Dimitrije Isailović jedan je od najobrazovanijih i najumnijih Srba prve polovine XIX stoleća. Bio je profesor Srpske preparandije u Sentandreji i Somboru, a po prelasku u Kneževinu Srbiju osnivač i nastavnik Više škole u Beogradu, lični nastavnik Milana i Mihaila, sinova kneza Miloša Obrenovića, upravitelj i cenzor prve srpske državne štamparije, urednik „Novina srbskih“, načelnik za prosvetu u srpskom Ministarstvu pravosuđa i prosvete, sekretar Državnog saveta, vrhovni školski nadzornik Kneževine Srbije, jedan od osnivača i prvi potpredsednik Društva srpske slovesnosti, pisac, pesnik, prevodilac i prvi srpski leksikograf.
Isailović je rođen 26. oktobra (6. novembra) 1783. godine u Dalju, u Istočnoj Slavoniji. Njegov otac Jovan bio je od 1784. do 1789. g. upravnik mitropolijskih dobara u Dalju, a osim toga i poznat barokni ikonoslikar, koji je tokom 1771/72. godine, sa Teodorom Kračunom, slikao ikonostas somborske Svetođurđevske crkve, a zatim i ikonostase drugih pravoslavnih crkava po Slavoniji i Bačkoj, u Markušici, Tenju, Boboti, Bijelom Brdu, Čepinu, Senti, Čurugu, Vrbasu, Despotovu i Deronjama (slikar je bio i Jovan Isailović mlađi, sinovac Dimitrija Isailovića, koji je, posle prelaska u Srbiju, naslikao 1839. g. poznatu sliku „Knez Milan Obrenović na odru“).
Dimitrije Isailović je osnovnu školu završio u Dalju i Velikom Bečkereku (danas Zrenjaninu), gimnaziju u Sr. Karlovcima (sa najboljim uspehom u svojoj klasi), a filozofiju, sa odličnim uspehom, u Pešti. Od 1808. do 1813. g. bio je profesor Karlovačke gimnazije, kao predavač u prvom i drugom gramatikalnom razredu (1808-1812), te u višim humanističkim razredima (1812/13).
Prilikom pokretanja prve Srpske učiteljske škole (Preparandije) u Sentandreji, Isailović je 1812. g. konkurisao za redovnog profesora ove škole. U izveštaju o kandidatima za profesore, carski savetnik i vrhovni prosvetni nadzornik pravoslavnih škola u Habzburškoj monarhiji Uroš Nestorović, napisao je za Dimitrija Isailovića: Izvrsni profesor karlovačke Gimnazije u gramatikalnoj klasi, završio je filozofiju na peštanskom Univerzitetu, na pohvalu svojih profesora i čast Univerziteta. Sada radi u karlovačkoj Gimnaziji, gde drži katedru slavenske gramatike. Na ispit se nije pojavio zbog nedostatka sredstava za put do Budima, ali je priložio poduži sastav iz Pedagogije i Metodike, kao i Istorije Kraljevine Ugarske. Od svih ostalih kandidata Isailović se posebno izdvaja svojim znanjem. Mitropolit karlovački Stefan Stratimirović činio je znatne smetnje Isailoviću pri razrešenju dužnosti u Karlovačkoj gimnaziji i prelasku u Sentandreju, pa je, privremeno, predmete koje je Isailović trebalo da predaje, predavao Kozma Josić. Za redovnog profesora Srpske preparandije u Sentandreji Isailović je postavljen carskim dekretom od 10. juna 1813. godine, ali je, ponovo zbog protivljenja mitropolitovog, na dužnost stupio tek 1. novembra te godine. Od juna 1816. godine, pa do preseljenja u Sombor, u jesen iste godine, Isailović je bio i senior (nastavnik-upravnik) sentandrejske Preparandije.
Kada je 1816. g. ova škola preseljena u Sombor, Isailović je nastavio profesorski rad u somborskoj Preparandiji. Bio je među osnivačima prve somborske srpske knjižnice, koja je pod imenom „Narodna biblioteka“ osnovana u sklopu Preparandije 1817. godine. Zabeležen je 1818. g. među somborskim pretplatnicima na „Srpski rječnik“ Vuka Karadžića, a sačuvan je i deo njegove prepiske sa Vukom, čije je jezičke i pravopisne reforme podržavao (sa Vukom se upoznao još 1816. g. u Sentandreji). U somborskoj Preparandiji radio je kao predavač pedagogije, metodike i istorije, sve do 1830. godine.
