Prvi maj, međunarodni Praznik rada, proslavlja se u sećanje na velike radničke proteste 1. maja 1886. g. u Čikagu, kada je policija ubila i ranila više radnika, a predvodnike protesta uhapsila, te su kasnije bili osuđeni na smrtne kazne ili dugogodišnji zatvor. U Kraljevini Srbiji (u Beogradu) ovaj praznik je prvi put obeležen 1893. godine, u isto vreme kada je počeo da se obeležava i u susednoj Austro-Ugarskoj. Praznik je obeležavan protestnim skupovima, govorima i zajedničkim odlaskom radnika na prvomajske izlete.
Na raskršću 19. i 20. veka Sombor je bio županijsko središte i gospodski grad imućnih zemljoposednika, činovnika i trgovaca, među kojima je bilo Srba, Bunjevaca, Mađara, Nemaca i Jevreja, ali čim bi se malo izašlo iz džentrijskog središta grada, pretvarao se Sombor u birošku i sirotinjsku varoš sitnih paora i slabo plaćenih radnika i zanatlija. Upravo u to vreme, među ovdašnje radnike, počele su da prodiru prve socijalističke ideje (najčešće su ih donosili zidari koji bi odlazili u „pečalbu“ po velikim gradovima). Radnička klasa u gradu tek je stasavala, a bila je sastavljena od zanatlija, zidarskih radnika i biroša (slugu na poljoprivrednim imanjima). Prva somborska proslava Prvog maja organizovana je 1903. godine. Te godine Socijaldemokratska partija uputila je poziva somborskim radnicima:
“Radnici Sombora, drugovi! Sa proleterima cele države i mi treba da slavimo svetski Praznik rada. Ostavimo čekiće, napustimo radionice, odmorimo se od našeg blagotvornog rada na dan Prvog maja i posvetimo ovaj dan onoj velikoj misli koja, kao živa spona, ujedinjuje nas koji živimo u bedi i podjarmljivanju na kugli zemaljskoj, posvetimo ga veličanstvenom Prazniku rada! Ovaj dan neka bude naš i dan naše borbe! Okruženi našim neprijateljima treba da im pokažemo da živimo, da se borimo i da želimo pobedu. Prvog maja svestan radnik ne radi! Prvog maja svaki somborski radnik učestvovaće u manifestacionoj povorci, koja će se sakupljati u gostionici „Belo jagnje“ i odande krenuti sa muzikom, zastavama i transparentima”.
Istovremeno, građanski list „Bačka“, blizak buržoaskim krugovima, ismevao je somborske socijaliste i radnike da su rešili da „paradiraju“ i da somborska publika treba da im bude zahvalna što će Somboru prirediti malo atrakcije, koja, istina, neće biti ozbiljniji od neke cirkuske grupe kada ulazi u grad, te da ovaj prizor ljubopitljivo građanstvo može posmatrati nekoliko minuta. Konstatovano je da će ova manifestacija, koju sprovodi „nekoliko nezadovoljnih momaka zanatlija“, pred „ozbiljnim i promišljenim građanima imati slab efekat“. List „Bačka“ ipak se prevario. Ni manifestacija, ni efekat nisu bili slabi. Naprotiv.
Već u rano jutro 1. maja 1903. g. u gostionici „Belo jagnje“, na Apatinskom putu, okupili su se organizatori prvomajskog protesta. Bili su to najviše zidarski radnici i sindikalni prvaci Blaško Marković (zidar i pisac drama socijalne tematike, a ujedno autor i kompozitor pesme „U tom Somboru“), Antun Beretić, Nikola Paštrović, Panta Lazić (koji je obilazio salaše i pozivao paore da se priključe manifestaciji) i drugi. Uskoro im se pridružio i velik broj radnika, pa je održan i zbor, a govornici su morali policiji da prijave o čemu će govoriti. Posle govora formirana je povorka, na čijem čelu se nalazio mladić (Ivan Klapec) sa crvenom zastavom na kojoj su radnice izvezle tri velike zlatne osmice, kao simbol zahteva radnika (osam sati rada, osam sati za obrazovanje i uzdizanje i osam sati odmora). Policija je na to reagovala, zastavu je oduzela i pokidala je, drveno koplje izlomila, a mladog barjaktara odvela u stanicu i pretukla. Ipak, povorka je nastavila šetnju, a u njoj je bilo preko 2.000 somborskih radnika. Pratili su ih bleh-muzičari i tamburaši. Okupljenih građana na ulicama Sombora, koji su izašli da vide „crvendaše“ bilo je dvostruko više (preko 4.000). Radnička povorka, praćena jakim policijskim snagama, prošla je središnjim gradskim ulicama, uz pesmu na srpskom i bunjevačkom, odnosno mađarskom jeziku. Radnici su na rukavima nosili crvene trake, a radnice crvene marame. Povorka je, nakon šetnje središtem grada, Bezdanskim putem otišla do prigradske šume Šikara, u kojoj je radničko veselje trajalo do zore.
I narednih godina, sve do početka Prvog svetskog rata, Praznik rada u Somboru je proslavljan na sličan način – zborovima, povorkama i izletom u Šikaru. Posle prisajedinjenja Vojvodine Srbiji (odnosno u Kraljevini SHS / Jugoslaviji) proslava Prvog maja bila je zabranjena, pa je 22. aprila 1919. g. veliki župan Bačko-bodroške županije i vladin poverenik (komesar) dr Kosta Bugarski doneo objavu kojom se upozorava stanovništvo Sombora da je „najstrožije zabranjeno svetkovanje Prvog maja, odnosno držanje zborova tog dana i priređivanje pohodnih povorki ili demonstracija“, sa napomenom da će oni koji se ogreše o ovo naređenje biti pozvani na odgovornost uz strogu primenu zakona.
Ipak, radnici su i narednih godina nastavili da se okupljaju Prvog maja po somborskim gostionicama i u Zidarskom domu. Posle Drugog svetskog rata prvomajska svetokvina postala je javna državna manifestacija, koja je, po staroj tradiciji, nakon svečanog defilea ulicama grada, održavana u prigradskoj šumici Šikari. Do danas 1. maj je odavno izgubio svoje klasno obeležje i mada bi imala brojne razloge, današnja radnička klasa ovaj dan ne koristi (osim veoma retko) kao simboličan datum kada bi trebalo da izrazi zahteve za svoja veća prava, nego ga provodi mahom izletnički, posvećen prirodi i gastronomiji.
Milan Stepanović