Maj je bio jedan od najdelatnijih meseci u godini na somborskim salašima. Uveliko rasvetala priroda iziskivala je povećan trud ratara i domaćina.
Setva jarih žita i prolećnih useva bila je okončana do kraja aprila ili početka maja meseca, nakon čega je sledilo paranje plugom sa posebnim raonikom, tzv. „paračem“, koji je, obično, vukao konj, dok bi ratar držao ručice pluga sa kajasima oko vrata (ukoliko je konj bio mlad ili nenaviknut na ovaj posao, morao je neko da ga vodi, obično neko od mlađih ko još nije bio dorastao težim radovima). U drugoj polovini maja počinjalo je okopavanje kukuruza od trave i korova, sa proređivanjem i čupanjem zaperaka, pa zagrtanje.
U maju je počinjao i prvi otkos livada, koje su i čišćene od drvenastog korova (tatule ili kužnjaka, repuha, čkaljeva, štavalja, divizme, koprive), koje je iz korena vučeno budakom, a na njegovom mestu posipana je detelina.
U vinogradima su udarane tačke za koju je vezivana mlada loza. Tamo gde je vinogradska zemlja bila žilava i tvrda, i gde je bilo mnogo trave, „prašilo“ se lakom motikom. Vinogradi su okopavani pre cveta, kako u cvetu niko u njih ne bi ulazio, a nerodne loze su zalamane. Kako bi se vinograd sačuvao od mogućeg mraza, koji je, istina, u maju bio redak, ovde je dovožen sav korov, lišće i travuljina koji su očišćeni sa livada ili iz bašta, i koji su sadevani na gomilice. Ukoliko je predveče, pri vedrom nebu, duvao oštar i hladan vetar, moglo se pretpostaviti da će ujutro biti mraza, pa je domaćin, sa kućnom čeljadi, u zoru izlazio u vinograd i palio te gomilice, a dim je, premda slab, imao dovoljno toplote da spreči da se rosa na lastaru (mladim izdancima na lozi) i lišću smrzne.
U baštama i voćnjacima sasecani su nepotrebni izdanci kako ne bi oduzimali snagu i sokove plodnim granama (mesto gde je izdanak odsečen lepljeno je belom smolom, kožom ili voštanim platnom). Svi kalamci od prošlog meseca, koji se nisu primili, sada su bili ponovo kalemljeni. Sečeni su špaliri koji su služili kao baštenska ograda (ali su i plod donosili) kako bi gušće rasli. Pregledano je korenje stablima kojima je žutilo lišće, a obično je, da bi se takva stabla povratila i ponovo bila zelena, u njihovoj blizini zakopavana uginula mlada živina, pa i uginulo jagnje ili prase. Po voćkama su trebljene bubamare, bube „šljivare“ i drugi insekti koji su im štetili. Ukoliko je tokom zime i proleća bilo malo vlage, voćke su, dok su u cvatu, duboko opkopavane i pod svaku je zalivano pet ili šest kanti vode, kako plodovi, usled suše, ne bi kasnije pootpadali.
Početkom meseca iz podruma i trapova iznošena je zelen ostavljena preko zime za seme i rasađivana je po lejama tako da budu zaštićene od oštrog „gornjaka“ (severca) i da mogu dobro da budu grejane sunčevim zracima. Ako je po lejama korenasto povrće gusto nicalo, razređivano je kako bi moglo bolje da raste. Plevljena je baštenska trava i davana muzarama. Pri hladnim noćima još je prekrivan rasad u lejama i van njih, a ukoliko je maj bio sušan, bašte su u zoru ili s večeri zalivane kišnicom ili odstajalom vodom (nikako svežom bunarskom), dok je rasada „masne fele“ (blitva, glavičasta salata ili špargla) pri toplijim danima zalivana i dvaput dnevno. Barem jednom u osam dana zalivane su i voćke mlađe od četiri godine.
Marva je napasana po livadama (u maju su puštane i kobile), ali je tegleća marva još uvek prihranjivana. Iz obližnjih ritova košena je šaša i davana konjima koji su je rado jeli, a po ritovima i barama kupljena je (grabljama, rešetom ili mrežom) zelena sočavica koje je bilo u izobilju i koja je davana patkama. Ukoliko je godina dobro ponela, i ukoliko su jesenji usevi bili gusti, sečeni su vrhovi jare pšenice i raži, pa je i njima hranjena marva. Svinje su gonjene na ugar gde su mogle da riju i jedu izoranu zubaču i druge trave. Ovce su puštane na neuzorane njive ili na njive prekrivene novom travom, ali nikad nisu mešane sa svinjama ili kozama, a tokom maja one su prane i strižane. Ovce su prane po lepom i toplom danu i držane su na mestu gde se neće iskaljati, a noću je ispod njih prostirana slama. Pazilo se da ih strižu vešti ljudi, kako ne bi bile oderane i nakon izlaska na pašu napadane od insekata. Odmsh po strižanju ovaca vuna je razdvajana na najbolju, srednju i lošu (najbolja je bila vuna sa leđa i vrata, srednja se nalazila na trbuhu, a najlošija je ona sa butina ovce).
Krajem maja su, u toplim gnezdima pravljenim od sitnog pruća ili loze sa slamom, nasađivane ćurke, koje su hranjene i pojene kraj svojih gnezda, kako ga ne bi napuštale (njihovim jajima, kojih je bilo 12, najviše 14, neophodna je stalna toplota).
Na salašu su tokom maja pretresane su žitnice, hranjena je svilena buba i pripremalo se rojenje pčela. Kuvano je i topljeno maslo koje je pripremano za zimu (maslo je topljeno u kotlu, na vatri dok se ne rastopi, a kada se uhvati pena onda samo na žeravici; pena je skidana sve dok maslo ne počne da se žuti; kada se prohladi, maslo je sipano u čist zemljani ili drveni sud koji je čuvan na hladnoći, u podrumu).
Milan Stepanović
