Poznata i lepa starogradska pesma „Jesen stiže, dunjo moja“ izvorno je napisana na mađarskom jeziku i nosi naziv „A hajnal már nem simogat“ („Zora te više ne miluje“), a njen autor je erdeljski grof dr Đerđ Vas (Wass György, 1877-1929), poreklom iz stare srednjovekovne mađarske plemićke porodice. Bio je pesnik, pripovedač i urednik novina, inače boem i učesnik u više dvoboja. Pesma tada još mladog mađarskog pesnika, ispevana krajem 19. veka u razdoblju kasnog romantizma, svidela se znamenitom srpskom pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju (1833-1904) i on je, pred kraj svog života, prepevao ovu romansu na srpski jezik. Muziku za pesmu Đerđa Vasa napisao je mađarski kompozitor Ištvan Bogdan (Bogdán István, 1863-1922), a ovu kompoziciju, sa tekstom Zmajevog prepeva, snimili su kasnije Dušan Jakšić (1956), Zvonko Bogdan (1973), grupa „Legende“ (2004), Oliver Dragojević (2004), Goran Karan (2008) i drugi izvođači.
Izvorni mađarski tekst pesme Đerđa Vasa glasi:
A hajnal már nem simogat, nem csókolgat
ibolyákat, orgonákat, jázminokat.
Lehullott az akác szirma réges-régen,
vele szállt a boldogságom, üdvösségem.
Te voltál a reménységem, minden kincsem,
hogy elhagytál, madár se szól, virág sincsen.
De te tudod, hogy a szíved a vágy elfogja,
ha gondolsz az orgonákra, jázminokra.
Ha gondolsz az ibolyákra, jázminokra,
a nevemet ne ejtsed ki, csak zokogva.
Piros Pünkösd vasárnapja, virradata,
a szívedet, a lelkedet megríkatja.
Fehér volt a mi szerelmünk, mint egy oltár
egyetlen egy Madonnája, csak te voltál.
De a bánat az oltárt is gyászba vonja,
hogyha te sírsz, hogyha könnyez a Madonna.
Doslovan prevod ove pesme na srpski, glasio bi:
Zora te više ne miluje i ne ljubi
ljubičice, jorgovane i jasmine.
Bagremova latica odavno je opala
i s njom su razvejane moja sreća i spasenje.
Bila si moja nada i sve moje,
od kada si me ostavila, ne pevaju više ptice i cveće.
Ali znaš da je u tvom srcu još pritajena želja
kad god pomisliš na jorgovane i jasmine.
I kad pomisliš na ljubičice i jasmine,
ne izgovoraj moje ime, samo pusti suzu.
U nedelju Crvene pedesetnice, kada sunce sviće,
čuju se vapaji tvog srca i duše.
Naša ljubav bila je bela, poput oltara,
a ti si bila jedina njegova Gospa.
Ali sad je oltar tugom oplakan
i kada plačeš, kao da kaplju Gospine suze.
U prepevu J. J. Zmaja Vasova pesma dobila je skraćen, ali pesnički dopadljiv oblik:
Jesen stiže, dunjo moja,
ne miriše više cveće,
zumbul, lale, jorgovani…
Jesen stiže, dunjo moja,
ne miriše više cveće,
zumbul, lale, ljubičice.
Pa i ti me izneveri, sudbo moja!
Otišla si slavuj ćuti,
lišće žuti…
S cvetnih grana lišće pade,
s njime ode moja ljubav,
moja mladost, moje nade.
