„Bunjevka“ je jedna od prvih i najboljih novela ranog srpskog romantizma. Napisao je Timotije Bogoboj Atanacković, književnik iz Baje, koji je i utemeljitelj ovog žanra među srpskim pripovedačima. Rođen 1826. g. u Baji, Atanacković se školovao u rodnom gradu, a zatim u Pešti i Beču. Kao mladić bio je oduševljeni učesnik Srpskog pokreta 1848. godine, u kome je, na početku, imao i vidnu ulogu, ali u strahu od sudskog progona mađarskih vlasti uskoro je otišao u Beč, zatim i u Pariz, odakle se vraća u Novi Sad, po završetku revolucije i uspostavljanju Vojvodstva srpskog. Pripadao je krugu mladih srpskih književnika, pobornika Vukove reforme, a vezivalo ga je blisko prijateljstvo sa pesnikom Brankom Radičevićem. U Novom Sadu neko vreme radi kao sekretar vladike bačkog, inače Somborca, Platona Atanackovića. Narednih godina uspešno se bavi advokaturom, ali 1858, u 32. godini života, umire od tuberkuloze u rodnoj Baji.
Atanacković se književnim radom bavio od mladosti, pa je još kao 17-togodišnjak i mudroljubija slušatelj, 1843. g. objavio rodoljubivi članak „Sovjet oca sinu svom“, a zatim i kratku pripovetku „Sila ljubavi“. Naredne godine štampa dve pesme („Posestrimi“ i „Zvezdi Danici“), kao i prevod jedne sentimentalne mađarske pripovetke, a objavljuje i tri svoje kratke novele („Krvava osveta“, „Eforsina“ i „Dve sestre“), bezobzirne i neubuzdane romantičnosti, kako je kasnije o njima sudio Jovan Skerlić. U tim pripovetkama nazirala se klica njegovih budućih poznatijih dela, kao i karakter umetnosti, za koju je Skerlić smatrao da je samo jedan sentimentalan i starinski naivan san života. Nakon prvih književnih priloga, Atanacković je svoje kršteno ime Timotije posrbio u Bogoboj. U Budimu 1845. g. štampa svoju prvu svesku novela „Darak Srbkinji“, a njen nastavak izlazi 1846. g. u Subotici, posle čega nastupa višegodišnji prekid u njegovom spisateljskom radu. Ponovo se u književnosti javlja 1851/52. godine, svojim najzrelijim ostvarenjima – romanom „Dva idola“, kao i novelom „Bunjevka“, koja je i njegovo najbolje pripovedačko delo, te pripovetkama „Rukavica“ i „Tri zelene šibljike“.
I roman „Dva idola“ i novela „Bunjevka“ prožeti su događajima iz vremena Mađarske revolucije i Srpskog pokreta 1848/49. godine. Novela „Bunjevka“ štampana je 1852. g. u zabavnom i poučnom listu „Neven“, koji je izlazio u Zagrebu, a zatim, iste godine, i u „Velikom beogradskom kalendaru za 1852. godinu“. Kasnije je više puta preštampana, a 1861. g. Mita Popović je preveo i objavio na mađarskom jeziku. Jovan Skerlić je za „Bunjevku“ napisao da veštom kompozicijom, tečnim i čistim jezikom, izvesnim realističkim karakterom, ova novela znatno odskače od ostalih, te da ima svoju osnovnu ideju, naročiti smer, i da razvija onu veliku i blagodarnu misao za koju se još stari Dositije (Dositej Obradović) borio u XVIII veku – misao verske tolerancije. Skerlić ovde, očito, misli na reči iz pripovetke, u kojoj se mladi Srbin Miloš K. iz Stanišića obraća Bunjevki Ljubi iz Baje, u koju je zaljubljen, ali koja se plaši te ljubavi jer ne idu u istu crkvu: Ti možeš u onu u koju ja idem, a ja u onu u koju ti ideš, u obadve se slavi ime božje, ime Isusa, sina božjeg, i Marije, svete majke Isusove: crkva ljude ne treba da deli, već da spoji i miri… „Bunjevka“, kao najjedrija i najprirodnija novela Bogobojeva ima i snažan zavičajni naboj, i mada je jezik novele srpski, opisani su u njoj i neki bunjevački običaji.
