SOMBORAC – DOBITNIK OSKARA (JOŽEF KIŠ)

Zapis iz matične knjige krštenih somborske crkve Sv. Trojstva beleži kako je 14. juna 1899. g. u Somboru, u kući na uglu ulica Zelene Bašte (danas Maksima Gorkog) i Šeširdžijske (danas Ilije Birčanina), na Selenči, rođen Jožef Mihalj Kiš, kao najmlađe od 12 dece Jožefa Kiša, somborskog gostioničara rodom iz Sonte i njegove druge supruge Katalin Kun, rodom iz Kečkemeta. Nakon osnovne škole koju je završio u Somboru, Jožef Kiš je izučio trgovinu kao šegrt u Strilićevoj radnji, u prizemlju somborskog Župnog dvora (Plebanije), na pijaci „U lancima“. Bio je od mladosti zaljubljenik u fotografiju, te je 1917. g. kupio sebi, za 18. rođendan, prvi fotoaparat i napravio je svoju malu foto-laboratoriju.

Izbegavši služenje austrougarske vojske pred kraj Prvog svetskog rata, kao i regrutaciju u vojsku Kraljevine SHS, ovaj mladić, nemirnog i avanturističkog duha, sa veknom hleba i flašom vode u torbi, i sa svojim fotoaparatom o ramenu, otisnuo se u januaru 1921. g. brodom iz Trsta, prvo do Šerbura u Francuskoj, a odatle, zatim, 23. januara 1921. godine, preko okeana, brodom “Aquitania”, na kojem je, prema porodičnom predanju, plovio kao slepi putnik, skriven u potpalublju kod sidra i hraneći se samo noću, ostacima hrane iz kuhinje, sve dok sirena, 30. januara 1921. godine, nije označila uplovljavanje broda u njujoršku luku. Prema podacima koje je o sebi dao američkim vlastima, na ulasku u SAD, napisao je da je po narodnosti Nemac, poreklom iz Sonte u Bačkoj (odakle je bio njegov otac), da ima 21 godinu, da je neoženjen, da govori tri jezika (nemački, mađarski i srpski), kao i da će boraviti kod svog ujaka Freda Stoblera, u Detroitu, u saveznoj državi Mičigen.

Jožef Kiš se prvobitno nastanio kod svoje starije sestre Žofike u Detroitu, koja je u SAD bila doseljena kod rođaka još kao dete. Radio je kao čistač ulica, pa raznosač mleka, poslastičarski pomoćnik, akviziter osiguravajućeg društva i dekorater izloga robnih kuća. Posle Detroita živeo je u Čikagu, a zatim se 1922. g. zaputio u Kaliforniju, u Holivud, u kome se zahuktavala buduća moćna filmska industrija. Tu je neko vreme radio kao glumac-statista i garderober. Sve to vreme uporno se bavio i fotografijom, a nekoliko svojih uspelih snimaka poslao je na izložbu, na čijem je otvaranju bio i Aleksandar Šandor Korda (1893-1956), Kišov sunarodnik, koji je, svojevremeno, i sam neko vreme boravio u Somboru. Korda je postao uspešan filmski producent i scenarista u Holivudu. Susrevši Jožefa Kiša, predložio mu je da ostavi glumu i da se posveti scenografiji. Kiš ga je poslušao i tri godine je pohađao umetničku školu na odseku za scenografiju.

U vreme pojave ton-filmova Kiš je kao scenograf, odnosno dekorater enterijera (set decorater), započeo svoju afirmaciju. Potpisujući se na engleskom kao Joseph Kish (Džozef Kiš), a povremeno i kao Joe Kish, na ovom poslu je, između 1942. i 1966. godine, snimio 143 filma. Radio je za najveće holivudske studije (Columbia, United Artists i Paramount), sa velikim brojem poznatih producenata i reditelja (Džon Ford, Vilijam Vajler, Frenk Kapra, Vilijem Kameron Menzis, Viktor Fleming, Don Sigel, Džek Arnold, Henri Levin, Stenli Kramer, Elia Kazan, Sidni Polak) i sa brojnim znamenitim glumačkim imenima (Džon Vejn, Džimi Durante, Gari Kuper, Henri Fonda, Hose Ferer, Džejms Kegni, Spenser Trejsi, Odi Marfi, Rok Hadson, Entoni Kvin, Bart Lankester, Entoni Perkins, Sidni Poatje, Toni Kertis, Rod Stajger, Džejms Mejson, Montgomeri Klift, Abot & Kostelo, Li Marvin, Džejms Kan, Teli Savalas, Ingrid Bergman, Mej Vest, Vivijen Li, Širli Templ, Ronda Fleming, Za Za Gabor, Džejn Mensfild, Simon Sinjore, Džudi Garland, Olivija de Hevilend, En Benkroft itd.).

