Somborac Jovan Savić, poznatiji u srpskoj istoriji pod pseudonimom Ivan Jugović, među najznamenitijim je, najumnijim i najobrazovanijim Srbima s početka XIX veka. Ostavio je vidljiv trag u istoriji srpske politike i prosvete svog doba. Rođen je 1772. godine u Somboru, gde je njegov otac, somborski pravoslavni sveštenik Gavrilo Savić, službovao u Svetopretečevoj ili Maloj pravoslavnoj crkvi. Staro nasledno prezime očeve porodice bilo je Jugović, a Jovanov otac prezime Savić nosio je kao patronim po svom ocu Savi (u Somboru je 1695. g. zapisan jedan pop Sava, ali je neizvesno da li je reč o rodonačelniku ovdašnjih Savića).
Osnovnu školu i Gramatikalnu školu Jovan Savić je završio u Somboru. Gimnaziju je pohađao u Segedinu, a pravo je studirao na četvorogodišnjoj Kraljevskoj akademiji u Pešti. Nakon završetka studija dobio je 30. avgusta 1797. g. preporuku svog profesora javnog prava i dekana Pravnog fakulteta, nekadašnjeg jezuite, Emerika Kelemena za mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, u kojoj ga dekan preporučuje kao vrednog mladića i dobrog pravnika.
Od 1. februara 1798. do 1. marta 1802. g. Savić je bio profesor u Karlovačkoj gimnaziji, ispočetka u pripremnom razredu, a početkom školske 1798/99. g. postavljen je za profesora I gramatikalnog razreda. Kada je 1802. g. ostavio posao u gimnaziji i odlučio da pređe za sekretara na dvoru episkopa Josifa Jovanovića Šakabente u Vršcu, Jovan Savić je dobio najtopliju preporuku mitropolita Stratimirovića za svoj dotadašnji odličan i savestan rad, u kojoj je rečeno da je kao gramatikalni profesor potpuno hvale vredan, umešan i vešt (Omni laudabile cum Solertia, et dexteritate).
Inteligentan i široko obrazovan, Jovan Savić je govorio latinski, nemački, francuski, italijanski, ruski i mađarski jezik, a sačuvana pisma, koja je pisao na slavenoserbskom ili latinskom, govore o njegovoj izrazitoj pismenosti, visokom stilu i obrazovanju.
Krajem 1805. godine među prvima je od prečanskih Srba prešao u ustaničku Srbiju, u Smederevo (u opakliji, kako navodi u svojim Memoarima prota Matija Nenadović), gde je uzeo pseudonim Ivan Jugović, kojim je u istoriji ostao poznatiji nego s ličnim imenom i prezimenom. Prvo je bio pisar, a tokom 1806. g. i nadglednik školske nastave. Od 1807. godine, nakon smrti Bože Grujovića, Jugović je postavljen za prvog sekretara Karađorđeve vlade (Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog). Kada su avgusta 1807. g. Rusi potpisali primirje sa Turcima, kojim Srbija nije bila obuhvaćena, Karađorđe i Sovjet poslali su Jugovića u diplomatsku misiju u Vlašku (glavnokomandujućem ruske Moldavske armije Kazimiru Ivanoviču Mejendorfu), a ako se pokaže nužnim, ovlastili su ga da ode i u sam Peterburg i da pred imperatorskim prestolom zamoli da se sklopljeno primirje proširi i na Srbe.
Zbog nepomirljive politike prema Turcima, ali i nepristajanja na bezuslovnu poslušnost prema Rusima, Karađorđa, vojvodu Mladena Milovanovića i posebno Ivana Jugovića klevetao je ruskom izaslaniku Rodofinikinu i njegov sunarodnik, neomiljen beogradski mitropolit Grk Leontije. Rodofinikin je, pišu istoričari srpskog ustanka, najviše zazirao upravo od Jugovića. On mu je, zbog zdravog rasuđivanja i učenosti, te zbog nemogućnosti da njime manipuliše, bio kost u grlu i zato ga je neprestano progonio, držeći ga za najvišu preponu svojim despotičeskim ponašanjima u Srbiji. Po povratku iz Vlaške Jugovića je, na osnovu intriga Rodofinikina, Karađorđe isključio iz Sovjeta i državne službe. Nakon isključenja iz Sovjeta Jugović, koji je neprijatelje svoje nadvisavao u svemu naučnom, dobrom i rodoljubivom, namerio je Jugović da po uzoru na Mađarsku kraljevsku akademiju osnuje školu u kojoj će biti učene više nauke. Podršku za svoju nameru dobio je od vojvode Mladena Milovanovića, koji je njegovu zamisao predstavio Karađorđu i Sovjetu. Jugović je predložio da se u školu pozovu mladići koji znaju da pišu, čitaju i računaju, bez obzira na to iz kog dela Srbije potiču ili kakvog su materijalnog stanja. Sovjet je odredio da se za potrebe buduće škole prepravi jedna velika turska kuća i odobrio je novčana sredstva za godišnju platu Jugoviću u iznosu od 166 dukata.
Velika škola je trudom Jugovića svečano otvorena 31. avgusta 1808. godine (12. septembra po novom kalendaru). Dan ranije budućim učenicima obratio se Karađorđe, a na svečanosti je besedio Dositej Obradović, koji je postavljen i za prvog upravitelja ove škole. Tokom prvih meseci rada škole, Jugović je bio jedini njen profesor. Đacima je čitao i tumačio istoriju koju je preveo s nemačkog jezika, a pribavio je i zidne mape (starog sveta, Francuske, Austrije, Pruske, Turske, Rusije i Engleske), pomoću kojih je predavao zemljopis. Osim istorije i zemljopisa, Jugović je đake učio čitanju i pisanju nemačkog jezika i računanju. Jugovićev đak Vuk Karadžić navodi kako je Jugović račun predavao naizust, i za čudo je u tome bio vješt, – osobito što se tiče razlomaka – štono se u nas kaže, i u drvenu glavu mogao bi uliti. Lazar Arsenijević Batalaka takođe piše da je Jugović u računanju osobito znanje i veštinu imao, te da je u prste poznavao geometriju, algebru i višu matematiku. Đake je podučavao jasno i razumljivo, a od svoje skromne plate izdržavao je i dva siromašna učenika. Svoje knjige, pisane na srpskom i ruskom jeziku, davao je đacima kako bi im probudio naviku čitanja i korisnog korišćenja slobodnog vremena. Jugović je nastavu podelio na skupine tzv. filozofskih predmeta (srpski i nemački jezik, stilistika, poetika, opšta i nacionalna istorija, zemljopis, fizika, matematika i krokiranje ili geometrijsko premeravanje i skiciranje), pravničkih (državno i narodno pravo, krivični postupak i statistika, odnosno državno uređenje i ustavno pravo značajnijih evropskih država i unutrašnje uređenje Srbije], bogoslovskih [moralne pouke ili etika i crkveno pojanje) i vojnih predmeta (egzercir s puškama i mačevanje). I po dužini trajanja nastave za skupine predmeta Velika škola se na taj način približila ustrojstvu kraljevskim akademijama ili licejima u Habzburškoj monarhiji, a sličan je bio i način predavanja, odnosno didaktičke metode koje su tokom pet godina njenog postojanja primenjivali ovdašnji profesori, većinom rodom i obrazovanjem iz srpskih krajeva tadašnje Južne Ugarske. Jugović je Veliku školu zamislio, zapravo, kao svojevrsnu stručnu školu pravničkog smera u kojoj je trebalo da budu obrazovani činovnici i javni službenici buduće države. Prve godine bilo je upisano 20, a naredne već 40 učenika Velike škole, mahom sinova popečitelja, vojvoda, knezova i trgovaca, ali i mladića iz običnog naroda (osim ostalih, i Aleksa, sin Karađorđev, Jovica, sestrić vojvode Mladena, Milan i Ivan, sinovi vojvode Milenka Stojkovića, Đuka, sin pocerskog kneza Ilije Markovića, Mihailo i Kuzman, sinovi pop-Luke Lazarevića, Milosav, sin sovjetnika nahije ćuprijske Milije Zdravkovića, Ilija Čarapić, sin poginulog vojvode Vase Čarapića, Vuk Stefanović Karadžić, a kasnije i Jevrem i Sima Nenadović, Sima Milutinović Sarajlija, Đoka Protić, Lazar Arsenijević Batalaka i drugi). Jugović je u Velikoj školi predavao samo jedno polugodište, nakon čega je, početkom decembra 1808. godine, ponovo postavljen za prvog sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta.
Vuk Karadžić, koji je tokom 1808. g. neko vreme živeo u Beogradu u kući svog rođaka Jeftâ Savića Čotrića sa Jugovićem, u knjizi „Praviteljstvujušči sovjet serbskij“ (Beč, 1860) posvetio je Jugoviću čitavo jedno poglavlje. Za njega, sem ostalog, Vuk navodi da se rodio u Bačkoj, u Somboru, da mu je pravo ime bilo Jovan Savić, da je bio vrlo lijep čovjek: u struku visok, a niti je bio vrlo tanak ni debeo, masti je bio smeđe, imao je povelike lijepe brkove, i u obrazu bio je mnogo nalik na lik kralja Stefana Uroša I… (i u obaveštajnom izveštaju Josifa Bentlera iz 1810. g. piše da je Jugović čovek lepog stasa, a njegova slika, objavljena u knjizi Andre Gavrilovića „Znameniti Srbi XIX veka“, nastala je po jednoj skici sačuvanoj kod Jugovićevih posrednih potomaka, a pospešena je upravo ovim Vukovim opisom). Francuske je knjige, piše Vuk, čitao najviše i sila puta, kad je lijepo vrijeme bilo, hodajući po avliji tako zdravo kao da se s kime razgovara, i po svoj prilici je ovo činio, da bi mu se jezik navikao na izgovor francuskijeh reči. Da ne rečem da se nikakav Srbin našega vremena [početak druge polovine XIX stoleća] u nauci i razumu ne bi mogao s njime isporediti, ali se jamačno može reći, da je bio iz reda najučenijih i najpametnijih Srba. Osobito je bio dosjetljiv i na podsmijeh gotov. Priču o Jugoviću Vuk zaključuje da kolikogod što je Jugović bio naučen i pametan, toliko je bio ponosit i bijesan: slabo je ko mogao s njime lijepo govoriti… ali za čudo, sa svojijem učenicima bio je prilično ljubazan… Vuk beleži da je Jugović u Srbiji bio zdrav (samo što je oči morao čuvati i svagda ih je u jutru prao mlakom vodom), kao i da za jela osobita nije mario, a isto tako ni za lijepe haljine. Voleo je šljivovicu iz Jadra, koju mu je Vuk donosio, a popodne je katkad pio i negotinsko crno vino.
U decembru 1808. g. Ivan Jugović je imenovan za člana deputacije koja je upućena ruskom caru Aleksandru. Srpski izaslanici stigli su početkom januara 1809. g. u Bukurešt, odakle su otputovali u Jaši, glavnokomandujućem ruskih snaga feldmaršalu knezu Aleksandru Prozorovskom. Zbog spletki i optužbi Rodofinikina, srpskim deputatima bio je uskraćen odlazak u Peterburg, a ruski knez nije prihvatio niti podržao srpske zahteve. Ostale su, po povratku, zapisane Jugovićeve reči ustaničkim glavarima o srpskom ophođenju prema Rusima, koje su se pokazale kao politički dalekovide i za mnoga naredna pokolenja: Eto kako Rusi pomažu jednovernoj i jednoplemenoj braći. Ja vas nisam odvraćao od Rusa, jer je u interesu našem stajalo, da se njih držimo i njima za pomoć da se obraćamo i da od njih pomognuti budemo; ali sam vam svakad od onog dana kad sam ja s Rusima u Vlaškoj bio, s njima govorio i u Srbiju povratio se, sovetovao: da budete prema njima na oprezi, da budete ostrožni i pri samom primanju njihove pomoći, i da svakad s najvećom učtivošću prema njima, ni najmanje ne pretvarajući se, strogo na svoj interes pazite! Andra Gavrilović, biograf srpskih velikana 19. veka, zapazio je da pravi srpski političar nije ni mogao drukčije govoriti.
