MELEMNE SLIKE SAVE STOJKOVA

Sava Stojkov je rođen 1925. g. u Somboru, u kome je proživeo ceo svoj dugi vek. Njegovo slikarstvo odavno je postalo umetnički simbol vojvođanske ravnice, a njime se bavio duže od sedam decenija. Pripadao je redu onih likovnih stvaralaca, koji su dugotrajno i poneseno negovali ideje bliskosti sa estetikom prirode vojvođanske ravnice i prenosili ih na prostorima koji se mogu, bez preterivanja, nazvati planetarnim. Tokom svoje slikarske karijere Stojkov je priredio preko 500 samostalnih, a učestvovao je i na više od 600 kolektivnih izložbi. Likovno jednako snažan i kao pejzažist, i kao portretist, Stojkov je izlagao na svih pet kontinenata, u nekim od najprestižnijih galerija svetske umetnosti. Za svoj umetnički rad nagrađen je sa preko 40 značajnih domaćih i međunarodnih priznanja, ali za njega je, kako je govorio, još važnija bila činjenica da je, u tradiciji nekadašnjih znamenitih srpskih slikara Paje Jovanovića ili Uroša Predića, bio jedan od najomiljenijih i najprepoznatljivijih naših slikara u običnom narodu. O njegovom slikarstvu objavljeno je deset knjiga i monografija, štampano je 12 umetničkih mapa, a snimljeno je i više dokumentarnih filmova i TV emisija. Od 2010. do 2016. g. u Somboru je, u istorijskom zdanju Preparandije, postojala galerija Save Stojkova, u kojoj se nalazila njegova retrospektivna umetnička zbirka (za šest godina rada galeriju Save Stojkova obišlo je oko 30.000 posetilaca), koja je ugašena nakon što je u leto 2016. g. ovo zdanje pripalo Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sava Stojkov je preminuo u rodnom gradu 2014. godine. 

MELEMNE SLIKE SAVE STOJKOVA

O slikarstvu Save Stojkova već su odavno rečene mnoge mudre misli, a njegovo slikarstvo, gotovo jednoglasno, smešteno je u šarolike tokove naše naive, a zatim je dovedeno u neizbežnu vezu sa stvaraocima tzv. hlebinske škole. Posmatrajući njegove slike, uvek sam sumnjao u sve one pokušaje da se stvaralaštvo ovog umetnika podredi bilo kakvim uzorima, koliko god nas njegova tematska razuđenost zavodi, pa i navodi na takve zaključke. Ako je nekada davno Sava Stojkov i stojao na nekom umetničkom raskršću, njegov konačan izbor bio je odlučan i on ga je neminovno udaljio od bilo kakvog epigonstva. Šta se to onda zbilo u svesti ovog slikara, čiji su unutrašnji podsticaji sudbinski oslobodili njegove pritajene stvaralačke moći?

Po našem mišljenju, sa Stojkovim se desilo nešto slično što je u prvoj polovini XVII veka preobrazilo slikarstvo Pusena, kada je u jednoj dolini u okolini Rima otkrio sve bogatstvo prirode i tako utemeljio slikarstvo duše (Seelenmalerei). u Svojoj „Ikonologiji“, štampanoj 1644. godine, Žan Boduen još je izričitiji kada kaže: „Slike koje izmišlja naš duh su simboli naših misli“. Najzad, veliki nemački pesnik Šiler iskazao je 1794. godine da je upravo pejzaž izvanredno dobro sredstvo za prikazivanje ideja kao i osećanja i mišljenja. U svim tim razmatranjima očigledno je da je pejzaž u funkciji iskazivanja duševnih stanja. U srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško je naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov. I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Pred neprestanim čudima prirode Stojkov kao neki drevni monaški ikonopisac smerno beleži viđeno, ali to čini sa nekom posebnom uzdržljivosti koja na njegovim slikama dočarava i jednu naglašeno poetsku crtu, koja podseća na tiho muziciranje što dopire iz daljine.

Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oprosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve čežnjivo predodređeno postizanju jedne više harmonije. U takvim duhovnim uzletima Stojkov se već vrlo rano oslobodio tragova svoje davne, polazne naive, on je prevazilazi i trajno napušta, da bi izrastao u oduhovljenog umetnika jake izražajne moći, u tvorca ličnog, a tako prepoznatljivog stila. Tražeći sebe, Sava Stojkov je postigao da prirodu portretiše sa onom istom iskrenosti koja je nekad, u XVII veku, preobrazila slikarstvo holandskih pejsaža. Pred nama je umetnik koji nas na jedan gotovo očinski način, blagom ali sigurnom rukom priveo skrivenim lepotama svoga ravničarskog zavičaja.

Istinsku doslednost Stojkov pokazuje i onda kada slika portrete svojih zemljaka. Neskriveno čovekoljublje prisutno je u galeriji njegovih tipova, čija ogrubela lica zrače nekom iskonskom dobrotom. To su ljudi koji su trajno orođeni, čak i poistovećeni sa prirodom. Ta gotovo simbolička veza sa zemljom, Stojkovu služi da kaligrafski pedantno doradi karakter njihovih likova. Otuda, on uz likove rado slika i pejsaž, ali mu ne dodeljuje podređenu, stafažnu funkciju, već ga svojim minucioznim rukopisom do stepena samostalnih likovnih vrednosti.

U svakom trenutku, Stojkov od nas traži da mu do kraja verujemo, jer nam pruža raskošne darove svoje tako iskrene slikarske ispovesti

Upravo u današnjem uzburkanom vremenu, njegove slike, uravnotežene i odmerene, deluju molitveno melemno, a u svakom slučaju one nam tihim glasom iskazuje one istine ljudskog roda, koje vekovima oglašavaju pobedu sklada, duševnosti i ljubavi nad razornim slilama mraka i apokaliptičnih vizija, u kojima raste obezličenost savremenog sveta.

