Zanimljiv i dragocen opis somborske okoline potiče iz pera Osman-age Temišvarskog, mladog turskog oficira i prevodioca. On beleži kako se, početkom jula 1688. godine, vraćao iz Temišvara za Segedin, sa iznosom od 60 dukata, koliko je trebalo da isplati jednom austrijskom poručniku za svoj otkup iz zarobljeništva u koje je pao posle austrijskog osvajanja tvrđave u Lipovi, ali je u Segedinu saznao da je oficir već otišao prema Erdutu i Osijeku, pa se i Osman-aga uputio u tom pravcu.
Prolazio je krajevima između Segedina i Sombora, koje opisuje kao bačke pustopoljine, puste i nenaseljene, gde je danju vrućina bila neizdrživa i gde u toj beskrajnoj ravnici nije bilo moguće pronaći baš nikakav hlad. Vode je bilo samo u bunarima koje su iskopali austrijski vojnici na mestima gde su logorovali, i samo zahvaljujući tome uspeo je da prepešači ta mesta nalik pustinji. Osman-aga piše kako na tom višednevnom putu skoro uopšte nije mogao da spava, danju od žege i muva, a noću od neizrecivog mnoštva komaraca (o komarcima, koji su na logorovanju kraj Sombora mučili austrijske vojnike tako da niko od njih noću nije mogao da spava, piše u svojim dnevničkim beleškama i general Trautmansdorf). Uz sve to, Osman-aga kaže i kako je strahovao od divljih životinja, hajduka i husara, pa napominje i kako je, tokom ta tri ili četiri dana, dva puta naleteo na srpske hajduke, koji su ga samo ispitivali, ali mu ništa loše nisu učinili. Petog dana hoda, prošavši kraj Sombora, naišao je na predele u kojima je ponegde bilo šume, pa je tu, konačno, ugledao i Dunav, koji se razlio i poplavio okolinu obraslu šumom i ševarom.
Osman-aga napominje kako je pretpostavio da je Sombor, koji je odatle bio udaljen čas i po ili dva hoda, ostao prazan, te da austrijska vojska, koju je sreo usput, maršira u pravcu Sombora. U jednoj podunavskoj šumi, u okolini Sombora, Osman-agu su opljačkali mađarski hajduci, koji su plovili lađom po Dunavu, a sa njima je mogao da se sporazume i na srpskom jeziku. Uspeo je nekako da im pobegne, bežeći ka Somboru tragom austrijske vojske, prešavši razdaljinu od pola časa hoda. Od gonilaca ga je spasla nabujala rečica (očito Mostonga), preko koje je austrijska vojska već bila prešla. Sakrio se u ševaru na desnoj obali reke, a kada se uverio da su se gonioci vratili prema Dunavu, misleći da se utopio, Osman-aga je nastavio da beži ka Somboru još duže od jednog časa. Tada se ispeo na neko uzvišenje, udaljeno pola časa od Sombora, i tu se odmorio. Odatle je, gledajući prema zapadu, video pusta polja, na kojima su, kako piše, nekada bili somborski vinogradi. Krenuo je i prenoćio u napuštenom austrijskom vojnom logoru između Sombora i Erduta. Sutradan je, nakon još dva časa hoda, stigao do straže koja ga je sprovela u austrijski logor podignut kraj Dunava kod Erduta, odakle je, prešavši Dunav, krenuo u pravcu Osijeka. Na tom putu pronašao je austrijskog poručnika i ispričao šta mu se desilo. Tada se poručnik, sa jednom desetinom vojnika i Osman-agom, vratio u okolinu Sombora, gde su pronašli hajduke, pretukli ih, okovali i oduzeli im sav plen, pa i novac koji je Osman-aga pripremio za svoj otkup. Nakon toga, Osman-aga i austrijski vojnici krenuli su ka Osijeku, gde su stigli posle osam časova jahanja.
Osman-agini opisi somborske okoline slikovito govore o pustoši koja je ostala nakon austrijskog pohoda i turskog povlačenja, ali navode i podatke o masovnoj pojavi hajdučije u okolini Sombora, pa i na prostoru cele Bačke, protiv kojih je bila angažovana somborska milicija pod komandom Duja Markovića. Hajdučija u okolini Sombora nije bila iskorenjena ni u vreme Bitke kod Sente, pa su razbojnici, koji su skrivani po dunavskim ritovima i šumama, u leto 1697. g. zadavali muke i samom princu Eugenu Savojskom, tadašnjem komandantu carske vojske. Pljačkali su brodove i transportne kolone, a namnožili su se toliko da su uspevali da savladaju i odrede vojne potere koje je Eugen Savojski slao za njima, te su razbijeni tek nakon pojačanja koja je poslao komandant petrovaradinske tvrđave baron Nehem.
Milan Stepanović
[Iz prve knjige “Sombor – od nastanka do slobodnog i kraljevskog grada” Milana Stepanovića]
