STARI SOMBORSKI KORZO

Ugledajući se na velike evropske gradove i gradove Habzburške monarhije, i u Somboru je, polovinom 19. veka, načinjena prva promenada, odnosno gradsko šetalište (od francuskog promener – šetati se). Nekoliko decenija kasnije, gradsko šetalište preimenovano je u korzo (od italijanske reči corso). Njime su šetali građani Sombora različitih zanimanja, imovinskog stanja i uzrasta, ali masovno i, tokom prolećnih i letnjih meseci, svakodnevno.  Mada naizgled ne tako značajan, korzo je zapravo predstavljao važan element uspostavljenog građanskog sistema vrednosti, koji je imao svoj prepoznatljiv i jasno definisan stil života i ponašanja.

U ranijim večernjim časovima (između šest i osam časova) po korzou su šetali učenici i učenice somborskih srednjih škola (Gimnazije, Preparandije, Više devojačke škole i Trgovačke akademije). Oko sedam bi na korzo išetali i pripadnici zanatlijske i trgovačke omladine, a zatim i studenti, koji bi se, preko leta, vraćali iz velikih evropskih gradova u kojima su studirali (Budimpešta, Beč, Prag, Požun, Berlin). Oko osam časova počinjala je šetnja gradskih i županijskih činovnika sa porodicama, učitelja i učiteljica, profesora, advokata, sveštenika, lekara, trgovaca, uglednijih zanatlija, pa i imućnih zemljoposednika. Šetnja po korzou završavala je, obično, do pola deset, posle čega bi se i korzo i središnje gradske ulice ispraznili.

Prva somborska promenada postojala je već još 1854. godine, kada je počelo njeno ozelenjavanje, a grad je za tu namenu izdvojio 244 forinte. Ujedno, odlučeno je da se gradsko šetalište zaštiti kočićima kako bi se bolje očuvalo. Na popravci i doterivanju aleja na promenadi rađeno je i 1860. godine, a 1869. g. gradsko poglavarstvo je odlučilo da se šetalište, za koje se navodi da je zapušteno, ponovo dovede u red i da bude ograđeno klanterima (ogradom sa stubićima) jer treba da bude mesto za uživanje žitelja grada, kako je napisano u odluci gradskih vlasti. Ograđivanje šetališta koštalo je 339 forinti, a ograda je bojena u tri boje.

Trasa gradskog šetališta, koja će ostati nepromenjena sve do posle Prvog svetskog rata, protezala se, prema podatku iz 1877. godine, od hotela „Lovački rog“ i kuće Marka Štajna (kasnije će na njenom mestu nići Vajdingerova palata) na Jelisavetinom Vencu (današnjem Vencu Petra Bojovića), do kuće Julijana Đule Falcionea, na uglu Venca Ferenca Deaka (današnji Venac Stepe Stepanovića) i Glavne ulice (kod sadašnje fontane). Gradske vlasti su, krajem sedamdesetih godina 19. veka, u večernjim časovima obustavile kolski saobraćaj na ovom delu dva somborska venca. Izgrađene su, osim trotoara, još dve dodatne pešačke staze u delu korzoa na Jelisavetinom vencu, a jedna u delu korzoa na Vencu Ferenca Deaka. Pored staza postavljene su klupe i kandelabri, a posađeni su i drvoredi (stari drvoredi zamenjeni su krajem 19. veka mladicama bođoša), pored kojih su načinjeni travnjaci. Vlasnici kuća na trasi korzoa imali su obavezu da o svom trošku načine mostiće preko velikog šanca, koji se tada još prostirao čitavom dužinom Venca. Publicista Karolj Trenčenji, u monografiji Bačko-bodroške županije (1909), piše da takvim korzoom, kakav ima Sombor, malo koji grad može da se pohvali, opisujući kako ga čini nekoliko uređenih asfaltnih staza u senci drveća i kraj svežih i održavanih travnjaka.

Početkom 20. veka postojala je i omiljena somborska gostionica „Korzo“, koja se nalazila u prizemlju jednospratnice somborskog advokata dr Nandora Falcionea (na uglu današnje ul. Dositeja Obradovića i Venca Stepe Stepanovića), u kojoj su 1907. g. prikazivane prve bioskopske predstave.

Tek nakon Prvog svetskog rata somborska Glavna ulica preuzela je primat nekadašnjem korzou i od tada do danas ona je, od zdanja Preparandije do parka ispred Županije, postala središnje gradsko šetalište.

Milan Stepanović