KAKO JE HRVATSKI LIST ZAMERAO SOMBORSKIM SRBIMA ŠTO ZAPOSTAVLJAJU SVOJ JEZIK I OBIČAJE

U svom broju od 1. aprila 1846. g. zagrebačke „Novine horvatsko-slavonsko-dalmatinske“ donele su, na naslovnoj strani, članak o brojnim balovima održanim u Somboru, u kome je somborskim Srpkinjama i Srbima (posebno onim mlađim) bilo zamereno zapostavljanje jezika i običaja svog naroda. Kada se zna da je ovaj list uređivao Ljudevit Gaj, jedan od predvodnika tada već zabranjenog ilirskog pokreta, na idejama o uzajamnosti i jedinstvu Južnih Slovena, onda nije čudno što je lekcija iz rodoljublja somborskim Srbima stigla iz Zagreba.

U članku se opisuje sezona balova u Somboru, koja se te 1846. godine odvijala u vreme poklada, pred početak Uskršnjeg posta. Pisac članka, nadahnut idejom panslavizma, prvo opisuje nedavno održan prvi bečki „slavjanski i serbski bal“ i konstatuje da je svakom Slovenu rodoljubivo srce zaigralo od radosti i zaplivalo u moru zadovoljstva i milina čitajući o toj zabavi (bal je organizovao nekadašnji srpski knez Miloš Obrenović, a na njemu je premijerno izvedan i „Srpski kvadril“, koji je komponovao Johan Štraus mlađi). Nakon toga, u članku se kaže kako je Sombor „glede serbstva jedan od poglavitih serbskih gradova“ (Sombor, koji je u to vreme bio slobodan i kraljevski grad i administrativno središte velike Bačko-bodroške županije, imao je nešto manje od 22.000 stanovnika, od kojih oko 11.000 Srba, oko 6.000 Bunjevaca i po 2.000 Mađara i Nemaca). Pisac članka kaže da će ostaviti po strani mađarske i nemačke balove, na kojima, iako je Sombor srpski grad, o srpskim igrama ni spomena nije bilo. Ipak, naglašava da je mađarski bal održan u prostranom zdanju Magistrata (Gradske kuće), da je sve bilo okićeno i ukrašeno mađarskim nacionalnim bojama, a muzika je svirala čardaš, ker, kutjakopogov i druge mađarske igre. Mađarskom balu prisustvovali su skoro svi županijski visokodostojnici.

Potom, vajkajući se, pisac članka se pita šta da kaže o srpskim balovima, što bi bilo dobro i utešno čuti čitaocu rodoljubivog srca. Navodi da se u Somboru ni jedna zabava nije dala u korist pomoći Srpskoj čitaonici (osnovanoj prethodne godine), koja, kako piše u članku, iz dana u dan sve više propada. U Somboru je, navodi pisac, održano te godine čak pet „nazovi serbskih balova“, za koje on smatra da su, zapravo, bili „nadri ili anti-serbski“ balovi, na kojima je rodoljubivo uho uzalud pažljivo osluškivalo da čuje „umiljate nam zvuke narodnoga marša“ ili „odveć nam dražestnog kola koje glavnu biljegu na sebi narodnosti naše nosi“. Potom kaže da su na ovim srpskim balovima igrane isključivo nemačke, francuske i mađarske igre (ove poslednje i po više puta). Samo jednom je orkestar, i to „sa velikom nategom i još većom mukom“, bio namoljen od strane nekoliko rodoljubivih somborskih Srba da odsvira kolo, tokom koga nije zavladala „ona ushićenost i ona radost“ među somborskim Srbima, niti je „onaj ponos našu mladež obuzeo… kog su narodni zvuci inače kadri i u najžalosnijem i najbednijem duhu probuditi“. I s tugom konstatuje da takvim osećajima na somborskim srpskim balovima nije bilo ni traga.

Pisac je malo osluhnuo i razgovore mladih somborskih Srpkinja, pa kaže da su se, kada je zasvirano kolo, „te naše lepotice“ stiskajući krile po uglovima prostrane dvorane, govoreći jedna drugoj:

– Ah, liebe [draga] M… ala me ergeruje [ljuti] kad to sviraju…

– To je, liebe Schwester [draga sestro], sasvim gemain bäurisch [tako seljački]…

– Ach gott bewahre [O, ne daj Bože]… Dehođ ću ja to igrati, stid me je od sveta; a zašt’ liebe [draga] da se pravim racka dodola…

Slično pisac članka piše i o mladim somborskim Srbima, „gospodičićima“ koji se međusobno nazivaju mađarskim turcizmom „Arszlánok“ (lavovi), i koji su maramama mahali prema muzici da prestane sa sviranjem kola i da ponovo zasvira strane plesove. Zaključuje, na kraju, da se „naša mladež obojega spola i svojega materinskoga jezika stidi“, kao i da se „naš ovdašnji svet gotovo sav uobće svog imena, jezika i običajah, jednom rečju svoje narodnosti stidi”.

Naravno, ovaj zaključak bio je neopravdano i preterano strog i kritičan prema somborskim Srbima. Balu su, uglavnom, prisustvovali bogatiji srpski žitelji Sombora (zemljoposednici, trgovci, imućnije zanatlije i činovnici), koji su, samim tim, bili skloniji ugledanju na svoje bogatije mađarsko i nemačko okruženje. Velika većina somborskih Srba živela je ratarskim životom, po gradskim predgrađima i po okolnim prigradskim salaškim naseljima, a među njima su i te kako čuvani srpski jezik, običaji i tradicija. Uostalom, Sombor je bio grad u kome je od 1816. g. radila prva Srpska učiteljska škola (Preparandija), koji je imao svoju Srpsku čitaonicu, od 1850. g. i Društvo srpskog pozorišta, a potom i Srpsko pevačko društvo, kao i dve pravoslavne crkve i dve kapele. Somborci su, rođenjem i delom života, u to vreme (1840-ih i 1850-ih) bili i ugledni pravoslavni srpski vladika budimski (kasnije bački) Platon Atanacković, književnik i zakonopisac srpski Jovan Hadžić, prvi savremeni srpski istoričar Aleksandar Stojačković, temišvarski vladika (kasnije patrijarh) Samuilo Maširević i mnogi drugi „slavni srpski muževi“ tog vremena. Ovde su pisane srpske knjige i udžbenici, odavde su odlazili u Kneževinu Srbiju prvi profesori i lekari koji su osnivali i pokretali prve srpske kulturne i prosvetne ustanove. Po svemu sudeći, autor koji je bio potpisan pseudonimom „Rodoljub“, verovatno je bio Somborac, jedan od pismenijih somborskih Srba, koji je negovao vatreno rodoljublje i čija visoka nacionalna očekivanja somborska srpska društvena i ekonomska elita tog vremena, svakako, nije dosezala.

Milan Stepanović