Osamnaesti novembar predstavlja godišnjicu znamenitog Protestnog zbora somborskih graničara, jednog od najznačajnijih događaja u dugoj istoriji Sombora, kojim je utrt put ka dobijanju statusa slobodnog i kraljevskog grada.
Smrću Karla VI, vladara Habzburške monarhije i cara Svetog rimskog carstva, u oktobru 1740. godine, na osnovu odredbi Pragmatične sankcije iz 1713. g. stupila je na presto njegova kćer Marija Terezija. Francuska, Bavarska i Pruska osporile su odredbe tog dokumenta, smatrajući da žena ne može da nasledi vladarski presto. Zapravo, želeli su da iskoriste ovaj trenutak kao dobru priliku da se poljulja i oslabi moć Habzburške monarhije. Uskoro su im se pridružile Saksonija, Španija, Švedska i Đenovljanska republika, a podršku Habzburškoj monarhiji pružili su Rusija, Velika Britanija, Holandija i Hanover, te se razbuktao evropski rat. Marija Terezija krunisana je 25. juna 1741. g. ugarskom kraljevskom krunom, a početkom septembra iste godine obratila se, u izrazito emotivnom nastupu, mađarskim staležima na Državnom saboru u Požunu (Bratislavi), pozvavši zemlju na oružje i očuvanje njenog prava na presto, čemu su se Mađari odazvali. Ipak, podrška Mađarskog sabora imala je svoju cenu, pa je, osim ostalog, zatraženo i proširenje županijske nadležnosti na teritorije Potiske, Pomoriške i Podunavske vojne granice. Mlada vladarka, kojoj je bila preko potrebna pomoć ugarskih staleža i vojske u borbi protiv Francuske, Bavarske i Prusije, prinuđena je da pristane na ove zahteve, te ih je prihvatila i odobrila 29. oktobra 1741. godine, ali je razvojačenje graničara, koji su se već borili na evropskim ratištima, privremeno odloženo kako bi se izbeglo njihovo nezadovoljstvo.
Sombor je status vojničkog šanca na Potiskoj vojnoj granici zvanično dobio 1702. godine, a još 15 godina ranije (od jeseni 1687) on je bio sedište somborskih srpskih i bunjevačkih militara, koji su se uz austrijsku vojsku borili protiv Turaka u znamenitim bitkama kod Slankamena (1691) i Sente (1697). Ni u tom razdoblju Somborci nisu priznavali županijski i komorsku nadležnost. Konačno, u leto 1745. godine, naredbom Marije Terezije trebalo je da i Sombor bude predveden pod jurisdikciju Bačke županije i Kraljevske komore.
Dalji opstanak graničara u Somboru, decenijama naviknutih na vojnu službu i slobodan život, bio je uslovljen prihvatanjem statusa komorskih podanika, koji su oni smatrali nedostojnim svojih brojnih zasluga za presto, a u suprotnom trebalo je da budu raseljeni u udaljena naselja na novouspostavljenoj vojnoj granici u Sremu. U svom prvom zvaničnom izjašnjavanju pred kraljevskom Inkorporacionom komisijom, 28. oktobra 1745. godine, od 649 graničara u Somboru (572 Somborca i 77 doseljenih „Šijaka“), samo jedan se izjasnio da želi da napusti graničarski i pređe u komorski status. Kada je 1. novembra 1745. g. Sombor, sa celokupnim gradskim atarom i svim pustarama, zvanično uključen u sastav Bačke županije i stavljen pod nadležnost Komorske uprave, somborski srpski i bunjevački graničari – iskusni i prekaljeni ratnici, koji su se tek vratili sa evropskih bojišta po Bavarskoj, Rajnskoj oblasti, Češkoj i Šleziji, na kojima su četiri godine krvarili (u Somboru je nakon tog rata ostalo preko 300 udovica, mnogo nezbrinute dece i skoro 150 invalida), odlučni u nameri da se bore za svoje interese, okupili su se na velikom zboru, koji je održan 18. novembra, na trgu ispred Svetođurđevske crkve. Inicijativu za organizovanje zbora pokrenuli su ovdašnji srpski učitelji Atanasije Popović i Atanasije Stojšić, okružni pravoslavni prota Veselin Beljanski, imućni stočni veletrgovac Nikola Parčetić i graničarski zastavnik Stanoje Radišić.
