Kukuruz je na prostore Panonske nizije stigao u 17. veku i to preko Turske, pa je ovde još decenijama kasnije, sve do polovine 18. veka, beležen kao „tursko žito“ (na latinskom Tritico turcico, a na nemačkom Turkischer Waiz).
Zvuči čudno, ali kukuruz, koji je već više od dva veka najraširenija poljoprivredna biljka na njivama somborskog atara, još polovinom 18. stoleća jedva da je bio uzgajan. Popisi iz dvadesetih godina 18. veka uopšte ga ne beleže kao usev (zapisani su pšenica, ječam, raž, zob i proso, ali ne i kukuruz). Tek u dokumentu koji je beležio prinos useva na okolnim pustarama između 1738. i 1741. godine, kukuruz se javlja kao potpuno sporadičan usev (činio je jedva 1% svih posejanih useva). Prema podacima sa popisa iz juna 1747. godine, 478 somborskih domaćina imalo je ukupne prinose od 15.813 požunskih kablova pšenice i suražice (oko 810 tona zrna), 3.256 kablova zobi (oko 170 tona zrna), 3.144 kabla ječma (160 tona), 1.409 kablova sirka (72 tone), 641 kabao prosa (33 tone) i svega 323 kabla kukuruza (16,5 tona).
Ispočetka, kukuruz je bio sejan na zemljištu ostavljenom na ugar, ali su ubrzo somborski zemljodelci shvatili isplativost uzgajanja ove biljke (za razliku od žitarica gde je jedan merov semena, obično, donosio pet ili šest merova roda, jedan merov semena kukuruza donosio bi u berbi i do 25 merova kukuruznog zrna, a kukuruz bi na plodnom zemljištu izrastao i preko sedam stopa uvis). Već početkom 19. veka kukuruz je već bio druga najzasejanija kultura u somborskom ataru (1847. g. prinos na somborskim njivama bio je 56.040 požunskih merova kukuruza ili 2.942 tone). Godine 1892. u somborskom gradskom ataru je 14.650 jutara bilo zasejano pšenicom, a 9.630 jutara kukuruzom. Kukuruz je početkom 20. veka već bio najuzgajenija biljka, pa je 1906. g. u somborskom ataru prinos kukuruza bio 130.000 metričkih centi, a prinos pšenice 120.200 metričkih centi.
Kukuruz je sejan u rano proleće, obično u drugoj polovini marta ili početkom aprila (sejan je „pod petu“, odnosno za plugom u brazdu, a prethodno bi domaćin, prebirajući klipove po čardaku, odabrao najbolje zrno za setvu). Prethodne jeseni, obično u novembru, bila bi duboko orana zemlja na kojoj će biti posejan kukuruz. U drugoj polovini maja počinjalo je okopavanje kukuruza od trave i korova, sa proređivanjem i čupanjem zaperaka i zagrtanjem. U julu i avgustu kukuruz je obrgtan i plevljen, a početkom septembra sečena je kukuruzovina do klipa i kidano je lišće sa kukuruznog stabla, jer se smatralo da će zrna kukuruza tako biti tvrđa (ovako sasečena kukuruzovina povezivana je u snopiće i sušena za zimsku ishranu marve, posebno ovaca).
Berba kukuruza obično je počinjala u prvoj polovini oktobra. Bio je to najveći jesenji posao, koji je, zavisno od površine oranica, trajao i po dve nedelje. Kukuruz je bran ručno, a svaki berač je imao veliku platnenu vreću o ramenu u koju je odlagao obrani kukuruz, koji je, potom, istresan u pletene kotarice, a zatim prenošen do paorskih kola i prevožen do salaša ili kuće. Posle čišćenja klipova od ljuštike i svile (kako miševi u njima ne bi pravili legla), klipovi kukuruza su odlagani u čardak (u čardak bi stalo i do 150 „meteri“ kukuruza). Nakon berbe, na njivi je sečena kukuruzovina (stabljike su sečene ručno – srpom, na 15 do 20 cm iznad zemlje), a isečene stabljike sakupljane su i vezivane u snopove i kupe, pa prevožene na guvno gde su slagane u kamare. Kada bi kukuruzi bili obrani, u njive je dolazila gradska ili seoska sirotinja na „pabirčenje“, odnosno sakupljanje zaostalih klipova kukuruza, za šta, prema običaju, nije morala da bude tražena dozvola vlasnika njive.
Tokom zimskih meseci klipovi kukuruza su krunjeni (to je radila celokupna kućna čeljad, pa i deca, ranije ručno, klipom o klip, a kasnije su postojale i posebne stolice za krunjenje kukuruza, sa koso postavljenom nazubljenom daščicom po kojoj je prevlačen klip). Prebiralo se i seme za buduću setvu, a odabrano zrnevlje čuvalo se u velikim ispletenim koševima ili drvenim sanducima ili vrećama, na kućnom tavanu.
Kukuruz su obično brali biroši, napoličari i risari. Mada se pojam risar vezivao uglavnom za žetvu žitarica, postojali su i risari pri branju kukuruza, koji su radili za četvrtinu, petinu ili šestinu ukupnog roda u klipovima. Takav risar bio je dužan da kukuruze dva do tri puta okopa, da ih zagrće, obere i unese u čardak. Posednik je bio dužan da risarski deo odveze do risareve kuće, a risar je sve radio o svojoj hrani. Ukoliko bi risar samo brao kukuruze, dobijao bi desetinu ili dvanaestinu obranog roda u klipu. Postojali su i tzv. risari-trećaci, koji bi na posednikovoj zemlji radili sav posao gajenja kukuruza, od oranja do spremanja u čardak, sa svojom spremom, za jednu trećinu roda u klipu (kukuruzovina je pripadala posedniku zemlje).
Neretko bi u Sombor, na branje kukuruza, dolazile čitave porodice iz Bosne, a svaka je, ponekad i godinama ili decenijama, brala kukuruz kod svog „gazde“. Posle II svetskog rata u branju kukurza pomagala je vojska i omladina, a od kraja pedesetih godina 20. veka kukuruz su sve češće brali kombajni. danas je skoro nezamislivo ručno branje kukuruza, osim ako ga ima u kućnoj bašti.
Upotreba kukuruza bila je višestruka. Njime su hranjene svinje (umesto nekadašnjeg žira) i konji, rogata marva i živina. Od kukuruznog brašna pravljen je hleb, meka kukuruzna ljuštika korišćena je za slamarice u krevetima, a šapurinama (čokanjima ili kočanjima), ogrizinama (stabljikama kukuruza sa kojih je stoka pojela lišće) i čukama (korenom kukuruzne stabljike) ložena je paorska peć. Kukuruzovinom (koja bi bila skupljena u kupe, na njivi ili na kućnom guvnu) prekrivani su i krovovi poljskih kolibica i šupa.
U Somboru je od polovine 18. veka zapisano i prezime bunjevačke porodice Kukuruzović, kasnije pisano i sa oblicima Kukuruzar, Kukuruzarov i Kukuruzarović.
Milan Stepanović
