Početkom devedesetih godina 17. veka, u vreme dok Sombor još nije imao svoju pivaru i pivnicu, Somborci su pivo uvozili, pa je zapisano da je deset akova piva (oko 500 litara) preneo preko carinarnice u Vesprimu, aprila 1692. godine, Radojica, Rac (Srbin) iz Sombora, koji je platio 40 denara tridesetnine i deset denara carine (jedna forinta imala je 100 denara), a istog meseca po šest akova piva (oko 300 litara) preneli su somborski “Raci” Veselin i Cvijo, i platili su 24 denara tridesetnine i šest denara carine.
Krajem maja 1698. g. Budimska komorska administracija dozvolila je Martinu Lipkoviću, službeniku poštanske službe u Somboru, da na ruševinama nekadašnjeg turskog kupatila podigne pivaru i poštu, a da za pivaru plaća godišnji porez Komorskoj upravi.
U oktobru 1699. g. u gradu su postojale tri krčme i jedna pivnica.
Godine 1723. pivaru u Somboru držao je plemić Ivan Radičević.
Komorska uprava je 1725. g. imala prihode u Somboru po osnovu izdavanja prava na pivaru/pivnicu (godišnje 24,60 forinti).
Između 1738 i 1741. g. godišnji komorski prihod od somborskih gostionica iznosio je 268, a od pivare 100 forinti.
Na popisu Somboraca iz 1747. g. zapisan je i jedan pivar (Đura Manić).
U članu četiri privilegijalnog pisma (povelje), kojim je carica Marija Terezija 17. februara 1749. g. Sombor uzdigla u rang slobodnih i kraljevskih gradova, navodi se da gradu ubuduće pripada pravo na dohodak od mesara, PIVARA, pecara rakije i ciglana, kao i od pijačarine.
Posle elibertacije 1749. g. grad je od pivarstva imao godišnje prihode od 1.000 forinti (5% od svih prihoda grada).
Pivnice/pivare su polovinom 18. stoleća u Somboru držali uglavnom Nemci (Kaspar Špilauer, Franc Feter i Johan Pirkinger).
Somborski pivar Vendelin Bišof jedan je od najzaslužnijih za podizanje spomenika Sv. Florijanu u današnjoj Batinskoj ulici, 1781. godine.
Pivara je i 1815. g. bila u vlasništvu grada.
Od tridesetih godina 19. veka radila je kao jedno od većih preduzeća u Somboru i pivara Mihalja (kasnije Antala) Drehera.
Grad je 1883. g. rešio da proda svoju gradsku pivaru.
Velika pivnica nalazila se početkom 20. veka u prizemlju somborske Srpske čitaonice, a u njoj je 1909. g. prodavano Pilzensko pivo, kao i Hagenmaherovo pivo Sv. Gelerta (u Somboru je tada postojalo glavno stovarište Hagenmaherove budafočke i kebanjske fabrike piva u posedu A. M. Antića). Par godina ranije (1906) na stovarištu Paje Konjovića prodavano je “lekovito” Duplo Malata-pivo iz Štajnburške građanske pivare, a iste godine, u poznatoj somborskoj gostionici “Kod ratara”, točeno je izvozno “Export” i Duplo sladovo pivo. Somborska trgovačka radnja “Vajdinger” nabavljala je 1905. g. poznato “Herkules pivo”.
Početkom dvadesetih godina prošlog veka u Somboru je prodavano dnevno punjeno Crno i Export pivo sa somborskog stovarišta Ilije Maršana. Jedna od somborskih privara nalazila se u prvoj polovini 20. veka na uglu Šeširdžijske (danas ul. Ilije Birčanina) i ulice Zelene bašte (danas ul. Maksima Gorkog), a bila je u posedu Deneša Burnaća.
Između dva svetska rata u Vojvođanbskoj ulici (tada Kralja Petra I) br. 66 postojala je i velika Vajfertova pivnica, u posedu Gabora Vamošera. Sačuvana je i fotografija sa prve somborske velike Poljoprivredne izložbe iz 1929. g. na kojoj je svoju šatru imala pivara Dunđerski.
Sombor je u 19. veku i tokom prve polovine 20. veka imao i Pivarsku ulicu (današnja ul. Vlade Ćetkovića u Gornjoj varoši).
Pivarska tradicija živa je u Somboru i danas, pa somborske pivare “Ravangrad” i “Sombrewery” proizvode zanatsko pivo, a pre par godina je, u nekadašnjoj obnovljenoj kući porodice Hameder, otvorena Gradska pivnica.
Milan Stepanović
