JANOŠ HERCEG (HERCEG JÁNOS), vojvođanski mađarski književnik, prevodilac, urednik i akademik, rođen je 11. maja 1909. g. u Somboru, kao sin Janoša Hercega, zanatlije (tapetara). Osnovnu školu i prve razrede gimnazije (do ukidanja nastave na mađarskom 1923) pohađao je u rodnom gradu. Godine 1926. nastavio je školovanje kao privatni đak gimnazije u Budimpešti, posle čega je u mađarskoj prestonici studirao na Visokoj školi primenjenih umetnosti. Po povratku u Sombor radio je od 1932. g. kao službenik štamparije, a od 1934. g. bio je novinar lokalnog somborskog mađarskog lista Uj Hirek.
Iz Sombora Herceg 1936. g. odlazi u Budimpeštu, gde radi kao lektor i urednik u izdavačkom preduzeću „Dante“, a sarađivao je (1936-1940) i u nekoliko mađarskih listova (Válasz, Nyugat, Ünnep, Kelet Népe i Pester Lloyd). U Sombor se vratio 1938. g. i postao urednik lista Új Hirek, ali kako nije uspeo da sprovede svoje uređivačke ideje, postao je novinar novosadskog lista Reggeli Újság. Krajem aprila 1941. g. mađarska vojna uprava u Somboru imenovala je Janoša Hercega za upravnika somborske Gradske biblioteke, a u njoj će nastaviti da radi i neko vreme po završetku Drugog svetskog rata. Od 1941. do 1944. g. Herceg je bio i urednik časopisa Kalangya. Tokom 1944. g. učestvovao je u Narodnooslobodilačkom pokretu i pomagao formiranje mađarske antifašističke brigade „Petefi“. Posle oslobođenja priključio se radu gradskog Narodnooslobodilačkog odbora u Somboru i aktivnostima Narodnog fronta, a sa dugogodišnjim prijateljem Milanom Konjovićem blisko je sarađivao u zgradi tek otvorenog Gradskog muzeja, u koju je 1945. g. bila smeštena i somborska Gradska biblioteka. Godine 1949. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „Bratstvo – jedinstvo“ u Novom Sadu, a od 1955. do 1957. g. glavni je urednik časopisa Hid. Od 1953. do 1955. i od 1957. do 1977. g. radi kao urednik književnih emisija na mađarskom jeziku u Radio Novom Sadu.
Tokom skoro sedam decenija spisateljskog rada Janoš Herceg se okušao kroz sve žanrove proze, u preko trideset napisanih knjiga (romani, pripovetke, eseji, kratke studije, dnevničke i istorijske beleške, sećanja, portreti, intervjui itd.). Prvu pripovetku objavio je sa svega 17 godina, krajem marta 1926. godine, u listu Sombori Újság. Sa predgovorom Kornela Sentelekija štampane su Hercegove novele „Viharban“ [„U vihoru“] (Sombor, 1933, 1945). Četiri godine kasnije objavljen je i njegov prvi roman „Tó mellett város“ [„Grad pored jezera“] (Budimpešta, 1937). Usledila je još jedna knjiga kratke proze „Gyászoló kőművesek“ [„Zidari u žalosti“] (Sombor, 1943). Neposredno posle Drugog svetskog rata sastavio je i Srpsko-mađarski rečnik (Sombor, 1946), odnosno mađarsko-srpski rečnik – „Magyar-szerb szótár“ (Sombor, 1946), a potom je objavio knjigu kratke proze „Bors és fahéj“ [„Biber i cimet“] (Novi Sad, 1950), kao i sociografsku hroniku „Változó világban“ [„U svetu koji se menja“] (Novi Sad, 1950). U prevodu Mladena Leskovca i Eugena Ormaja na srpskom jeziku je, u izdanju beogradske „Prosvete“, objavljena Hercegova zbirka pripovedaka „Crni anđeo“ (Beograd, 1952). Istovremeno, iz štampe izlazi još jedna knjiga njegove kratke proze „Három halász meg egy molnár“ [„Tri ribara i mlinar“] (Novi Sad, 1953), knjiga eseja „Papírhajó“ [„Papirnati brod“] (Novi Sad, 1953) i bajka „Vas Ferkó : a vitéz kovács“ [„Vaš Ferko – kovač vitez“] (Novi Sad, 1953, 1958). Objavljena su zatim dva romana Janoša Hercega „Szikkadó földeken“ [Na osušenoj zemlji] (Novi Sad, 1954) i „Anna búcsúja“ [„Anin oproštaj“] (Novi Sad, 1955), koji je istovremeno objavljen i na srpskom jeziku. Krajem 1950-ih iz štampe izlaze njegova knjiga novela „A tengerkirály“ [„Morski kralj“] (Novi Sad, 1958), četvrti roman Ég és föld [„Nebo i zemlja“] (Novi Sad, 1959), koji je 1963. g. objavljen i na srpskom jeziku, i zbirka eseja, odnosno dnevničkih beleški „Leányvári levelek“ [„Pisma iz Devojačkog dvora“] (Novi Sad, 1959).