Ti mi ode, leto prođe, nesta cveća…
Otišla si slavuj ćuti,
lišće žuti…
Sad i ne znaš kol’ko patim
kad se setim jorgovana,
ljubičica i jasmina…
Nadahnut Zmajevim prepevom popularne mađarske romanse, pesmu istog naslova napisao je, početkom 20. veka, i srpski učitelj Milorad Petrović Seljančica (1875-1921), inače veliki boem i stihopisac, koji je uglavnom bio ignorisan, pa i prezren od strane književne kritike (Skerlić je o njegovoj knjižici stihova, nazvanoj „Seljančica“, napisao: Knjižica g. Petrovića je sveža, vedra, prijatna – prava lepuškasta seljančica. Ali ona je monotona kao obzorje i život seoski, jednostrana motivima, preterano optimistična po onome što pisac vidi na selu i što drži za dostojno da se u stihove stavi. Ta oskudica nadahnuća, ta skučenost horizonta glavna je mana cele naše mlade poezije, cele, bez i jednoga izuzetka. „Seljančice“ se daju čitati, to je knjižica od vrednosti, ali koliko je sve to daleko od prave poezije!). M. P. Seljančica ostao je upamćen i kao autor stihova pesme „Igrale se delije“, a napisao je i stihove poznatih kompozicija „Ne luduj Lelo“ i „Čini ne čini“. Jedna od njegovih pesma koje su dobile muzičku obradu bila je i „Jesen stiže, dunjo moja“, koju je komponovao Isidor Bajić (1878-1915). Snimljena je kao gramofonska ploča još 1912. godine, u izvođenju tamburaša Vlade Konstantinovića i tenora Andraša Tavića. Svoje verzije ove pesme snimili su kasnije Pajo Grba (1931), Aleksandar Dejanović (1963), Predrag Živković Tozovac i Milan Prunić. Njen tekst glasi:
Jesen stiže, dunjo moja,
jesen rana.
Od jeseni do jeseni
sve se selo već iženi.
Dušo moja, beži meni!
Ne varaj jarana!
Svake noći, dunjo moja,
svakog dana,
brojim sate, mislim na te,
dušo moja, umreh za te!
Budi moja, blago meni!
Ne varaj jarana!
Mladost prođe, dunjo moja,
mladost rana.
Ja te, dušo, željan osta’,
čekanja je bilo dosta.
Beži meni o jeseni!
Ne varaj jarana!
Konačno, u svojoj poznatoj pesmi „Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja“, objavljenoj na albumu „Celovečernji The Kid“ iz 1983. godine, svakako jednoj od najboljih koje je ispevao i komponovao, popularni jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević pominje upravo pesmu Milorada Petrovića Seljančice (sledi fragment iz Balaševićeve pesme):
…Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: prošlo je k’o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas,
pa će ti svirati, a ti ćeš birati…
Svirajte mi „Jesen stiže, dunjo moja“,
jesen rana,
nek’ zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova
za veselje i svatovac
al’ ja moram čuti tu romansu.
Svirajte mi: „Jesen stiže, dunjo moja“,
al’ polako,
da mi ne bi koja reč promakla…
Sklon’te čase i bokale
razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla,
dunjo moja…
Sve četiri nabrojane pesme – mađarska „A hajnal már nem simogat“, njen prepev koji je načinio J. J. Zmaj pod nazivom „Jesen stiže, dunjo moja“, potom pesma istog naslova, ali drugačijih stihova M. P. Seljančice, na muziku Isidora Bajića i, naravno, pomenuta sjajna Balaševićeva kompozicija, žive među ljubiteljima muzike još i danas.
(Priredio M. S.)
Izvorna mađarska verzija u izvođenju Tibora Vajganda:
Prepev J. J. Zmaja u izvođenju Dušana Jakšića, Zvonka Bogdana, Olivera Dragojevića i Gorana Karana:
Verzija pesme “Jesen stiže, dunjo moja”, sa stihovima M. P. Seljančice na muziku I. Bajića, u izvođenju V. Konstaninovića i A. Tavića, Paje Grbe, Aleksandra Dejanovića, Predraga Živkovića Tozovca i Milana Prunića:
Pesma Đorđa Balaševića nadahnuta kompozicijom “Jesen stiže, dunjo moja”:
