Blatnjave i prašnjave puteve somborskih ulica povremeno je grad popravljao i sređivao još i u drugoj polovini 18. kao i početkom 19. veka. Ugovorom, koji su sklopili Bačko-bodroška županija i gradski Magistrat povodom izgradnje novog zdanja Županije 1804. godine, grad se obavezao da će omogućiti vađenje zemlje i pečenje potrebne cigle na gradskom zemljištu, s tim da sva cigla koja preostane od izgradnje zdanja Županije bude ustupljena gradu, radi popravke gradskih puteva.
U opisu Sombora, koji je Antal Mindsenti objavio 1831. godine, navodi se da je grad velik, ali da deluje i veći nego što zapravo jeste jer, sa izuzetkom onih kuća koje su se smestile oko Gradske kuće, ostale su imale velika dvorišta i vrtove, što je Sombor činilo znatno prostranijim. Glavne ulice bile su uredne i široke, ali nisu bile kaldrmisane, pa bi prilikom kiša postajale blatnjave, a Mindsenti navodi i da bi popločavanje ulica iziskivalo znatne troškove jer kamena u blizini nije bilo, te bi morao da bude dopremljen čak iz Slovačke.
Magistrat je 1830. g. odredio da najvažnije ulice u središtu grada, odnosno u Srednjoj ili Unutrašnjoj varoši, budu „patosane“ (popločane) ciglom (verovatno je reč o trotoarima tih ulica). Grad je ponudio stanovnicima ciglu po niskoj proizvodnoj ceni, ali je zanimanje Somboraca bilo malo. Početkom tridesetih godina 19. veka popločan je bio i trg ispred Županije. Mada su neke ulice, verovatno samo trotoari, popločane oko 1840. godine, na prvo značajnije popločavanje ulica, odnosno kolovoza, čekalo još duže od dve decenije. O uređenju grada s proleća 1840. godine, izveštavaju i zagrebačke „Ilirske narodne novine“, koje pišu kako se slobodan i kraljevski grad Sombor primereno ulepšava; nedavno su neke ulice s kamenjem postavljene i daju hodećim dosad ondi nepoznatu ugodnost.
Mada još nisu bile popločane, grad je održavao najprometnije gradske staze ili „nogostupe“, kako su nazvani u ondašnjim zapisnicima, pisanim na srpskom jeziku. Za njihovo doterivanje nabavljeno je 1850. g. trideset balvana, a 1854. g. nabavljena su četiri debla i pedeset dasaka od jelovog drveta (čamovine). Godine 1856. staze je održavao i uređivao graditeljski majstor Karl Gfeler, a 1857. g. za uređenje gradskih ulica i staza gradska uprava je nabavljala drvene gredice i daske. Za održavanje javnih prelaza na ulicama (preko malih i velikih šančeva) kupljeno je 1860. g. 64.700 cigala, a za gradnju novih uličnih prelaza obezbeđeno je 1861. g. 90 hrastovih stabala iz gradske šume Šikare. Iste godine, somborske zanatlije grade, prema porudžbini grada, trotoare od klinker-cigle. Grad je 1862. godine, za iznos od 682 forinte, kupio 31 čamov balvan, kao i 100.000 cigala za izgradnju uličnih trotoara. Tokom 1865. g. Srpska pravoslavna crkvena opština je, uz materijalnu pomoć svojih vernika, načinila stazu od ciglica, dugačku preko 1.300 metara, koja se protezala od samog središta grada i Svetođurđevske crkve, do Velikog pravoslavnog groblja (ovu dugačku stazu Somborci su nazvali „Patos“). Posle izgradnje železničke pruge 1869. godine, grad je popločao i trotoar koji je vodio od železničke stanice do Glavne ulice, dužine preko 1.600 metara, ali je on ubrzo uništen pošto su po njemu kočijaši terali svoja natovarena zaprežna kola u vreme velikih voda, koje su onemogućavale saobraćaj kolovozom još nekaldmisanih ulica (trotoar je obnovljen 1872. godine).
