Revolucionarni pokreti 1848. godine zahvatili su i Habzburšku monarhiju, pa je 15. marta te godine započela u Pešti Mađarska revolucija, koja je postepeno vodila ka ideji samostalne i nezavisne mađarske države. Prvobitne simpatije nemađarskih naroda na prostoru ove kraljevine za programske ciljeve revolucije ubrzo su zamenjene zahtevima za kolektivnim nacionalnim pravima (uključujući i teritorijalna prava), u čemu su se posebno isticali zahtevi Srba, izneti na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima, na kojoj je proglašeno Vojvodstvo srpsko (ili Vojvodovina Srbija), u čiji su sastav ušle teritorije Bačke, Srema i srpskog dela Banata. Kako nove mađarske vlasti nisu prihvatale srpske zahteve i zaključke Majske skupštine, već u junu je došlo do prvih oružanih sukoba između srpskih i mađarskih trupa na teritoriji Bačke.
Stanišić, selo severno od Sombora, koje je od 1811. g. imalo status trgovišta (varošice), bilo je naseljeno Nemcima, Srbima, Mađarima i Slovacima, a nalazilo se u posedu imućne vlastelinske porodice Redl. Poneti revolucionarnim idejama rasterećenja ili oslobođenja od feudalnih stega, u Stanišiću su, s proleća 1848. godine, srpski žitelji načinili pokret za prisvajanje dela zemljišta sa vlastelinskog poseda porodice Redl. Zbog toga je Josip Rudić, veliki župan Bačko-bodroške županije (i sam veleposednik) uspostavio preki sud, a to je, u pismu Petru Čarnojeviću (Srbinu i tamiškom županu, koga su mađarske revolucionarne vlasti krajem aprila 1848. g. imenovale poverenikom za južne krajeve) obrazložio ugrožavanjem ličnih i imovinskih sloboda, brojnim nasilnim pljačkama, razbojništvom na putevima, paljevinama i opasnošću od nasilnog zauzimanja zemljišta. Stanišićkim Srbima sudio je preki sud i trojica glavnih optuženih (Gliša Bikarski, Sima Popov i Mirko Komlenov) su na osnovu njihovih overenih izjava i prepoznatog nasilnog ponašanja osuđena na smrt vešanjem, te su 31. maja 1848. g. obešeni na kraju sela, a svi Stanišićani su izvedeni da za primer vide izvršenje presude. Još 11 stanišićkih Srba osuđeno je na po godinu dana zatvora, četvorica su osuđena na po dve godine, petorica na po tri i dvojica na po devet godina zatvora, a samo dvojica žitelja su osuđena na kraće vremensku kaznu od jednog, odnosno tri meseca zatvora. Blizu pedeset stanišićkih Srba kažnjeno je fizički, te su u šteti i troškovima zajedno osuđeni, a zapisnike i prigovore na ovo suđenje Petar Čarnojević je predstavio mađarskom ministru pravde.
O događajima u Stanišiću pisala je i tadašnja mađarska štampa, pa je u listu Közlöny, od 9. juna 1848. godine, zabeleženo da su seljaci u Stanišiću i nekim drugim selima zauzimali vlastelinske zemlje i pašnjake, te da su oterali opštinske beležnike i druge predstavnike državnih vlasti. Nešto drugačije razloge za ovu pobunu navodi Toša Iskruljev u svom prilogu o Stanišiću iz 1936. godine:
„Srbima je dozlogrdilo jako svoje kinjenje i mučenje od spahije. Još 1846. god. uživao je srpski narod iz Stanišića, ispod sela na jugozapadnoj strani hatara, pustaru koja se zvala „Ravna“. To je mesto bilo pogodno za pašnjak, senokos, kudeljište itd. Ovu „Ravnu“ uživao je skoro samo srpski narod, jer se on bavio većinom stočarstvom, a ovde na njoj imao je vanredno dobar pašnjak. I spahija, gospodar Stanišića, ponudi selu da ono ustupi njemu Ravnu, a on će dati narodu od svoga vlastitog zemljišta, koje se nalazi oko sela, sa istočne strane, potrebno zemljište za bašte i za sađenje vinograda. Pustaru „Ravnu“ će uživati on tako da na senokosu, posle otkošenja prvog sena spahiji, narod može držati svoje ovce i stado kao na svojoj paši. I spahija je po ugovoru, prve godine 1847. i otkupio svoju reč. Ali god. 1848. spahija posle prvog otkosa nije hteo da pusti više ničije ovce i stoku na pašu i time su bili pogođeni baš Srbi. Oni pak, osokoljeni Majskom rezolucijom i pozivom na ustanak, protiv volje spahijske oteraju svoje ovce i stada na pašu, na Ravnu. Spahija je video u tome čisto srpsku pobunu, i pozove odmah jednu četu vojnika iz Baje koja uhvati glavne podstrekače bunta, šestoricu Srba, i njih trojicu 3. juna 1848. obesi odmah iza sela, s desne strane jevrejskog groblja, kad se ide na jednu duž za Riđicu… Oni su odmah tamo i sahranjeni. Već se bilo prihvatilo da se obese i druga tri Srbina, ali je na statarijalno sudsko rešenje došlo pomilovanje u poslednjem trenutku. Tom prilikom osuđeni su bili mnogi Srbi zbog bunta na robiju od 1-3 godine.“