Novela „Bunjevka“ nastala je u krvavoj svetlosti Četrdeset osme, nedugo pošto je završen težak i bolan nacionalni sukob između Srba i Mađara, u kome su bački Bunjevci ili bili po strani, ili, neretko, na strani Mađara, bilo pod uticajem mađarizovane bunjevačke inteligencije, bilo crkve i zastrašivanja. Novela priča o Srbinu Milošu K. iz Stanišića, sela (tačnije trgovišta ili varošice) severno od Sombora, koji se zaljubljuje u Bunjevku Ljubu iz Baje. Za Baju pisac na samom početku novele navodi da je ubava varošica koja do pre pedeset godina bejaše čisto srpsko i bunjevačko mesto, ali da današnjim danom Srba nema više od nekoliko stotina, a Bunjevaca ima oko pet hiljada. Imenuje i dva kraja varoši u kojima bajski Bunjevci žive – Pisak i Salaši. Miloš i Ljuba se susreću na vodici, pod vinogradima kod Batmonoštora (naselja južno od Baje), koju poštuju i posećuju i Srbi i Bunjevci iz okoline. On je već nedeljama u ljutim bolovima, te je zaspao ispod lipe, blizu čudotvornog izvora, koji leči ako se njegovom vodom bolesnik umije prilikom čitanja molitvi i osvećenja vode. Zabrinuta da će bolesnik prespavati osvećenje vode i mogućnost da ozdravi, budi ga jedna vitka, crnomanjasta i umiljata mlada Bunjevka, koja Milošu osvaja srce pri prvom pogledu. Ona mu pomaže da ode do vodice gde ga, posle umivanja i celivanja krsta, bolest zaista napušta. On zatim prosi Ljubu, ali mu ona odgovara da nisu iste vere, te da nije Vlahinja već Bunjevka, a Miloš joj odgovara da nije ni on Vlah, već Srbin, ona ista krv od koje si i ti. Ljuba pristaje da pođe za njega i razmenjuju prstenje, te je Miloš tokom naredne godine svake nedelje dolazio u Baju i sretao se s Ljubom.
Istovremeno, u nju se zagledao i Jakov, sin najbogatijeg bunjevačkog gazde iz Baje, koji je nudio bogate darove ukoliko Ljuba pođe za njega. Ljuba nije pristajala na tu ponudu, tri puta ga je odbijala i čekala je da Miloš dođe i zaprosi je od roditelja. Ali, umesto Miloša, stiže njegovo pismo s burmom, posle koga Ljuba, uplakana, iznenada javlja Jakovu da pristaje na njegovu ženidbenu ponudu. Jakov odmah dolazi i prosi je od oca, a Ljuba, mada nevoljno, prema starom bunjevačkom običaju prima od Jakova jabuku iz svilene marame, u kojoj je bio križ zadeven sa šesnaest dukata. Ipak, ona od Jakova traži samo jedno – da u ponoć dođe po nju s kolima i dva najbolja konja, da ponese sa sobom novac koji je pripremio da joj daruje prilikom prstenovanja, te da istu noć, kasom, iz Baje požure u Stanišić. Tamo je njen Miloš dopao u mađarsku tamnicu, čekajući da bude obešen zbog pobune protiv ovdašnjeg vlastelina (inače, opisan događaj srpske pobune u Stanišiću predstavlja istorijsku istinu). Posle noćnog putovanja preko Gare i Leđena (Riđice), Ljuba, zaista, nalazi Miloša u stanišićkoj tamnici i pada mu u zagrljaj, ljubeći ga u suzama. Ona i Jakov su pre toga potplatili i napili stražare, da bi omogućili Milošu bekstvo. Tako Miloš, preneražen, saznaje da Ljuba došla s Jakovom, koji će postati njen muž. Istovremeno, i Jakov postaje svestan da njegova Bunjevka voli drugog – zatočenog Srbina iz Stanišića. Očajnom Milošu Ljuba objašnjava da za Jakova nije pošla iz neverstva, već u želji da ga spase, nakon što je dobila njegovo pismo iz tamnice. Miloš nakon tog saznanja gubi volju za životom, ali Jakov, koji je dotle ćutao, kavaljerski dovodi Ljubu pred njega i daje mu Ljubinu ruku (Evo ti ruka koja je meni obećana; ali kad je srce tvoje, neka bude tvoja i ruka) i objašnjava mu kako se Ljuba žrtvovala zbog njega. Miloš, dirnut ovim činom, reče da prepušta Ljubu Jakovu jer da on mora da pođe dole (u južnu Bačku), gde su se Srbi digli protiv mađarske vlasti, ali se i Jakov reši da pođe s njim. Ljuba im obeća da će, ako koji koga preživi, toga negovati i voleti do kraja života.
Novela „Bunjevka“ završava slikom dva parastosa, koja su održana u istom danu, jedan u Svetonikolajevskoj crkvi u Baji, a drugi u tamošnjem franjevačkom samostanu. Na oba je, pred ikonom Bogorodice ili Djeve Marije, uplakana klečala mlada Bunjevka Ljuba, u dubokoj crnini, žaleći dva nesuđena đuvegije, koji su dospeli u srpsku vojsku, gde su se u najboljem prijateljstvu i slozi među sobom živeći, hrabro borili protiv neprijatelja, da bi u Sentomašu (Srbobranu), na vrbaškom šancu, obojica, istovremeno i zajedno, poginula.
Atanackovićeva novela o ljubavi između Bunjevke i Srbina, te o konačnom bratimstvu i prijateljstvu dva rivala, nije bila samo sentimentalna romantičarska povest o jednom vremenu i prostoru, već je imala i snažnu političku poruku o srodnosti i potrebi obnove srpsko-bunjevačkog zajedništva, koje je, u vreme Mađarske revolucije 1848/49. godine, bilo ozbiljno poljuljano.
Milan Stepanović
