KAKO JE MONOŠTORSKI SKELEDŽIJA PREVEZAO TITA

U maniru srednjovekovnog feudalnog plemstva pripadnici nekadašnjeg jugoslovenskog komunističkog vrha često su odlazili u višednevni lov, koji nije predstavljao samo strast i razonodu, već i meru pripadnosti najuticajnijem upravljačkom krugu, u kome se, često, rešavala i politička sudbina svakog od njih, ali gde su došnošene i važne, ponekad sudbinske odluke o državnoj politici. Bilo je nezamislivo da visoki rukovodilac odbije poziv neprikosnovenog vladara države i partije za odlazak u lov, ili izrazi svoje protivljenje prema činu ubijanju životinja, u kom mahom nije bilo mere.

Mada je Maršal Tito, doživotni predsednik SFRJ, svega jednom zvanično posetio Sombor (19. aprila 1969), mnogo puta je prošao kroz ovaj grad, odlazeći na svoja omiljena okolna lovišta Štrbac, Kozaru i Kazuk, u trouglu Sombor – Bezdan – Bački Monoštor, gde je, sa svojim saradnicima, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, lovio jelene, srndaće, divlje svinje, lisice, zečeve i fazane.

Kad smo već kod Kazuka, ovde sam čuo jednu od najboljih anegdota ili priča o Titu. Kazuk se nalazi u Gornjem Podunavlju, nedaleko od sela Bačkog Monoštora, i predstavlja savršeno mesto nedirnute prirode, sa šarmom panonskog Amazona, u kome se nalazi lovačka kuća, koju su, šezdesetih godina 20. veka, koristili Maršal Tito i njegov najbliži saradnik i rukovodilac opasne reputacije Aleksandar Marko Ranković.

Početkom šezdesetih, skeledžija na skeli, kojom se od atara Monoštora prelazio Dunavac prema Kazuku, bio je Josip Balog (tzv. Cigan-Baka) poreklom iz monoštorskog romskog naselja, stari 72-godišnji Rom, već navikao da prevozi visoke goste i rukovodioce svojom skelom, koja se kretala uz pomoć čeličnog užeta, pokrenuta drvenim polugama. Februara 1964. g. dođe mu fijaker, sa do nosa u krznenu bundu i šubaru upakovanim „lovcem“ i nekoliko namrštenih pratilaca. Baka, onako već star i slabunjav, zamoli da se uz njega još neko od pratilaca prihvati drvenih poluga za pokretanje skele, ali ga ovi samo prezrivo pogledaše ignorušući ga. Na to se Baka obrati u krzno zabrađenom lovcu na fijakeru:
– Ajde matori, siđi bar ti da mi malo pomogneš, šta si se skurc’o tu gore…?
Pratioci ostadoše sleđeni na ove Bakine reči, a lovac ustade, mahne im rukom da ostanu gde su, siđe, pa poče sa Bakom da „vesla“. Baka ga, sad već razgaljen, upita:
– Je l’ matori, a kol’ko ti imaš?
Lovac mu odgovori:
– Sedamdeset i dve.
– Isto i ja, reče mu Baka, i dodade: – A i ti si onda već otprc’o svoje, k’o i ja…
Lovac se nasmeja, a kad su prešli preko Dunavca, skočiše pratioci da Baku pridave golim rukama.
– Pa znaš li ti, budalo matora, ko je to? – upitaše ga.
– A otkuda da znam – reče im Baka preplašen.
– To je Drug Tito, drtino jedna – reče mu jedan.
– Pa šta ste ga tako upakovali, nisam ga pozn’o – kaza im Baka.
Na to se i Tito iskrca sa skele i fijakera i reče im:
– Pustite starog, nije me prepoznao. A nije, bogamu, ništa ni slagao…
Naravno, tako i učiniše, te se Baka izvuče, ali ubrzo bi penzionisan i zamenjen mlađim skeledžijom, od koga sam i čuo ovu priču.

Imao sam priliku da posetim Titovu i Rankovićevu lovačku kuću na Kazuku i iznenadila me je njena potpuna skromnost i skoro vojnička jednostavnost.

Milan Stepanović