Godine 1865. gradske vlasti su osnovale Odbor za kaldrmisanje ulica (kolovoza), na čijem se čelu nalazio tadašnji gradonačelnik Sombora Ljubomir Maširević. Odbor je zaključio da su gradski i prigradski putevi, zbog blata, tokom znatnog dela godine loše prohodni ili neprohodni, te da dalji privredni napredak grada ne može da bude ostvaren bez izgradnje puteva i kaldrmisanja ulica. Gradski mernik Vladimir Kovačić izračunao je da bi za kaldrmisanje najprometnijih ulica i gradskih trgova trebalo da bude obezbeđeno skoro 120.000 forinti – novac koji grad nije imao. Načinjen je i projekat, a gradske vlasti su se, bezuspešno, obratile Mađarskom kraljevskom namesništvu, sa molbom za pozajmicu od 150.000 forinti (pozajmica u ovom iznosu je zatražena 1865. g. i od barona Antona Polberga iz Beča, koji je bio spreman da gradu pozjami i 200.000 forinti, ali njegovi uslovi, ipak, nisu prihvaćeni). U godinama koje slede, kaldrmisanje ipak nije započelo, ali su neke od ulica, koje je trebalo da budu prve kaldrmisane, 1867. g. nivelisane. Gradski mernik Justin Konjović je 1869. godine, na zahtev Odbora, proračunao da bi za planirane poslove trebalo da bude izdvojeno blizu 130.000 forinti, kao i dodatnih 80.000 forinti za prevoz peska i kamena, te 50.000 forinti za zidanje odvodnog kanala u ulicama Unutrašnje varoši. Zbog manjka sredstava prvobitno je bilo planirano da se, umesto kamenom, kolovozi popločaju „klinker“ ciglom.
Tokom 1871. g. grad je od Austrijske zemaljske kreditne banke iz Beča dobio zajam od 200.000 forinti, ali taj iznos nije bio dovoljan za celokupan predviđen posao popločavanja ulica, pa su gradske vlasti odlučile da poseku 590 jutara Bukovačke šume, te je na taj način obezbeđeno još 149.514 forinti (seča je nastavljena i narednih godina, čime je ova stogodišnja hrastova šuma prestala da postoji). Prodajom posečenih drva obezbeđena su preostala potrebna sredstva, te su prikupljene ponude izvođača, a posao je dodeljen preduzeću braće Rozental iz Tolne. Ugovorom je bilo predviđeno da se poploča 24.332 kvadratna hvata kolovoza, uz jednogodišnju garanciju za obavljen posao. Dugoočekivano popločavanje najvažnijih gradskih ulica zvanično je započelo 6. aprila 1873. godine. Posle prve godine radova na popločavanju ulica, nezadovoljni saradnjom sa gradom i nedostatkom planova, braća Rozental su 1874. g. odustala od daljih poslova, zahtevajući isplatu za sve što je do tada urađeno.
Posao popločavanja gradskih ulica nije išao brzo i trajao je decenijama (još je 1881. godine, u jednoj predizbornoj pesmici, bilo spevano: Sombor-varoš ma je blatna / Al’ nama je ipak zlatna). Prvo su kaldrmisani kolovozi dve komunikacijski najvažnije ulice – Bajski put (Vojvođanska ulica) kojim se išlo do železničke stanice (Sombor je 1869. g. bio priključen na železničku mrežu), a zatim i Apatinski put, koji je vodio do Francovog kanala. Naredne 1874. g. popločane su i ulice u središtu grada – Glavna ulica (čija je širina kaldrme, zbog žitne pijace, povećana sa prvobitno predviđena tri na šest hvati), Svetođurđevski trg i Trg Svetog Trojstva, kao i oba pijačna prostora ispred Gradske kuće i hotela „Lovački rog“, a zatim su 1875. g. kaldmisane su i Novopoštanska ulica (danas Pariska), kao i prostor oko Male pravoslavne crkve Sv. Jovana Preteče, te Bezdanski put. Godine 1876. popločan je i kolovoz Lemeškog puta. Istovremeno su, uz popločavanje ulica, podzani i prelazi od cigle ili drveta, kao i omanji mostovi, a popravljane su ili ciglom „patosane“ i pešačke staze (Bačko-bodroška županija je 1876. g. za ovu namenu gradu besplatno dala 100.000 cigala, koje su bile smeštene na obali Francovog kanala, kako bi grad izgradio nove pešačke staze duž Glavne ulice, sve do zdanja Županije). Zbog čestog oštećenja trotoara usled vožnje kolima, od 1891. g. gradske vlasti su proglasile opštu zabranu teranja stoke i zaprežnih kola po gradskim trotoarima. O patosanom trotoraru i prelazima preko šančeva starali su se vlasnici kuća, a grad je brinuo o kolovozima i raskršćima ulica.
