“KAD SELJAK UMIRE” (Veljko Petrović)

Pesma “Kad seljak umire” mladog Veljka Petrovića iz 1908. godine predstavlja jedan od najlepših spomenika vojvođanskom mentalitetu i patrijarhalnoj etici. Ona nije samo pesma o smrti; ona je oda životnom ciklusu i neraskidivoj vezi čoveka i zemlje.

Za razliku od gradske, egzistencijalne strepnje, smrt je kod Petrovićevog seljaka razložna i praktična. On ne oseća strah, već se priprema kao za bilo koji drugi poljski rad. Traži da mu se “sanduk meri”, svestan da su ga godine i rad “smanjili”. Izraz “dospeo do roka” sugeriše da je život dug koji se vraća prirodi, bez bune i kukanja. Seljak ne odlazi u apstraktno nebo, on “tone u more sa ovoga kopna”. Njegov identitet je utkan u mirise i zvukove (seno, ugar, pšenica u cvetu, crkvena zvona iz varoši, mukanje krava…). Njegova vera nije teološka, već “vera koja buja iz ljubavi gruda”.

Dijalog između dede i unuke postavlja emocionalni okvir. Dok je ona uplašena i primećuje fizičke znake smrti (bledilo, hladno čelo), on je uči dostojanstvu: Ti si mlada, sinko, al’ ćeš i ti znati. Scena u kojoj se on naslanja na njeno “čvrsto, mlado, toplo meso” dok ga vodi do panja pod čardakom, simbolizuje smenu generacija – život koji se gasi crpeći poslednji mir iz života koji tek cveta.

Petrović koristi ravnicu kao metaforu za unutrašnje stanje junaka: Neka topla tuga, pokorna i smerna, kô ravnica ova, blaga, neizmerna… Tuga ovde nije “jad”, već “zdravo znanje”. To je svest o iskonskom jedinstvu “crva i planeta”. Seljak razume da je on deo istog poretka kao i list koji pada ili pšenica koja klasa. Njegov mir dolazi iz te spoznaje – on je ispunio svoju svrhu na zemlji i sada se u nju vraća.

Kraj pesme je antologijski. Traženje sveće je tradicionalni čin hrišćanskog ispraćaja, ali poslednji stih nudi duboku utehu: “ni duša mu nije otišla daleko”. To sugeriše da on ostaje tu, u mirisu sena, u zvuku zvona i u zemlji koju je celog života obrađivao. On ne nestaje, on se seli u baštinu ravnice.

Mladi Veljko Petrović u ovoj pesmi je majstorski uspeo da spoji lokalni kolorit sa univerzalnom ljudskom mudrošću. To je portret čoveka koji je živeo uspravno i odlazi spokojno.

KAD SELJAK UMIRE

– Kako si žut, kao smilje, deda,
a čelo ti hladno kô od leda.
Srce ti bije tako polagano.
…Umrećeš, deko.
– Vidim, hoću ‘râno.
Pa kaži neka dođe bráta,
da mi sanduk meri, jedva od po hvata.
Hja, šta ćeš, ‘râno, godine, kopanje,
pa čoveka smanje…
A jedno neka popi ode.
…O, bože, zvone l’ to? Daj mi čašu vode.
– U varoši zvoni. Evo, dedo, čaša.
– Jeste, jeste, čujem, to su zvona naša.
…Davno sam ih slušô sa naših salaša…
– Otkud baš sad, deda?
– To se reći ne da.
Ti si mlada, sinko, al’ ćeš i ti znati.
Daće bog, pa ćeš i ti umirati…
Koji je sat, ‘râno?
– Deda, prošo peti.
– Kad je, sinko, Uskrs?
– Preksutra su Cveti.
Da l’ ti smeta sunce?
Upire l’ u oči?
– Ostavi, i hajde, još malo se boči;
uzmi me pod ruku – tako, pa polako,
izvedi me na panj, tamo pod čardakom,
da me još jedanput sunce mije zrakom…
…………………………………………………….
Pšenica u cvetu leluja, miriše;
iz varoši zvoni sve tiše i tiše…

Sunce skoro zašlo, još ostade kriška.
Pas se oko nogu starog gazde svija,
a deda se smeši na matorog priška,
i polako guta vetar što ćarlija.
…On čuje testeru, rendo da pijuče,
oseća da srce sve mu lakše tuče.
Na umorne oči navlači se opna;
on tone u more sa ovoga kopna.
Žao mu je zemlje, svečara i voka,
ali šta će kad je dospeo do roka.
…Neka topla tuga, pokorna i smerna,
kô ravnica ova, blaga, neizmerna,
zadrhtava njime,
kô list kad zastrepi pri zastutku zime.
Jedna topla tuga bez bola i jada,
kao onog brsta što s jeseni pada.
Jedno zdravo znanje i hrabro predanje,
jedno snažno, krupno, večno osećanje
iskonskog jedinstva crva i planeta;
jedna dobra vera, urođena, sveta,
koju miris daje sena i ugara,
koju život rađa, koja život stvara,
što zbori u daždu i u kravljem muku,
što brekće u snazi žetelačkih ruku:
vera izmirenja bez svesti i suda,
vera koja buja iz ljubavi gruda…
…………………………………………………….
Hladan suton pao; i deda se stresô.
Uzdahnu nečujno: – a sad hajde, snago!
– i osetiv čvrsto, mlado, toplo meso
na plećima njenim, osmehnu se blago.
…………………………………………………….
I kada je legô na uzglavlje meko,
on zaiska sveću; i mirno je čekô,
i umro je tako kao što je rekô,
– ni duša mu nije otišla daleko…

[Veljko Petrović, 1908.]