Prelazak u Srbiju
U želji da popravi svoje loše materijalno stanje (plate profesora somborske Preparandije bile su skromne) Isailović je početkom 1830. g. razgovarao sa Vukom Karadžićem o mogućnosti prelaska u Kneževinu Srbiju. Vuk ga je preporučio knezu Milošu Obrenoviću, posle čega je, u maju 1830. godine, usledio i razgovor sa kneževim izaslanikom Aleksom Simićem, pa je, nakon avgustovskih ispita u somborskoj Preparandiji, Isailović prešao u Srbiju. Odmah po dolasku dobio je iz kneževske kase 450 talira (100 talira za putne troškove i 350 kao godišnju profesorsku platu). Uz dosta teškoća pokrenuo je u Beogradu, početkom 1831. godine, Višu ili Veliku školu, zamišljenu da bude u rangu gimnazije, koju je pohađalo 15 učenika, među kojima su bili i sinovi kneza Miloša. Isailović je, ujedno, bio i upravnik i nastavnik ove škole, koja se, od samog početka, borila sa velikim materijalnim nedaćama, a on je u njenom održanju bio prepušten sebi. Školska nastava je po obimu i kvalitetu bila ispod one koja je dve decenije ranije postojala u Jugovićevoj beogradskoj Velikoj školi, pa je i uspeh učenika bio izrazito slab. Već sledeće školske godine Isailović je školu prepustio Atanasiju Teodoroviću, ali je ostao učitelj francuskog i nemačkog jezik kneževim sinovima Milanu i Mihailu, a nalazio se i na čelu Ispitne komisije. Da je kod Vuka i Isailovića bilo težnji za mnogo obuhvatnijim prosvetnim poduhvatom govori i Vukovo pismo knezu Milošu iz 1832. godine, u kojem Vuk, osim ostalog, navodi da je Isailović danas iz reda najučenijih Srba u Madžarskoj, i mogao bi u srpskom univerzitetu biti profesor različitih nauka. U jesen 1833. g. beogradska Viša škola premeštena je, po želji kneza Miloša, u Kragujevac, a Isailović je ponovo postao njen nastavnik. Škola je 1838. g. prerasla u Licej, a Isailović se, kao nadzornik (ujedno i jedan od predavača) ove škole, postarao za njeno ustrojstvo. Organizovao je nastavu i pobrinuo se za nastavne planove, kao i za prevođenje potrebnih udžbenika i nabavku stručne biblioteke, a njegovom pozivu da postanu profesori u Liceju odazvalo se, nešto kasnije, i nekoliko uglednih i obrazovanih prečanskih Srba. Svršeni učenici ove škole postali su prvi državni činovnici školovani u Srbiji.
U nesređenim prilikama Kneževine Srbije, koja je tridesetih i četrdesetih godina 19. veka tek uspostavljala svoj državni administrativni sistem, Isailović je često prelazio sa jedne na drugu dužnost, ili je obavljao i po nekoliko dužnosti istovremeno. Tokom 1832. g. postao je upravnik (glavni administrator) tek pokrenute srpske Državne tipografije (štamparije), koja je prethodne godine kupljena u Rusiji. Kasnije se nalazio na dužnosti cenzora, a ujedno i lektora i korektora štamparije. Posle smene Dimitrija Davidovića imenovan je 1835. g. i za urednika službenih „Novina srbskih“ (tu dužnost obavljaće do 1838), za koje je, najčešće iz novina štampanih na nemačkom jeziku, prevodio izveštaje i vesti, a iste godine za kneza Miloša je sa nemačkog prevodio knjigu „Evropska Turska“ Gotfrida Augustina Vimera. Istovremeno, bio je i član (pisar) Beogradskog suda. Godine 1838. postao je delovođa Popečiteljstva prosveštenija (ministarstva prosvete), a tokom 1839/40. g. bio je načelnik Odeljenja za prosvetu ovog popečiteljstva. Na položaju glavnog sekretara Državnog saveta nalazio se tokom 1840/41. godine, a odmah zatim imenovan je (1841) za vrhovnog nadzornika svih škola u Srbiji. Godine 1845. potpisivao se kao upravitelj osnovni učilišta u Knjaževstvu Serbiji. Između 1848. i 1853. g. ponovo je bio načelnik Odeljenja za prosvetu Popečiteljstva prosveštenija.