Akademik Dejan Medaković

DOBRI DUH RAVNICE

In memoriam Sava Stojkov (1925-2014)

On nije samo ostvario san. On je odživeo svoj san. Ili je odsanjao svoj život. Dug, plodan i blagodatan. O tom životu i o umetnosti Save Stojkova zna se skoro sve. Nepotrebno je ponavljati jer će se o njemu još dugo i govoriti i pisati, a još duže uživati u njegovim bajkovitim ravničarskim predelima i autentičnim likovima ravničara. I opevana i oslikana, pitomina vojvođanske ravnice, te „kolevke hleba i razuma“, još nigde nije tako nedvosmisleno utkana, niti je proslavljena u nečijem delu, kao što je u slikama Save Stojkova. Možda još samo pripovetke Veljka Petrovića i starogradska pesma Zvonka Bogdana (a obojica su, kao i Sava, rođeni Somborci) tako snažno izviru iz nje i prepliću se s njom. I, naravno, slike još jednog Somborca – Milana Konjovića, koji je, za razliku od smerne i harmonične kičice Save Stojkova, rodnoj ravnici prilazio s nekom potmulom strasti, skoro kao ljubavnom zagrljaju.

Strog prema sebi, a blag prema svima oko sebe, čovek nesvakidašnje energije i samonametnute radne discipline, Sava Stojkov je svoj bogomdani dar stavio u službu gotovo lirski tananog slikarstva, koje je opevalo njegov rodni Sombor i njegove ljude i predele, čiji je slikarski odraz na Savinim platnima ili staklima prohujao prestonicama svetske umetnosti, budeći kod posmatrača, svojim ambijentom, čežnju za praiskonskim skladom i jedinstvom prirode i bića.

Šebika, kako ga pamte ispisnici kojih skoro da više i nema, ili čika Sava kako ga je, od milja,  nekako rođački, nazivao sav Sombor, pripadao je, po svim svojim svojstvima, onom već iščezlom bezvremenom bratstvu i duhovnom plemstvu nekadašnjih Somboraca, među kojima je bilo i velikih duhovnika, umnih prosvetitelja, slavnih književnika, kompozitora, slikara, plamenih besednika i smeonih narodnih predvodnika. Ali ni jedan životopis znamenitih muževa ovog grada ne svedoči o tako srećnom spoju savršenih gospodskih manira i široke, prostosrdačne paorske duše, kakav je krasio Stojkova. Nije lako opisati ovakvo gospodstvo koje ne izvire samo iz nekad negovanog, a danas skoro zaboravljenog nasleđa čestnog obhoždenija. Uz neobičnu i retku čestitost, ljubaznost, strpljenje, valjanu meru u svemu, dobrodušnost, nesebičnost i dobročinstvo, Sava Stojkov, kao pravi gospodin (prema definiciji Meše Selimovića), harmonijom i ravnotežom svojih svojstava nije dozvoljavao ni jednoj osobini da preterano iskoči. Osim, što je ponekad, u uskom krugu i intimnom razgovoru, umeo iz njega da proviri, ili na čas blesne, i šeretluk derana iz somborskog Prnjavora.

Kolikogod delovao pitom i tih, a katkad skoro naivan ili lakoveran, Sava Stojkov je, zapravo, bio izrazito pronicljiv i oštrouman, dobar poznavalac ljudi i karaktera, ali čvrsto rešen da o njima ne sudi i da u njima budi samo dobre vibracije. S jednakom pažnjom, istom onom srdačnosti i toplom ljudskosti, prilazio je svakom. I najuglednijima, po dvorovima i rezidencijama, kao i onom poslednjem paoru ili salašarki, na njivi ili pijaci. Posedovao je, do samog kraja, mlad i vedar duh i skoro dečačku radoznalost, a bezbroj puta je ponovio da je još kao mladić čvrsto rešio da, bez obzira na godine, nikada ne dozvoli da ga vreme pregazi. I zaista, nije dozvolio.

Malo je ljudi koji su, kao on, za života izrasli u opšteprihvaćenu očinsku figuru, saobraznu nekom drevnom dobrom duhu ravnice iz koje je nikao, šireći oko sebe spokoj, mir i staloženost, koji su se, poput njegovih pejzaža, urezivali u dušu kao verna i jasna slika nekog drugačijeg sveta, lišenog napetosti, sebičnosti, nehaja i bezdušnosti. Kao i mnogi drugi velikani ove varoši, i Sava Stojkov se ranije, često i dugo, suočavao sa ignorancijom ovdašnjeg malograđanskog mentaliteta (prvu samostalnu izložbu u rodnom gradu imao je tek nakon međunarodnog uspeha i pregršta svetskih priznanja). Strpljiv i uporan, srećom i dugovečan, ipak je, na kraju, dočekao nepodeljenu ljubav i poštovanje svojih sugrađana, što je, u proleće 2010. godine, krunisano ispunjenjem njegove životne želje – da u rodnom gradu dobije retrospektivnu galeriju. Kada je 5. juna 2014. godine, već pomalo načet bolešću, poslednji put posetio Preparandiju, u kojoj je smeštena njegova galerija, svratio je i u svoj atelje na spratu ovog zdanja. Ostavio sam ga na kratko samog, a vraćajući se zatekao ga kako u odlasku, misleći da ga niko ne vidi, ljubi dovratak ateljea. Kao da je slutio.

Dva i po meseca kasnije, 20. avgusta 2014. godine, Sombor je ostao bez poslednjeg velikog živog simbola svoje posebnosti.

Milan Stepanović