PRVI SOMBORSKI GRADSKI PARK

Odmah po otvaranju železničke stanice gradske vlasti su počele da uređuju ledinu koja se prostirala od stanice do jame iz koje je decenijama pre toga vađena zemlja za nabijanje kuća. Na ovoj ledini zasađen je 1870/71. g. prvi veliki gradski park koji je, ubrzo, postao omiljeno šetalište i sastajalište Somboraca, bez obzira na znatnu udaljenost od središta grada. Podizanje parka bilo je u nadležnosti Odbora za perivoj i voćnu školu, a neposredno je povereno gradskom baštovanu Antonu Vojdeku. Sačuvan je plan parka iz vremena njegovog nastanka, koji je potpisao Rudolf Konrat, u razmeri 1:500. Plan je, osim uređenja parka, predviđao i uređenje prostora do Belih jama i bare koja je ovde postojala (sa šetalištima i drvenim mostićima), što tada, ipak, nije učinjeno, kao i uređenje gradskog rasadnika, istočno od parka.

U tek zasađenom parku gradske vlasti su 1873. g. postavile i 20 novih drvenih klupa. Prvobitno je u parku postojala i omanja staklena bašta, za koju je 1874. g. navedeno da više ne postoji, ali je Baštenski odbor predložio da se podigne nova, dužine između šest i osam hvati, odnosno 11,5 i 15 metara, a grad je za podizanje nove staklene bašte izdvojio 320 forinti.

Prvi opis ovog parka ostavio je novinar zagrebačkog „Srbobrana“ Manojlo Đorđević, koji 1885. g. piše kako je park sačinjen sasvim po „baštovanskoj nauci“ – krasne lipe, lepi javori, razni špecijaliteti, pa onda „rundo“ i druge forme za grupe cveća. Iskrivudane staze lepo nasute sa šljunkom – prosto krasota. Mirisa i hladovine na sve strane – ne zna čovek gde da sede na srazmerno razmeštenim klupama. Naš domaćin (somborski trgovac Đorđe Đoka Mihajlović) objašnjavaše nam kako su podigli to divno šetalište – koje bi bilo na diku i ukras ma kom prestolnom mjestu. Za čudo, da se za deset godina razvije tolika divota! „Hteli smo da podignemo jedan paviljon za muziku i gostionicu – ali ljudi hoće nešto veličanstveno, pa je tako odloženo dok ne bude više novaca“, – reče nam domaćin. Mi smo zbilja uživali u ovom perivoju, završava novinar, uz primedbu da je šteta samo što nije bliže sredini varoši!

Već 1871. g. somborski advokat, kasnije i varoški kapetan Janoš Cedler osnovao je društvo koje je bilo voljno da u novom parku sagradi ugostiteljski objekat, koji je bio predviđen i ucrtan i prvobitnim planom o uređenju parka. Jovan Vujić je 1872. g. tražio saglasnost da postavi jedan kiosk u parku zbog putujućeg sveta i zabave, pa su ga gradske vlasti uputile da se obrati Odboru za perivoj i voćnu školu, a 1878. g. istu nameru je imao i Sava Teodorović, koji se nudio da podigne kiosk i da dobije desetogodišnje pravo na njegovo korišćenje – zahtevi obojice bili su odbijeni. Na podzanje parkovskog paviljona čekalo se sve do druge polovine devedesetih godina 19. veka, kada je ovde sagrađeno lepo i prostrano zdanje, sa središnjom ovalnom i dve sporedne kupole, koje su podsećale na tornjeve ruske crkvene arhitekture (sačuvani su planovi za podizanje ovog zdanja iz 1896. i 1897. godine, koje je potpisao Ludvig Blum). Zdanje parkovskog paviljona (ili „Gradskog kioska“), u tadašnjem parku Kralja Aleksandra, obnovljeno je 1929. godine, o čemu je načinjen i arhitektonski plan. Kupole paviljona su zamenjene polovinom 20. veka estetski znatno lošijim piramidalnim rešenjima. Decenijama se u okviru paviljona nalazila i gostionica sa letnjom baštom, u kojoj se godinama, tokom leta, odvijao društveni život somborske mladeži (kasnije se, početkom šezdesetih godina 20. veka, u ovom objektu nalazila krčma „Putnik“).

Od 1923. g. park je zvanično imenovan kao „Perivoj kralja Aleksandra“, a posle Drugog svetskog rata poneo je ime narodnog heroja Ive Lole Ribara (u parku je 1969. g. postavljena i njegova bista).

Park je imao i svoj rasadnik podignut između koloseka teretne stanice i petospratnog mlina, koji je rasformiran tridesetih godina 20. veka. Od parka su, prema Bajskom putu, zasađene sadnice topole, a na delu prema Gakovačkom putu, prema pruzi, rasli su četinari, pa su Somborci ovaj deo između parka i pruge nazvali „Jelinjak“ (uništen je 1943. g. kada je na njegovom mestu nastalo sadašnje fudbalsko igralište somborskog „ŽAK-a“).

Železnički park i paviljon postoje i danas, a okruženi su savremenim teniskim terenima (prvi teniski teren izgrađen je pored parka još dvadesetih godina 20. veka). U poređenju sa nekadašnjim parkom današnji je skoro sasvim zapušten, a od njegovog prvobitnog oblika skoro da nije ostalo traga.

Milan Stepanović