Živeo bogat paor u Bačkoj, u Sentomašu po zvaničnom, u Srbobranu po njegovom. Sve mu je bilo potaman: salaš od sto dvadeset lanaca u komadu, velika kuća na pijaci, zdrava i radena čelјad, besni ajgiri u karucama. Gazda Števa već odavno sam ne radi zemlјu, samo gospodari i raspoređuje, ali se ne da nagovoriti od sinova da se presvuče u gospodsko. Nosi se po selјački: leti mu na glavi šešir, na nogama papuče, zimi šubara i opanci. Nedelјom je tutor u crkvi, a svih sedam dana srbuje. Član je, a od nedavno, i zadužbinar Matice srpske. O svetosavskoj besedi sedi u prvom redu sa najuglednijim lјudima sela i jedva je isčeko da mu najstariji unuk, dedin imenjak, doraste do škole i mal mu nije puklo srce od stra da se Stevica ne zabuni kad je deklamovo: „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira“.
Uradio je, jel je tako teo, ono što se inače ne radi. Zamenio je svoju slavu Svetog Nikolu, kad pola sela slavi, za retkog sveca Svetog Andriju Prvozvanog, da ima više gostiju, a celo je selo znalo da je to i zato jel tu slavu slave Karađorđevići. Jednom rečju Srbenda, svim dovolјan, svačim zadovolјan, samo mu strašno krivo što živi u tuđoj, madžarskoj državi. Eh, kad bi Bog još dao da dođe Srbija, da se Sentomaš prozove Srbobran i da on, gazda Steva, vidi i dočeka srpskog kralјa.
Što molio, Boga domolio.
Protutnjao veliki svetski polom, Srem, Banat i Bačka – gazda Števa tu uvek obavezno doda „tri srca junačka“ – proglasili ujedinjenje sa Srbijom i regent Aleksandar, prilikom posete Novom Sadu, obićiće i najveće i najčuvenije bačko selo.
Dočeko gazda Števa i taj dan. Prvi put u životu vezo kravatnu i u počasnom špaliru stoji šesti po redu. Više bi, doduše, volo da je došo stari kralј Petar, al’ ko bi na današnji dan zakero, i Aleksandar je Karađorđeva krv i naslednik srpske krune. Vidi gazda Stevan, i krivo mu malo, što je regent u oficirskom nekako neugledan, mršav, ali ratnik je to iz tri rata sa tri carevine i velik je on njemu do neba.
Regent se pozdravlјa redom kojim su postrojeni. Sa svakim se rukuje, a sa ponekim i izmeni pokoju reč. Gazda Stevan, sad će na njega red, još jednom i zdravo brzo obrisa maramicom suze radosnice da Aleksandra što bolјe vidi izbliza i utuvi mu svaku crtu. Jedva čuje predsednika opštine koji ga predstavlјa kao uglednog domaćina i naprednog zemlјoradnika. Prestolonaslednik mu steže ruku i kao da je malo zadrža. Oćel dati Bog da mu i neku reč uputi?
Oće, na žalost.
– Je li dobro ponela letina ove godine? — raspituje se budući kralј, zna šta treba pitati selјaka.
Dal ga sludi sreća, dal ga zbuni srbijanska reč letina, dal mu se to dugogodišnja mržnja na “zlotvore Madžare” osveti, tek Srbenda ne odgovori srpsko „Da“, već kobno, madžarsko:
– Igen!
I tu se sruši nebo i zauvek potamne svet.
Aleksandar produži dalje i samo on zna da li je čuo ili je prečuo odgovor, ali čuo ga je Srbobran i čuo je sam sebe gazda Steva. Srbobran ga je od tada prozvao „Steva Igen“, potajno, naravno, da ne čuje, jer bi mogao ubiti, a kad je naskoro presvisnuo od muke, porodici je zauvek ostalo špicname „Igenovi“.
[Iz knjige Borislava Mihajlovića Mihiza „Autobiografija o drugima – prva knjiga“]
