LAZA PIŠTIMALJ

Srbobranski gazda nije ni čuo za Frojda i psihoanalitički lapsus, a iriški oriđinale, Laza Pištimalј, čitao ga je u originalu i možda prvi od svih Srba, a lapsus je bio on sam – mazohistička samouništilačka figura najpoznatijeg sremskog prosjaka.

U Irigu se nije prosilo na ulici. Prosilo se po kućama i jedino subotom. Mama bi, za subotu, spremila u plehanu ćasu pregršt poludinaraca, nekoliko dinara i jednu dvodinarku. Znalo se tačno šta kome sleduje. Ciganke i cigančići – odrasli muškarci nisu prosili — dobijali su poludinarac, „beli” prosjaci dinar, a dvodinarka je čekala her Vasića, bivšeg manufakturistu, za koga je selo tvrdilo da je spao na prosjački štap zato što je devojci sreću pokvario.

Izuzetak je bio Laza Pištimalј. On zapravo nije ni prosio i dolazio bi samo dva puta godišnje. Ušao bi i stao kraj samih vrata, dopola strašilo, odpola gavran. Od strašila je imao na glavi visoki, nakrivlјen i probušen cilindar, od gavrana duge peševe svog otrcanog fraka. Pozdravio bi ćutke, klovnovski teatralnim poklonom, držeći u jednoj ruci široko odmaknuti cilindar, drugu prislanjajući na srce. Uzalud bi ga Gojko nudio da sedne, Pištimalј je to odbijao odmahujući glavom. Otac je znao da ne sme da ga savetuje i prekoreva. Kad jednom nije izdržao i više uzdahnuo nego prebacio:

– Šta to, Lazo brate, radiš od sebe?! Ovaj se obrecnuo:

– Ne trebaju mi, Gojko, ni tvoji niti ičiji saveti! – okrenuo se, zalupio vrata i nije ga bilo dve godine.

Zato mu otac samo ćutke, kao krivac, tutne koverat u džep i okrene glavu da ne gleda Lazinu kerefeku od naklona.

Tek što Pištimalј zamakne za prvi ćošak, začuće se ritualni poklik iriške dečurlije „ukrrrrr Laza Pištimalј“ i njegov kreštavi samorugački otklik „ukrrrrr“. U kući smo znali da će otac tog dana biti zlovolјan i prek.

Ruglo dece, pijanac i propalica, vran gavran iriških sokaka i podruma, bio je nekada, u osnovnoj školi, dok se još Lazica zvao, pravi vunderkind bistrine i pameti. Zanatlijsko siroče rano umrlog oca pijanca dala mati sirotinjskom udovičkom lepotom na škole. Pere veš po gospodskim kućama, na svoju stavlјa intabulaciju na intabulaciju, samo da Lazica odraste i iškoluje se, on će već prihvatiti samohranu majku.

Lazar je u gimnaziji ne samo neprikosnoveno prvi đak, već profesorska zbornica uglas tvrdi da takvog đaka nikada nisu imali. Za školu ništa ne uči, sve odmah popamti na časovima, već od drugog razreda daje kondicije drugoj deci i do dugo u noć svetli sijalica u njegovoj sobici. Lazar čita. Uredan i čist kako to sirotinja koja drži do sebe ume da bude, raste u zgodnog visokog momka oštrog finog profila. Luduju gimnazijalke za njim, on ih i ne gleda, začitao se u filozofiju i još ni maturirao nije, a „Brankovo kolo“ mu objavilo dva priloga, jedan o Ničeovom „Zaratustri”, drugi o Paskalu. Dobija Srem svog prvog filozofa. Maturirao Lazar „summa cum laude“, odlučno odbio bogosloviju i preparandiju, neće da konkuriše ni za Matičinu stipendiju za studij medicine. On zna svoj put, studiraće samo čistu filozofiju i neće nikoga da moli.

“Also sprach Zarathustra” (“Tako je govorio Zaratustra”) Fridriha Ničea, originalno izdanje

Mati stavlјa poslednju hipoteku i otputova mladić u Beč da studira filozofiju. Već na drugoj godini ponestalo para, Lazar se povi, presavi tabak i sa izvanrednim preporukama dva svoja bečka profesora zaiska od Matice srpske da mu omogući da dovrši studij filozofije. U istom danu dobi dva pisma: u onom iz Novog Sada Matica mu odbija molbu, u onom iz Iriga ujak ćurčija mu javlјa da mu je mati preminula.

Stade Lazar da se sveti sudbini, sveteći se sebi. Vrati se u Irig, prodade kuću, od ono malo para što preostade od hipoteke ozida majci grobnicu i odbi se od lјudi i od reda. Pobaca knjige i ne otvori ih više. Stade da luduje i pravi nakaradu od sebe. Obuče klovnovski frak i cilindar, sam sebi izdenu posprdni nadimak „Pištimalј“ i njegov odziv „Ukrrrrr“. Nekadašnji predsednik gimnazijske družine „Trezvenjak“, propi se namrtvo.

Zimi je, dok ga ne isteraju, živeo po vinogradskim kolibama i seoskim štalama, leti na groblјu u polusrušenoj, napuštenoj grobarevoj kućici. Druži se samo sa „donjim svetom“, seoskim slugama, Ciganima, šinterom, manastirskim momcima, rakijskim kazandžijama. Svoj bivši svet sreta dva puta godišnje kada „skuplјa parohijal“, kako je nazivao svoj porez na gospodu. Obiđe po Irigu, Novom Sadu, Karlovcima, Rumi, Mitrovici, Šidu, Vukovaru, Zemunu svoje bivše kolege iz gimnazije i sa studija, sada advokate, lekare, inženjere, popove, beležnike, sređene lјude oženjene miraždžikama koje su im izrodile decu u matroskim odelcima.

Davali su mu „parohijal“, kao da se pred ovim živim prekorom samouništenja otkuplјuju za svoj malograđanski život, a Pištimalј taj novac, godinama sve tanji, očas propijao lumpujući i časteći sve sremske pijance i golokotre, da bi do novog pohoda kuburio, nevolјisao i ponižavao se za iskamčeni fraklić rakije. Kad je čuo da je jedna beležnikovica posle njegove posete gasom mazala hoklicu da se deca ne uvašlјive, više joj nije prestupio prag, a u drugim kućama svoje parohije odbijao da sedne i razgovara.

Iguman manastira Grgetega, kad Laza doskita, nije ga više puštao sebi, ostavlјao ga je manastirskim đacima i slugama da ga napiju i da ga se kurtališu. Ovi bi se šegačili sa njim, ucenjivali ga pićem, terali ga da stoji kao čaplјa na jednoj nozi i skandira na latinskom, prišivali mu za frak olupanu šerpenju da tandrče za njim. Jednom, kad se ničeg bolјeg ne dosetiše, sklopiše pogodbu: natočiće mu iz manastirskog podruma još jedan litar komovice, pod uslovom da se, kad to popije, obesi. Pištimalј pristade. Dadoše mu litrenjak i konopac. Laza je pio polako, zamišlјeno, njima dosadilo da isčekaju kraj komendije i raziđoše se da noće.

Pištimalј je bio čovek od reči. Sutradan ujutru osvanuo je u omči obešen o gredu manastirske štale. Komisija je izvršila uviđaj i konstatovala samoubistvo pod uticajem alkohola.