Kao vrhovni prosvetni nadzornik podržao je 1841. g. inicijativu Atanasija Nikolića i Jovana Sterije Popovića (koji su, na njegov poziv, došli u Srbiju za predavače kragujevačkog Liceja) o osnivanju prvog srpskog naučnog društva, koje će predstavljati preteču nacionalne akademije. Knez Mihailo Obrenović je, 27. maja 1842. godine, ukazom imenovao sedmoricu prvih članova društva: Dimitrija Isailovića, vrhovnog nadziratelja škola; potpukovnika Stefana Markovića, člana Sovjeta; Jovana Stejića, glavnog sekretara Sovjeta; Dimitrija Tirola, člana Odeskog društva istorije i drevnosti; Simu Milutinovića, srpskog spisatelja i stihotvorca; Jovana Steriju Popovića, profesora prirodnog prava; Atanasija Nikolića, profesora matematike i Isidora Stojanović, profesor svetske istorije. Na prvoj sednici Društva, održanoj 31. maja 1842. godine, za potpredsednika je izabran Dimitrije Isailović (predsednik Društva po položaju je bio ministar prosvete). Svečana skupština Društva održana je 8. juna 1842. godine, a knez Mihailo Obrenović prihvatio se pokroviteljstva nad Društvom, predao je Ustav predsedniku Društva i diplome njegovim članovima. Na prvoj izbornoj sednici 11. juna izabrano je još osam stalnih članova, 20 dopisnih i 11 počasnih (među njima i Vuk Karadžić, Jovan Hadžić, Ljudevit Gaj, Pavle Josif Šafarik, Jernej Kopitar, Petar Petrović Njegoš, Platon Atanacković i drugi). Na položaju potpredsednika Društva srpske slovesnosti Isailović se nalazio do 1847. godine. U izboru srpske gramatike, koje je Matica srpska iz Pešte poslala u Beograd Isailoviću, Pavlu Šafariku i vladici Evgeniju Jovanoviću na procenu i mišljenje, Isailović se, kao predsednik Prosvetnog odbora Društva, založio za gramatiku Jovana Subotića, koji je u njoj upotrebio Vukov ili narodni pravopis. Godine 1852. g. nalazio se i na čelu odbora koji je trebalo da priredi prvi srpski frazeološki rečnik.
Dimitrije Isailović je umro u Beogradu, u 70. godini, 29. maja (10. juna) 1853. godine. Pomen mu je održan u beogradskoj Sabornoj crkvi, a od njega se nadgrobnim slovom (koje je kasnije i štampano) oprostio Jakov Živanović, prvi sekretar Državnog saveta.
Milan Milićević u svom „Pomeniku znamenitih ljudi“ iz 1888. godine, o Isailoviću (oslanjajući se podatke iz Živanovićevog nadgorbnog slova) piše: Isailović je bio rastom visok, likom crnomanjast, pogledom blag, besedom jasan, tih, ophođenjem čedan, uslužan, pamćenje mu je bilo neobično, rukopis čitak, marljiv, a slog izmeren, razgovetan, određen… On je i neposrednim radom u školi, i uređivanjem, i književnim putem, i ličnim savetima i pomaganjem bio čovek dragocen za sve prosvetne poslove u srpskom narodu.
Književni i naučni rad Dimitrija Isailovića
Za života Dimitrije Isailović je objavio osam knjiga (priručnika, rečnika, prevedenih drama) i desetak manjih publikacija, mahom školskih izveštaja i stihova. Još 1822. g. nameravao je da u Beču, nakon gašenja Davidovićevih „Novina serbskih“, pokrene „Nove srpske novine“, do čega, ipak, nije došlo. Osim što je tri godine bio urednik zvaničnih „Novina srbskih“ u Beogradu, Isailović je objavljivao članke, prevode i lirske priloge u časopisima i kalendarima „Zabavnik“, „Danica“, „Uranija“, „Domovni i obštepolezni narodni kalendar“, „Golubica“ i „Srbska novina“, a stručne jezičke članke u Matičinom, tada još Srpskom letopisu i Glasniku društva srpske slovesnosti.
Prva tri objavljena dela Dimitrija Isailovića štampana su 1814. g. u Budimu. Reč je o školskim izveštajima sa aprilskih ispita polaznika drugog i trećeg tečaja Kraljevskog predugotovičeskog zavedenija svjato-andrejskog (Srpske učiteljske škole ili Preparandije u Sentandreji), a sve tri knjižice sadržale su i posvetu vrhovnom školskom nadzorniku Urošu Nestoroviću. Prva knjižica (štampana na 15 strana) „Предложенїя педагогїе или Науке дѣтовоспытанїя“, odnosila se na ispit iz pedagogije za učenike drugog tečaja, druga (štampana na 15 strana), sa naslovom „Предложенїя меөодїке или начина наставленїя школскогъ“, odnosila se na ispit iz metodike učesnika trećeg tečaja, a treća knjiga (štampana na 16 strana), sa naslovom „Предложенія історіе прагматіческе Кралѣвства Унгарскогъ“, odnosila se na polaganje ispita iz istorije polaznika trećeg tečaja sentandrejske Preparandije.
Iste godine, štampao je u Budimu, na osam stranica i na nemačkom jeziku, pohvalu vrhovnom školskom nadzorniku Urošu Nestoroviću, na nemačkom jeziku „Freudenbezeigung der Serben, Wlachen und Griechen am Frohen Namensfeste Seiner Hochwohlgebohren des Herrn Urosch Stephan Nestorovics… Am 2ten December 1814“.