Ova tragična stanišićka epizoda iz vremena Revolucije 1848. godine, opisana je i u srpskoj književnosti, u jednoj od prvih novela ranog srpskog romantizma („Bunjevka“), nastaloj, kako piše Jovan Skerlić, u krvavoj svetlosti Četrdeset osme, koju je napisao i 1852. g. objavio književnik Timotije Bogoboj Atanacković (1826-1858), rodom iz Baje. I jedan od dva glavna lika glavna ove novele (Miloš K.) je iz Stanišića, gde je zatvoren u tamnicu i čeka pogubljenje posle sukoba sa vlastelinom i mađarskim vlastima. On uspeva da pobegne iz tamnice i ode u Šajkšašku gde kasnije gine prilikom napada generala Percela na Sentomaš (Srbobran), a preostalu trojicu Srba iz stanišićke tamnice Mađari sutradan popodne vešaju. Atanacković ovaj događaj opisuje na sledeći način:
„Kad su madžarska gospoda pročitala nove uredbe svoje i objavila narodu da će u zemlji biti sloboda, jednakost i bratstvo, oni nisu obavestili narod: u kome smislu i kako. Prostaci [prosti seljaci, paori] misliše da njima niko ni u čemu neće zapovedati, da oni nisu dužni nositi nikakav opšti teret, da oni mogu svoju stoku u vlastelske livade puštati i sve činiti što je njima drago. Tako misliše Srbi, Bunjevci, Madžari i Nemci, pa tako i radiše. Madžarska gospoda – druge ne bejaše u ovoj oblasti – Madžarima gledahu kroz prste, a Srbe zatvarahu, prebijahu i vešahu – iz bratstva. Stanišićani davno su se žalili na svoga vlastelina, govoreći da je on od njih silom oteo jedan komad zemlje i načinio sebi livadu. Kad gospoda objaviše u svojima novima uredbama da prostaci neće više biti pod vlastelinom, oni odmah počeše stoku svoju terati u tu livadu. Vlastelski služitelji tuže prostake sreskom sucu, sudac ode među prostake i zapovedi da u livadu ne teraju svoju stoku. Prostaci ne htedoše slušati, već prosto odgovore: ‘Gospodine, vi ste sami čitali da su nas gospoda na Dijeti [ugarskom Saboru, skupštini] oslobodila vlastelske vlade; ako je to tako, to mi možemo sad uzeti ono što je naše i bilo, a što je vlastelin od nas oteo’. Kad sudac, opomenuvši i po drugi put ljude, vidi da ga ovi neće da poslušaju, ražljuti se, zaište vojsku, opkoli livadu, i koga god na livadi nađe, poveže i baci u tamnicu. To se događalo posle Majske srpske narodne skupštine. Čiča je već u to doba na Jarku imao svoj vojnički stan. Madžari kivni bejahu na Srbe; najmanju krivicu koju Srbi učiniše, Madžari su smrću kaznili. Kad su Stanišićane pozatvarali, celo je selo bilo u najvećem strahu, svaki je znao da će ti nesrećnici izgubiti glavu.“
Ubrzo su neki od osuđenih stanišićkih Srba pušteni na privremenu slobodu. Karolj Latinović, podžupan Bačko-bodroške županije, uputio je 10. juna 1848. g. iz Sombora pismo vladinom povereniku Petru Čarnojeviću, u kojem saopštava da su se kod njega pojavili očevi Jovana Glišina i Alekse Sretina, stanišičkih žitelja osuđenih na jednogodišnju, odnosno tromesečnu zatvorsku kaznu zbog zauzimanja stanišićkog vlastelinskog rita, te su podneli peticiju i jemstva da njihovi sinovi, do završetka poljskih radova, budu pušteni kućama. Deset dana kasnije, sa sličnom molbom obratilo se podžupanu i novo poslanstvo stanišićkih Srba, koji su tražili da im se rođaci, osuđeni i zatvoreni zbog zauzimanja vlastelinskog rita, uz jemstvo, privremeno puste kućama, a njihovu molbu je podržao i oštećen baron Redl. Petar Čarnojević je pozitivno odgovorio na molbe za privremeno puštanje stanišićkih osuđenika kućama, ali pod uslovom da kazna kasnije mora biti izdržana u celosti, prema presudi. Na osnovu odgovora vladinog poverenika, podžupan je 3. jula 1848. g. privremeno oslobodio Jovana Glišina i Aleksu Sretina, do 1. novembra iste godine. Osuđeni Stanišićani su zatvorsku kaznu izdržavali u županijskom zatvoru u Somboru, a kada je srpska vojska, početkom februara 1849. g. zauzela Sombor, svi osuđeni su oslobođeni.
Milan Stepanović
