U svojoj “Antologiji starije srpske poezije” (Matica srpska, Novi Sad, 1964) Mladen Leskovac je, osim ostalog, objavio i pesmu “Nevolja” nepoznatog, odnosno nepotpisanog srpskog pesnika, po rukopisu nastalom najkasnije 1822. godine. Pesma ili mirna jadikovka, skoro socijalne tematike i pomalo podrugljiva, nastala je, sudeći po jeziku i poreklu zapisa, na prostoru današnje Bačke, a ispevana je na čistom narodnom jeziku i bez rimovanja. Njen autor, očito jedna vrsta boema s društvenih margina, žali se na svoj status, ali bez samosažaljenja i kukanja nad sudbinom, vremenom i ljudima, štaviše s notom duhovitosti konstatuje i nabraja nevolje koje ga prate. Pesma je dragocena i kao svedočanstvo o tadašnjem srpskom narodnom govoru u Vojvodini, koji već potpuno ima oblik savremenog srpskog jezika. U nešto izmenjenim oblicima ova pesma (sa nazivom “Ljuta nevolja”) objavljena je prvo u “Novom zabavnom kalendaru” 1830. godine, a zatim u “Zabavnoj pesmarici” objavljenoj 1854. g. u Beogradu, te Deželićevoj “Pjesmarici” objavljenoj 1865. g. u Zagrebu, kao i u “Pesmarici” objavljenoj u Novom Sadu 1862. godine, a preštampanoj 1868. godine
NEVOLJA
Nemam duvana, novaca nemam,
nemam sira, nemam slanine.
Pivo je skupo, vino jošt skuplje,
Za rakiju mnogo ištu, vode – ne mogu.
Tur mi se para, čizma mi pukla,
Svila mi se po rukavu cepa na fraku.
Šešir se beli, marama žuti,
A dugmeta na prsluku nema ni jednog.
Brk mi se crni, brada mi raste,
Britva mi se zatupila, neće da brije.
Kiša me lema, vetar me praši,
Deca viču: “Bež’, eto ga, sad će t’ ujesti!”
Troger me gura, marger me tura,
Birtaš neće da me služi, svi me teraju.
Sluškinja neće, gospoju ne smem,
A kurve me obilaze – teške nevolje!
M.S.