Potiski graničar početkom četrdesetih godina 18. vekaOvaj Zbor graničara, koji se u zavičajnoj istoriografiji najčešće naziva protestnim, bio je zapravo odobren od strane Inkorporacione komisije, na molbu graničara da se okupe i odluče o svojoj sudbini. Prisustvovalo mu je preko 230 graničara i većina graničarskih porodica ili porodičnih zadruga imala je svoje predstavnike na ovom zboru. Usvojenom izjavom jednodušno je iskazano nezadovoljstvo graničara svojim novim statusom i rešenjem za koje su smatrali da je suprotno interesima Dvora, ali i slovu srpskih narodnih privilegija, dodeljenih tokom carevanja prethodnih habzburških vladara, a potvrđenih i od tadašnje vladarke. Stoga je na zboru imenovano izaslanstvo koje će pred caricom i drugim visokim instancama saopštiti zahteve Somboraca. U tekstu izjave, prevedenom na savremeni srpski jezik, kaže se:
„Budući da je Pridvorna komisija, čiji su članovi određeni visokoslavnim rešenjem u previšnje ime Njihovog carsko-kraljevskog veličanstva u Ugarskoj i Češkoj, nama svima uopšte, a posebno žiteljima i militarima somborskim, pre kratkog vremena oštro zapovedila i ovako naredila: da bez svake iznimke, svako ko nije prihvatio da se potčini komorskoj nadležnosti, već je poželeo da oružjem služi Presvetlom domu austrijskom, sledeći trag pradedova i otaca svojih kako dosad, tako i ubuduće, mora sve svoje nepokretno imanje da napusti i iz Sombora, koji je mnogo sopstvene krvi prolio i tako bio istrgnut iz turskih ruku i od nas militara više od sedamdeset godina držan, da se preseli sa svima svojim. Ali to je suprotno najvišem interesu svejasnog Doma austrijskog i sadržini opštenarodnih privilegija koje su nam premilostivo darovane od počivših blažene uspomene trojice rimskih imperatora i mađarskih kraljeva Leopolda, Josifa I i Karla VI, a potvrđene od carsko-kraljevskog veličanstva koje sad srećno carstvuje. Toga radi i zato što je zbog toga nastalo opšte naše očajanje somborskih militara, koji se nadaju da će ga isceliti carsko-kraljevska milost presvetlog Doma austrijskog, mi svi jednoglasno i jednodušno izabrasmo za izaslanike i opunomoćenike naše Stefana Radojevića, Atanasija Stojšića i Nikolu Parčetića, i tako ih potvrdismo i naredismo da sve ono što im je od nas povereno, a što je od koristi i najvišem interesu i našoj opštini i visokim nadleštvima, ako je potrebno i pred samim carskim veličanstvima, u ime svih nas ovde potpisanih, što brižnije predlože i zastupaju nas. Stoga najpokornije i najponiznije previsoke instance molimo i vapijemo da navedena lica, koja su zakonito od nas svečano izabrana i imenovana za izaslanike i opunomoćenike, ne samo kao takve priznaju, nego da i sve što im oni pismeno ili usmeno predlože, najmilostivije usliše kao da je iz usta naših izrečeno. Zato i mi, radi veće verodostojnosti, svojeručno potpisujemo i pečatima, odnosno svojim krstovima potvrđujemo. U Somboru, šancu Potiske krajine, 18. novembra 1745.“
Izjavu, pisanu ćiriličnim pismom i na srpskom jeziku, svojeručno su, krstom kraj svog imena ili otiskom ličnog pečata (signeta) u crvenom vosku, overila 244 graničara, ali su, u spisku potpisnika, imena 12 graničara dvostruko navedena. Na kraju popisa zabeležena su imena tri eškuta ili porotnika u privremenoj gradskoj upravi (Veselina Vlaškalića, Radivoja Konjovića i Nikole Kulića), od kojih jedan nije bio naveden u spisku potpisnika, pa su, zapravo, izjavu potpisala 233 somborska graničara. Iza potpisa eškuta sledilo je objašnjenje da sve što je napisano, sa ostali militari celoga šanca Sombora mali[m] i veliki[m] pečatom varoškim potvrđujemo.
Na pregovore sa dvorom, u Beč su, krajem 1745. godine, upućena dva izaslanika grada – mladi graničarski zastavnik Martin Parčetić i učitelj Atanasije Stojšić i oni će na svojim plećima izneti borbu za elibertaciju Sombora. Već u prvoj predstavci, koju su izaslanici početkom 1746. g. lično podneli carici, predloženo je da Sombor, uz novčanu nadoknadu carskoj blagajni, dobije status slobodnog i kraljevskog grada, pravdajući to svojim zaslugama u prethodnim ratovima. Time je započela teška i uporna trogodišnja diplomatska borba da Sombor zadobije željene privilegije i stane na prag građanskog društva, koja će biti završena 17. februara 1749. godine, kada je svojim potpisom na elibertacionoj povelji carica Marija Terezija proglasila Sombor za slobodan i kraljevski grad.
Jedinstvo srpskih i bunjevačkih graničara, manifestovano na ovom zboru, i zajednička čvrsta rešenost da odbrane svoja prava ili zadobiju nova, utrli su tako put najuspešnijem poduhvatu i istoriji Sombora.
Milan Stepanović