U svojoj kategoriji dekoratera i fotografa Kiš je pet puta bio nominovan za Oskara – najprestižniju nagradu Američke filmske akademije, za filmove „Adresa nepoznata“ producenta Vilijema Kamerona Menzisa (1944), „Jovanka Orleanka“ Viktora Fleminga sa Ingrid Bergman u glavnoj ulozi (1948), „Putovanje u središte zemlјe“ Čarlsa Braketa sa Džejmsom Mensonom i Petom Bunom u glavim ulogama (1959), „Tanka nit“ Sidni Polaka sa En Benkroft i Sidni Poatje (1965) i „Brod ludaka“ (1965) Stenlija Kramera, sa Vivijen Li, Simon Sinjore i Li Marvinom u glavnim ulogama, za koji je 1966. g. i dobio svog jedinog Oskara.

U filmu „Broda ludaka“ radnja se odigrava na nemačkom brodu, koji plovi Atlantikom, ali su sve scene snimljene u studiju, a Kiš je tako savršeno uradio svoj posao da su gledaoci zaista imali utisak kako je film snimljen na sred okeana.

Na 38. ceremoniji dodele Oskara, održanoj u Santa Moniki, 18. aprila 1966. godine, Robertu Klatvortiju i Jožefu Kišu Oskara za najboljeg umetničkog direktora i dekoraciju (scenografiju) uručili su glumci Debi Rejnolds i Voren Biti. Sačuvana je snimak dodele Oskara Jožefu Kišu, kao i fotografija dva dobitnika Oskara, koja je nastala neposredno posle dodele, sa Debi Rejnolds i Vorenom Bitijem.

Snimak dodele Oskara Jožefu Kišu 1966. god.

„Somborske novine“ su tu vest, istina sa zakašnjenjem od dva meseca, ali na naslovnoj strani, objavile u broju od 24. juna 1966. godine. Josip Kiš je rodni grad, posle odlaska u SAD, prvi put posetio 1930. godine, a zatim i 1960. i 1963. godine. Poslednji put ovde je boravio u maju 1967. godine, kada je u Sombor doneo i svog Oskara, a odseo je u skromnoj kućici svog brata Grge Kiša, u ulici Božidara Adžije, na Selenči. U razgovoru za „Somborske novine“ Jožef Kiš je rekao kako nije želeo da ponese statuu Oskara, da ne ispadne da se pravi važan, ali ga je supruga, ipak, nagovorila. O svojoj mladosti u Somboru, sedeći u bašti bratovljeve kuće, Jožef Kiš se prisećao: „Za ovaj grad vežu me mnoge lepe uspomene. Sećam se kada sam sa Ljubicom, kćerkom u ono vreme čuvenog muzičara Trnde, išao u „tancšul“. Imao sam i mnoge drugove i prijatelje, od kojih su neki, kao Dušan Kozoderović, Karlo Logo, Ivan Vlah i drugi, još živi. Najposle, ovde su mi braća, sestre i druga rodbina i uvek sam srećan kad mogu da posetim svoj rodni kraj. Ta nostalgija za zavičajem je sa godinama sve veća. Zar podatak da sam za poslednjih sedam godina tri puta bio u Somboru i Jugoslaviji nije najbolja potvrda za te moje reči…“.

Svoj poslednji film Kiš je snimio 1966. godine. Umro je 14. marta 1969. g. u Severnom Holivudu, gde je i sahranjen. U Somboru danas nema obeležja, niti sećanja na ovog našeg sugrađanina, jedinog dobitnika Oskara sa prostora Vojvodine, a uz scenaristu Stojana Stiva Tešića (1980) i sa prostora Srbije.

Milan Stepanović