Od 1874. g. grad je nameravao da plaća dva čoveka za redovno održavanje popločanih kolovoza, odnosno kaldrme, a oni bi imali obavezu da čiste vodu sa puteva, vraćaju izvaljeno kamenje i paze na bankine i moguće odrone. Kako se niko nije javio za ovaj posao, gradske vlasti su 1877. g. angažovale građevinskog preduzimača Vencela Ulriha, kome je za održavanje popločanih kolovoza godišnje bilo plaćano 600 forinti. Uporedo sa popločavanjem kolovoza gradskih ulica, somborske vlasti su odlučile da na svim ulaznim putevima u grad podignu sedam tipskih kućica (tzv. „kapije“), sa pokretnom branom, na kojima je nastavljena naplata takse za ulazak u grad i korišćenje puteva. Grad je i ovu taksu neko vreme izdavao u zakup, a kada je pohlepa zakupnika podigla cenu takse toliko da je ona počela da odvraća dolazak trgovaca na somborske pijace i vašare, gradske vlasti su počele same da naplaćuju drumarinu ili „maltu“ kako se još nazivala u narodu. Ipak, i pored svega, grad je 1881. g. za popločavanje kolovoza somborskih ulica dugovao 191.484 forinte.
Između 1892. i 1905. g. još preko 30 gradskih ulica je kaldrmisano tucanikom ili kaldrmom, a važnije ulice su popločane „svilenom“ (gleđisanom ili klinker) ciglom. Tada su asfaltirani i prvi somborski trotoari (današnja Pariska, a nekadašnja Ulica Zrinji, bila je 1891. g. jedna od prvih asfaltiranih na južnom delu Panonske ravnice, a od 1898. g. pristupilo se asfaltiranju trotoara i u drugim važnijim gradskim ulicama). Za nepune tri decenije od početka prvog popločavanja somborskih ulica (od 1873. do 1902. g.) bila je popločana 51 gradska ulica u Unutrašnjoj varoši i po predgrađima, u ukupnoj dužini od 21.493,4 metra, a ukupne površine 159.968 kvadratnih metara (od toga je 27.920,2 kv. metra bilo popločano krupnom kockom, 129.215,4 kv. metra sitnom kockom ili lomljenim kamenom, a 2.833,1 kv. metar popločan je žutom svilenom ciglom).
O vožnji središnjim somborskim gradskim ulicama novinar zagrebačkog „Srbobrana“ 1885. g. beleži: Lijepim drumom, od uzanih jakih cigalja, koje su utrpane sa pijeskom, – vozili smo se kao po patosu. Lakše i brže nego kolovozi, popločani su ciglom trotoari širom gradske ulične mreže, počevši od središta grada ka periferiji. Nešto ranije (još šezdesetih godina 19. veka), na Vencu nastaje i prva gradska „promenada“ ili korzo, koji se od 1877. g. protezao od hotela „Lovački rog“ do Glavne ulice, i za koji Karolj Trenčenji, u monografiji Bačko-bodroške županije (1909), piše da takvim korzoom malo koji grad može da se pohvali, opisujući kako ga čini nekoliko uređenih asfaltnih staza u senci drveća i kraj svežih i održavanih travnjaka. Početkom osamdesetih godina 19. veka od pet kaldrmisanih puteva na širokom prostoru Bačko-bodroške županije tri su prolazila kroz Sombor, vezujući sa županijskim središtem okolna naselja Apatin, Bezdan i Krnjaju (Kljajićevo).
Između dva svetska rata (oko 1930. godine) ponovo su kaldrmisani, savremenom kaldrmom od sitne kocke, kolovozi najprometnijih somborskih ulica – Karađorđeva (ranije Železnička), Kralja Petra (Bajski put), Kralja Aleksandra (Glavna ulica) i Laze Kostića, kao i Trg cara Uroša ispred zdanja Županije (Senat grada je krajem 1928. g. raspisao licitaciju za ove radove, sa predračunskom sumom od četiri i po miliona dinara).
Plansko asfaltiranje gradskih ulica počelo je tek u drugoj polovini 20. veka i trajalo je nekoliko narednih decenija.
Milan Stepanović
