogradu. Na njegov odar, bez cveća, bila je položena samo pletena korpica sa pregršti zemlјe, koja je doneta je iz rodnog Sombora.
Sa Miroslavom Mikom Antićem, na snimanju filma “Trojica iz starog Sombora”, 1965. god.
U Veljkovom rodnom gradu pokrenuta je 2007. g. književna manifestacija “Veljkovi dani”, na kojoj se, svake godine, dodeljuje nagrada “Veljkova golubica” za životno pripovedačko delo, a decembra 2017. godine, ispred zdanja Gradske biblioteke, na somborskoj glavnoj ulici, postavljena je i statua Veljka Petrovića.
Ostaje da se Sombor i Somborci danas staraju makar o bogatom Velјkovom delu (a to, prema mogućnostima, i čine), toj njegovoj osi vaselene, oko koje je sazdao svoj pesnički i pripovedački svet, i po kojoj je hodio, ponekad pretovaren mnogobrojnim umećima, znanjima i interesovanjima, ujedno štedro ih darujući i neštedimice ih rasipajući, kao uronjen u tok svemoćnog postojanja / i bez začetka, smaka i trajanja.
Milan Stepanović