U 1960-im objavljene su njegova zbirke novela „Gyaloghintó“ [„Nosiljka“] (Novi Sad, 1965) i dnevničkih beleški „Hazulról“ [„Iz doma“] (Novi Sad, 1965), štampana su Hercegova odabrana dela, nazvana, kao i roman, Ég és föld (Novi Sad, 1967) i knjiga kratke proze „Egy meg egy : arcképek“ [„Jedan plus jedan – portreti“] (Novi Sad, 1968). Posle više od četiri decenije književnog rada Janoš Herceg objavio je i prvu zbirku pesama „Kiáltás a ködből“ [„Krik iz magle“] (Novi Sad, 1970), sa crtežom Milana Konjovića na koricama. U 1970-im objavljena je njegova nova knjiga eseja i kritika „Évek és könyvek“ [„Godine i knjige“] (Novi Sad, 1971), knjige sećanja „Két világ“ [„Dva sveta“] (Novi Sad, 1972) i „Előjáték“ [„Predigra“] (Novi Sad, 1975), zbirka reportaža „Embersor“ (Novi Sad, 1977) i pripovetki „Kék nyárfás“ [„Plavi topoljak“] (Novi Sad, 1979), koja je iste godine objavljena i na srpskom, a povodom 70. godišnjice Hercegovog rođenja štampana je knjiga „Visszanéző : helytörténeti emlékek“ [„Retrovizor – crtice iz zavičajne istorije“] (Novi Sad, 1979).
Tokom 1980-ih objavio je knjigu novela „Árnyak“ [„Senke“] (Novi Sad, 1982), eseja „Távlatok : napló helyett“ [„Perspektive : umesto dnevnika“] (Novi Sad, 1983), sabrane priče u tri knjige – „Összegyűjtött elbeszélések“ I-III (Novi Sad, 1986), esej o Vuku Karadžiću „Vuk és kora“ [„Vuk i njegovo doba“] (Novi Sad, 1987), romane „Iketánia“ (Novi Sad, 1987) i Módosulások [„Modifikacije“] (Novi Sad, 1989) i eseje „Kitekintő : napló helyett 1984-1987“ [„Osvrti : umesto dnevnika 1984-1987“]. U poslednjoj deceniji 20. veka, koja je bila i poslednja u stvaralački plodnom životu Janoša Hercega, objavljeni su njegovi eseji i sećanja „Nyíló idő“ [„Vreme otvaranja“] (Novi Sad, 1991), poslednji roman „Gogoland“ (Novi Sad, 1992 – prema motivima ovog romana Janoša Hercega, somborsko Narodno pozorište priredilo je početkom 2016. g. istoimenu predstavu, u režiji Andraša Urbana, koja je dobila odlične kritike), knjiga eseja „Régi dolgainkról“ [„O našim starim stvarima“] (Novi Sad, 1993) i novele „Mulandóság“ [„Prolaznost“] (Novi Sad, 1994). Posthumno su, u tri toma, objavljeni sabrani eseji i studije Janoša Hercega „Összegyűjtött esszék, tanulmányok“ I–III (Beograd, 1999-2003). Osim na srpski, dela Janoša Hercega prevođena su i na slovački, rumunski, rusinski, makedonski i albanski. O delu i životu Janoša Hercega objavljeno je više radova i studija.
Još 1938. g. Herceg je pisao o novelama Ive Andrića, koje je kasnije i prevodio, a preveo je na mađarski i Andrićev roman „Gospođica“ (1954). U njegovom prevodu, objavljena su na mađarskom književna dela Branislava Nušića, Prežihova Voranca, Dobrice Ćosića, Slavka Janevskog, Aleksandra Vuča, Berislava Kosiera, Mihaila Lalića, Miroslava Krleže, Isaka Samokovlije, Branka Ćopića, Jovana Popovića, Oskara Daviča, Rastka Petrovića, kao i dela drugih jugoslovenskih pisaca. Herceg je na mađarski preveo 1953. g. i obimne „Priloge za biografiju Josipa Broza Tita“ Vladimira Dedijera.
Od 1949. g. Janoš Herceg bio je član Udruženja književnika Srbije. Redovan član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postao je 1981. godine, a za redovnog člana SANU izabran je 1991. godine. Nagrađen je Oktobarskom nagradom Sombora (1961), Nagradom „Kornel Senteleki“ (1972), književnom nagradom časopisa Hid (1977, 1979. i 1989), Ordenom rada sa crvenom zastavom (1980), Nagradom za životno delo Udruženja književnika Vojvodine (1980), Književnom nagradom „Sirmai Karolj“ (1986) i Nagradom „Deri Tibor“ (1994). Somborska Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“ dodeljuje književnu nagradu „Herceg Janoš“, a priređuje i književnu manifestaciju „Podunavski dan Janoša Hercega“.
Janoš Herceg preminuo je u rodnom gradu, 29. januara 1995. godine, u 86. godini života. U aprilu 2012. godine, ispred zdanja upravne zgrade Gradske biblioteke u Somboru (nekadašnje Mađarske čitaonice), otkrivena je spomen-bista Janoša Hercega, uz već postojeće spomen-biste Laze Kostića i Veljka Petrovića.
M. S.
[Tekst iz monografije “150 godina Gimnazije u Somboru” M. Stepanovića i A. Pfajfera]
