Zanimljiv i dragocen opis somborske okoline potiče iz pera Osman-age Temišvarskog, mladog turskog oficira i prevodioca. Početkom jula 1688. godine vraćao se iz Temišvara za Segedin, noseći 60 dukata kojima je trebalo da austrijskom poručniku plati svoj otkup iz zarobljeništva, u koje je dospeo posle austrijskog osvajanja tvrđave u Lipovi. U Segedinu je, međutim, saznao da je oficir već otišao prema Erdutu i Osijeku, pa je i Osman-aga krenuo za njim.
Put ga je vodio kroz krajeve između Segedina i Sombora, koje opisuje kao bačke pustopoljine – puste i nenaseljene predele, u kojima je dnevna vrućina bila gotovo nepodnošljiva i gde u toj beskrajnoj ravnici nije bilo moguće pronaći baš nikakav hlad. Vode je bilo jedino u bunarima koje su austrijski vojnici iskopali na mestima svojih logora, pa je zahvaljujući njima uspeo da prepešači ta mesta nalik pustinji.
Tokom višednevnog puta gotovo da nije spavao: danju zbog žege i muva, a noću zbog neizrecivog mnoštva komaraca. O istoj pošasti svedoči i general Trautmansdorf, koji beleži da kraj Sombora austrijski vojnici zbog komaraca noću nisu mogli da spavaju. Osman-agu su, osim toga, pratili strah od divljih životinja, hajduka i husara. Za tri ili četiri dana dva puta je nailazio na srpske hajduke, ali su ga oni samo ispitivali i pustili da nastavi put.
Petog dana, pošto je prošao kraj Sombora, predeo je počeo da se menja. Pojavile su se šume, a uskoro je ugledao i Dunav, nabujali i razliveni preko okolnog zemljišta obraslog šumom i ševarom. Pretpostavljao je da je Sombor, udaljen odatle čas i po ili dva hoda, ostao pust, dok je austrijska vojska koju je usput sretao marširala upravo prema gradu.
U jednoj podunavskoj šumi u okolini Sombora Osman-agu su presreli i opljačkali mađarski hajduci, koji su Dunavom plovili u lađi. Sa njima je mogao da se sporazume i na srpskom jeziku. Nekako im je umakao i potrčao prema Somboru, tragom austrijske vojske. Posle oko pola časa bežanja od gonilaca ga je spasla nabujala rečica – očigledno Mostonga – preko koje je austrijska vojska već bila prešla. Sakrio se u ševaru na njenoj desnoj obali, a kada se uverio da su se hajduci vratili prema Dunavu, verujući da se udavio, nastavio je beg prema Somboru.
Posle još više od jednog časa hoda popeo se na uzvišenje udaljeno oko pola časa od grada i tu zastao da predahne. Gledajući prema zapadu, video je pusta polja na kojima su, kako beleži, nekada bili somborski vinogradi. Potom je nastavio put i prenoćio u napuštenom austrijskom vojnom logoru između Sombora i Erduta.
Sutradan je, posle još dva časa hoda, stigao do straže koja ga je sprovela u austrijski logor kraj Dunava kod Erduta. Prešao je reku i nastavio prema Osijeku, gde je napokon pronašao poručnika zbog kojeg je i krenuo na ovo putovanje. Ispričao mu je šta se dogodilo, pa se poručnik sa desetinom vojnika i Osman-agom vratio u okolinu Sombora. Pronašli su hajduke, pretukli ih, okovali i oduzeli im plen, među kojim je bio i novac namenjen Osman-aginom otkupu. Potom su svi zajedno krenuli ka Osijeku, do kojeg su stigli posle osam časova jahanja.
Osman-agino putovanje pruža gotovo pustolovnu sliku somborske okoline u leto 1688. godine, ali istovremeno predstavlja dragoceno istorijsko svedočanstvo o pustoši nastaloj posle austrijskog pohoda i turskog povlačenja. Iz njegovog zapisa izranja prostor opustele ravnice, napuštenih vinograda, poplavljenih ritova, vojnih logora i nesigurnih puteva kojima su gospodarile naoružane družine.
Hajdučija je tada bila raširena ne samo u okolini Sombora nego i širom Bačke, pa je protiv nje bila angažovana somborska milicija pod komandom Duja Markovića. Nije iskorenjena ni do vremena Bitke kod Sente. U leto 1697. razbojnici skriveni po dunavskim ritovima i šumama zadavali su ozbiljne teškoće čak i princu Eugenu Savojskom, komandantu carske vojske. Pljačkali su brodove i transportne kolone i bili toliko brojni da su uspevali da savladaju i vojne potere koje je slao za njima. Razbijeni su tek kada je komandant Petrovaradinske tvrđave baron Nehem poslao dodatna pojačanja.
Inače, Osman-agino uporno traganje za austrijskim oficirom kome je trebalo da isplati otkup nije bilo neobično za tadašnje prilike. Tokom osmansko-habzburških ratova postojao je razvijen običaj otkupa zaroblјenika, pa su oni ponekad privremeno puštani da prikupe ugovoreni novac, uz jemstvo drugog zaroblјenika i obavezu da se vrate. Osman-aga je za svoj otkup dogovorio 60 dukata, a kao jemac ostao je njegov saborac, čija je sudbina zavisila od toga hoće li ispuniti obećanje. Zato je, i kada se već vratio među svoje u Temišvar, ponovo krenuo kroz ratnu zonu u potrazi za austrijskim poručnikom. Taj postupak svedoči o pograničnom običajnom pravu, ali i o snažnom značaju date reči i vojničke časti, koja je obavezivala i u odnosu prema neprijatelјu.
Milan Stepanović