Po povratku iz Vlaške, Jugović je postavljen za predsednika beogradskog Magistrata. Kada je avgusta 1809. g. zapretila ozbiljna opasnost od ponovnog turskog osvajanja Beograda, zbog čega su ruski izaslanik Rodofinikin, vojvoda Petar Dobrnjac i još neki srpski glavari već prebegli u Austriju i Vlašku, Karađorđe se zahvaljujući muškim savetima Ivana Jugovića, kako piše Stojan Novaković, pokazao na potpunoj visini položaja. Pretpostavlja se da je Jugović i pisac Karađorđevog pisma Napoleonu (od 16. avgusta 1809. g.), koje je pisano na srpskom i latinskom jeziku, u kojem se slavi Napoleonovo oružje i delo širom zemaljske kugle i iznosi uverenje da je srpski narod dostojan zaštite jedne velike nacije.
U proleće 1810. g. Ivan Jugović je, kao naročit Karađorđev izaslanik, boravio u Beču, gde je caru Francu čestitao udaju kćeri Marije Lujze za Napoleona, a ujedno je, zbog nezadovoljstva ruskim stavom i pomoći, ponudio, u Karađorđevo ime, formalnu vlast Austrije nad srpskim gradovima. Austrijska strana je ovu ponudu oprezno odbila. Nesumnjivo je da je Jugović Austriju video kao najbližu susednu hrišćansku silu koja je Srbiji mogla da pomogne više no udaljena Rusija. Povremeno se susretao i dopisivao sa austrijskim pograničnim predstavnicima i izveštavao ih je o događajima u ustaničkoj Srbiji. Austrijanci su tim njegovim izveštajima pridavali malo vere i smatrali su da iza njih pre stoji Jugovićeva diplomatska težnja da se stekne ili ne izgubi austrijska zaštita, no da se stvarno radi u korist bečkog dvora.
Nakon temeljne zakonske i ustavne reforme kojom je izvršena potpuna subordinacija vlasti u Srbiji, od vožda do kmeta (prema načelu Ivana Jugovića: Ne da se svaki naučiti, ali može se naterati), početkom 1811. g. Jugović je pri obnovi Sovjeta ponovo izabran za prvog sekretara, a nakon smrti Dositeja Obradovića postavljen je, krajem marta 1811. godine, za popečitelja prosveštenija (ministra prosvete). Kao popečitelj, Jugović je nastojao da utvrdi stanje osnovnih škola po Srbiji i propiše osnovne uslove i nastavne sadržaje za njihov rad. Jugovićevo Popečiteljstvo prosveštenija nije u punom smislu predstavljalo središnju prosvetnu i školsku vlast, već je to bila školska vlast u zametku, ali sa žustrim popečiteljem koji je želeo da njegovo Popečiteljstvo što pre postane istinska prosvetna vlast u Srbiji, a da srpska prosveta bude, po ugledu na druge napredne evropske zemlje, savremeno uređena.
Kada je pred kraj Ustanka došlo do konačnog obračuna između rusofila i austrofila, uticaj Rusa u Srbiji prevagnuo je na štetu Austrije. Zbog svoje nemačkarske politike, pod pritiskom ruske diplomatije, Ivan Jugović je smenjen sa dužnosti na sednici Sovjeta održanoj na Badnji dan 1812. g. (5. januara 1813. g. po novom kalendaru), na kojoj je izrekao svoje poznate, skoro proročke reči o neminovnoj propasti Prvog srpskog ustanka. Jedan od razloga njegove smene bio je i nešto raniji neuspeo pokušaj osamostaljenih gospodara, vojvode Jakova Nenadovića, Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca i Milana Obrenovića da uklone ili barem ograniče Karađorđevu vlast. Svesni Karađorđevog ugleda u narodu, udarili su najpre na njegove bliske saradnike, vojvodu Mladena Milovanovića, Ivana Jugovića, Miljka Radonjića i Mihaila Grujovića.
