SNEGOVI RAVNICE SAVE STOJKOVA

Nigde te tišine kao na ravnici zimi. Čak i čovek umukne kada se nađe na njoj u to doba; toliko se i on usukne, uvuče u sebe da čuje i sluša i kada se pri vejavici snežne pahuljice i zvezdice u vazduhu oko njega otaru jedno o drugo, sretnu i spoje, šušte, kada se pod teretom bezglasne ptice zaniše, strese grana usamljene voćke, te ono mrazno paperje poleti, zaleluja i složi se na čistu površinu ili namernika lazne po trepavicama, gde se začas, nevina i jedva čujna lepota, pretopi u suzu. Ili kada zafijuču oštri zimski vetrovi, koji zaduvano i besno silaze odnekuda amo, pošto su se probijali i lomili kroz neke večito budne i otporne planine, hridine, tesna i šiljasta grotla; jure, premeću se i vitlaju tamo-amo, pište i urlaju, ne znajući šta će od silne slobode na ovom, ničim ograničenom, beskrajnom, pasivnom nizinom i pod ovim otvorenim, raširenim, ogromnim nebesima. Zahvataju ozdo, oblim zamahom, ledeni, suvi, beli, igličasti prah, zgrćući na jednoj strani čitave humke, tundre od živoga, snežnoga peska, a, na drugoj strani, obnažujući čitave sprudove i otoke brazda, crnih i ukočenih, usred uzbuđene, jalove beline. I na tim ogolelim, tamnim grudvama, na tim površinama ostavljenih ugari, vidi se da zemlja ništa ne čuje od sve te olujine, niti se budi, niti se buni, ne učestvuje u njoj. Ona se odmora, i u svome snu preživa živu snagu koju je čovek u nju vrgnuo, njegov trud, seme iz njegove tvrde šake, misao iz njegova brižna oka (Veljko Petrović).

* * *

Snežne ravnice, zavejani salaši i zabeleli zaseoci nisu novina u slikarstvu Save Stojkova. Bilo ih je i ranije – počev od ranih „hlebinskih“ zima, u kojima nas je mnoštvom figura umetnik podsećao na nelagodnost težačkog života, preko idiličnih predstava predela u kojima atmosferu prohladnog sumraka diskretno „greje“ čudesni topli oker naslikan u prozorskim okvirima tipično vojvođanskih, i još više stojkovljevskih, kuća, pa sve do onih slika u kojima dominira velika krošnja čije je, još neopalo lišće, prekrila snežna belina… Bez obzira na sve specifičnosti pojedinih kompozicijskih i stilskih rešenja Savinih zimskih pejzaža, uvek se u njegovim slikama radilo o iskrenim reminiscencijama, o specifičnom doživljaju ravnice, o htenju jednog slikara da na jedan vizuelno zavodljiv, ali iskreno lični način, predstavi atmosferu tog jedinstvenog genius loci-ja, da svoju domaju doživi i predstavi kao veličanstveni prostor u kojem se odvijaju sve naše egzistencije. A pred tim i takvim slikama posmatraču je moguće da shvati kako ovaj naš vojvođanski prizor nadrasta sopstvene areale i pretvara se u univerzalno kosmičko prostranstvo, u ono prostranstvo u kojem se osećamo kao deo celokupne prirode i neprekidne dijalektike sveobuhvatnog univerzuma.

Zima je u slikarstvu Save Stojkova i sinonimski motiv za specifično osećanje mira i tišine. A takav osećaj proističe koliko iz slike, toliko i iz umetnikove ličnosti. Jer taj veličanstveni mir, može da nam ponudi samo neko ko je svojim stvaralaštvom ispunio svoje opsesije i ostvario sopstveni životni credo. Jedan drugi veliki Somborac, slikar Milan Konjović, jednom je izjavio da je „živeo časno, te da je ostvario svoju ljudsku i umetničku misiju“. Tako i Sava Stojkov revnosno, časno i pošteno islikava svoje zimske pejzaže, raduje nas njima, želi nam lepu, jasnu i mirnu ravnicu. I takav život u njoj (Sava Stepanov).

* * *

Pre sedam godina, u leto 2011. godine, pripremajući redovnu polugodišnju izložbu Save Stojkova u njegovoj galeriji u zdanju Preparandije, pod utiskom vrelog julskog dana, predložio sam čika Savi da tema njegove nove izložbe budu – snegovi ravnice. Predlog mu se dopao i već sutradan je počeo da slika. Do novembra je nastalo 30-tak manjih i većih slika ovog opusa i izložba je pala taman u vreme prvih snegova. Deo slika sa ove izložbe možete pogledati u prilogu koji sledi (Milan Stepanović).