Po mišljenju nekih od najuglednijih istoričara srpske književnosti, najlepša pesma Laze Kostića zapravo je čudna i čedna balada “MINADIR”, koju je mladi 22-godišnji pesnik objavio 1863. godine u 105. broju časopisa “Srbskij letopis” (kasnije Letopis Matice srpske).
Milan Kašanin je smatrao da je “Minadir” pesma svetske vrednosti, u kojoj ima toliko autentično arhaičnog, kao da je ta pesma otkopana, a ne napisana. Istoričar književnosti Jovan Deretić piše da je “Minadir” balada muzički jedinstvenih, jednostavnih, skladnih linija. To je drevna legenda o ljubavi i smrti, ispričana mirnim, ujednačenim tonom s prisenkom blage ironije, priča o neobičnim imenima i sudbinama, o kralju Ramsenitu “od Misira”, njegovoj prelepoj ćerki Valadili i neimaru Minadiru. Sve troje vezuje duboka, tragična ljubav i sve troje na kraju bivaju sjedinjeni u smrti. Deretić zaključuje da se u ovoj pesmi, na temu ljubavi i smrti, nadograđuje i treća velika Kostićeva tema – tema umetnosti. Gradeći kraljevu grobnicu Minadir u ljubavnom ludilu stvara (oštrim dletom bola svoga) likove čudesne lepote, od kojih svaki liči na voljenu kraljevu ćerku Valadilu. Sve je u ovoj baladi u znaku nevinosti i čistote. Valadila, “beli golub”, svojim devojaštvom i bezazlenošću svoje ljubavne čežnje uzdiže se do sveopšteg, kosmičkog, slično pesnikovoj vili iz skoro pola veka kasnije napisane “Santa Maria della Salute”. I u obe pesme nad minulom ljubavi uzvisuje se građevina sakralnog karaktera, simbol njenog kraja ali i večnog trajanja.
Milan Kašanin primećuje: Napisati “Minadira”, “Đurđeve stupove”, “Poslednju ružu” i “Maksima Crnojevića” između svoje dvadesete i dvadeset i treće godine, i u isto vreme prevoditi Homera s grčkog, Šekspira s engleskog i Molijera s francuskog, mogao je samo mladić sa autentičnim znacima genijalnosti.
MINADIR
Što je silan, što je slavan
kralj Ramsenit od Misira,
take sile nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa što ima silna blaga
kralj Ramsenit od Misira,
taka blaga nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa što mu je ćerka lepa,
ponosita Valadila,
te lepote nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa kako je voli bâbo!
Jedan osmeh svoga smilja
ne bi dao za svu zemlju
od Indusa pa do Nila.
Od Indusa pa do Nila
nema tako krasnog lika,
do u jednog siromaška,
vajaoca Minadira.
Vajaoca Minadira,
što labirint kralju zida,
’de će kralju s ćerkom svojom
posle smrti da počiva.
Živo radi Minadire,
danju, noću nema mira,
neće biti take zgrade
od Indusa pa do Nila.
Vajaoče Minadire
danju, noću nema mira,
danju, noću pohodi ga
kralj Ramsenit od Misira.
Danju, noću pohodi ga,
s njim dolazi Valadila,
da i ona vidi ’de će
večni sanak da odsniva.
Gledao je vajaoče
punu čari, punu milja,
sve mu ruka lakše kuca,
sve mu lice bleđe biva.
Usami se, ne zna šta će,
kosu mrsi, ruho kida,
zamršaje srca svoga
u lavirint sulud zida.
Oštrim dletom bola svoga
u bled kamen reže lica,
svako lice ista lepa
Valadila od Misira.
Tako voli Minadire,
tako mu je ljubav silna,
te ljubavi nema više
od Indusa pa do Nila.
Lepo lice sve je bleđe
vajaoca Minadira,
a posete sve su ređe
Valadile od Misira.
„Što mi vene dete moje?“
stari kralju ćerku pita, —
ponosita Valadila
samo ćuti, samo sniva.
Nagrnuše prosioci,
slava, purpur, zlato, svila, —
sve najveća gospoština
od Indusa pa do Nila.
Al’ što purpur crveniji,
što sjajnija svila biva,
sve je bleđe lepo dete,
sve tamnija Valadila.
„Dosta, dosta, dragi babo!
Moje srce ne izbira,
srce moje samo voli
neimara Minadira“.
Snuždio se na te reči
kralj Ramsenit od Misira:
„Zovnite mi toga mladog
neimara Minadira!“
Snuždio se silni kralju,
zabrinuto čelo zbira, —
al’ dovode u odaju
bledu senku, Minadira.
Visoko mu čelo bledo
kô papirus blagog Nila,
al’ u oku misô tinja
i ljubavi sveta zbilja.
Osmehnu se kralj Ramsenit,
osmejak mu brigu vida,
kô oblake s neba sunce
sa čela mu bore skida.
„Neimare Minadire!
Ja i ’nako nemam sina,
tebe voli moje dete, —
kraljević si od Misira!“
Uzdahnô je Minadire,
zaneo se, kao da sniva,
mrtvog sluge prihvatiše
vajaoca Minadira.
Prilete mu beli golub,
prilete mu Valadila,
nije mogla dosta brzo
kako ga je željna bila.
Kako ga je željna bila
duša joj je izletila,
a ostade belo telo,
osta mrtva Valadila.
Žao beše starom kralju,
Ramsenitu od Misira,
što radošću prevelikom
ubi ćerku, ubi sina.
Dok nališe samrtnikom
sveta ulja i mirisa,
izdahnô je već i stari
kralj Ramsenit od Misira.
Poviše im belo telo
u pokrove od papira,
a po njima napisaše
od ljubavi šta sve biva!
Ispisaše ljubav njihnu
na pokrovu od papira, —
nema take pripovesti
od Indusa pa do Nila!
[Laza Kostić, 1863]
M. S.