Istoričar Vladimir Stojančević u radu „Ideje Prvog srpskog ustanka“ smatra da su Dositej Obradović, Ivan Jugović, Stefan Živković Telemak i Božidar Grujović bili najsnažniji zastupnici ideje o jakoj, slobodnoj i samostalnoj nacionalnoj državi koja će biti nosilac narodnih težnji za oslobođenje i drugih krajeva u kojima žive Srbi, posebno ističući Jugovića i Grujovića koji su zastupali veoma široku koncepciju nacionalnih interesa i u njenom sprovođenju snažno uticali na Karađorđa i druge ustaničke starešine.
Koliko je Ivan Jugović snažno bio uveren u ispravnost svojih namera, svedoči i biograf Milan Đ. Milićević kada piše o Jugoviću navodeći njegove reči koje je jednom prilikom izgovorio glavarima i vođama ustanka: Bacite me u kulu Nebojšu, okujte me što možete tvrđe, pa me onda pitajte, i radite kako vam kažem, i ako u čem udarite na zlo, odmah me umorite najstrašnijom smrću.
Ivan Jugović je Beograd napustio početkom marta 1813. godine, kada je prešao u Zemun. Iz Zemuna je upućen u Petrovaradin, odakle je otišao u Staru [Bačku] Palanku bratu Mojseju, tamošnjem svešteniku. Smenom Jugovića, Radonjića i Grujovića ruska struja je pobedila u Sovjetu, ali je sudbina ustaničke Srbije, shodno Jugovićevim predviđanjima, time bila nepovratno gurnuta u pravcu skore propasti. Iz Palanke Jugović je uskoro prešao u Temišvar, a odatle u Beč. U oktobru 1813. godine, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, savetnik moćnog austrijskog kneza Meterniha, Hudelist, predložio je knezu da Karađorđa premesti sa granice u unutrašnjost zemlje (u Grac), a da mu se za pratioca odredi Ivan Jugović, koji je, kako piše Hudelist, imao uticaja na Karađorđa i njegovog sina, a koji sada jadno životari u Beču. Meternih je ovaj predlog prihvatio, ali Jugović je već bio previše razočaran, bolestan i iscrpen, pa je poslednje dane života proveo u kući svog brata Grigorija Savića, advokata u Velikom Bečkereku, gde je i umro 7/19. novembra iste godine. Sahranjen je u porti bečkerečke Uspenske crkve, u kojoj danas nema traga o njegovom grobu
Somborac Jovan Savić – Ivan Jugović, za nepunih osam godina bavljenja i boravka po ustaničkoj Srbiji, postao je uz Dositeja Obradovića najpoznatiji i najuticajniji prečanski Srbin u nacionalnoj, političkoj i prosvetnoj istoriji svog vremena.
Uz mnoge zasluge za svoje otečestvo, uloga Ivana Jugovića bila je ključna i za pokretanje Velike škole, čije duboke obrazovne korene danas baštini Univerzitet u Beogradu. Time je ovaj somborski erudita, sa istančanim osećanjem za meru nacionalnog i civilizacijskog, zabeležen i u prosvetnoj povesnici svog naroda kao trajan zadužbinar srpskog obrazovanja.
Potpisnik ovog priloga napisao je i objavio 2008. godine, povodom dva veka Univerziteta u Beogradu, monografiju „Jovan Savić – Ivan Jugović“, a za RTV je napisao scenario i učestvovao u snimanju dokumentarnog filma „Osnivač Velike škole“.
Milan Stepanović