Kao dodatak „Novina serbskih“ u Beču, štampano je 1815. godine, na četiri stranice, Isailovićevo „Обявленіе на Історю трговине“, zapravo opširna najava (i oglas) za njegovu narednu knjigu.
Svoje kapitalno delo „Історіа трговине отъ почетка света до наши времена : како е по свету и у свима Царствама расла и опадала и до чега е данась дошла“ Isailović je štampao 1816. g. u Budimu, na 478 strana. U predgovoru knjige „Istorija trgovine“, na prvih 14 strana, Isailović predstavlja i svoju filološku studiju u kojoj uočava dve tadašnje skupine srpskih pisaca, od kojih se jedni služe „slavenskim“, a drugi „mešovitim“ (slavenoserbskim) jezikom. On je predlagao spisateljima upotrebu narodnog jezika (il piši upravo slavenski za sebe i malo društvo tvoje, il piši čisto i sasvim srpski ako želiš sadašnjem narodu srpskom i buduščem potomstvu njegovom pisati; samo mešati nemoj jer onda nit si jednom kraju prispeo, nit drugom, piše Isailović u predgovoru). U kratkoj uvodnoj studiji veoma dobro je predstavio, za srpsku sredinu nove, nastupajuće pravce lingvistike, odvajajući se od klasicista i predromantičara, putem koji su utirali Vuk i srpski romantičari. Isailović u predgovoru preporučuje da leksikom g. Vuka Stefanoviča svaki Srblin neka kupi (sakuplja, beleži) što je blago roda i jezika. Istoriju trgovine Isailović je pisao sledeći kameralističku teoriju o trgovini kao temelju građanskog društva, istinske slobode i uzroku čovekovog blagostanja, koja podstiče razvoj poljoprivrede i zanatstva i omogućuje priliv novca. Knjiga je, svakako, predstavljala prevod iz više izvora, a i sam pisac u predgovoru kaže da je ovo delo preveo tako da jezik i slog njen razborit i svakom Srbljinu vrazumljitevan bude, to jest trudio sam se onako pisati kao što po mom mneniju treba Srbljima Srbljin da piše. Ovo Isailovićevo delo prevedeno je i na novogrčki jezik (o tome postoji beleška Đorđa Magaraševića u petoj svesci „Srpskog letopisa“ iz 1826. godine). Isailović je knjigu, na naslovnoj stranici, potpisao kao profesor pedagogije, metodike i pragmatičeske istorije pri Kraljevskom pedagogičeskom naroda slaveno-serbskog učilištu somborskom.
Pohvalno slovo (u stihu) Dimitrija Isailovića „Благородномъ господину Сави Добричу, на 10ый Маїй 1821“, objavljeno je, kao dodatak 46. broja „Novina srbskih“, u Beču, 1821. godine, na osam stranica.
Nakon prelaska u Srbiju, u vreme kada je postao administrator prve srpske Državne štamparije u Beogradu, Isailović je 1832/33. g. štampao na dvostrukim listovima nekoliko svojih prigodnih stihovanih pozdrava – svom učeniku, najstarijem sinu i nasledniku srpskog kneza Miloša, Milanu Obrenoviću, sa nazivom „Привѣтствіе нѣговомъ сіятелству, наслѣднику Княжества Србскога, Милану Милошъ – Обреновићу, на свѣтлый и прерадостный данъ рођеня“ (u svega četiri strofe), kao i pesme-zahvalnice Knezu Milošu Obrenoviću i ruskom caru Nikolaju I, a naredne godine i pesmu povodom prisajedinjenja nekih predela Kneževini Srbiji. Na četiri strane u Državnoj štampariji objavljena je 1834. g. i Isailovićeva „Песма при веселомъ торжеству за полученый великій орденъ свѣтломъ князу србскомъ Милошу Обреновићу одъ премилостивогъ цара Махмуда IIгъ дарованый : Пѣвана у Крагуєвцу 14. октоврія 1834“.
U Beogradu je 1833. godine, u Knjaževsko-srbskoj tipografiji, na 92 stranice štampana knjiga u kojoj su objavljena dve jednočinke Avgusta Kocebua u prevodu Dimitrija Isailovića „Феодора [позорищна игра съ пѣванѣмъ у єдном дѣйствiю] : Старый Лейбкучеръ Петра трећегъ [истинитый догађй у єдном дѣйствiю]“. Prevodilac je prevode posvetio velikom knezu Aleksandru Nikolajeviču, nasledniku ruskog prestola. Za ovu knjigu Dimitrije Tirol, u bibliografiji srpskih knjiga, objavljenoj u almanahu „Golubica“ 1839. godine, navodi: Ovo je preveo i samo 20 eksemplara pečatao g. Dimitrij Isailović.
U životopisu Dimitrija Isailovića zabeleženo je da je 1838. g. objavio udžbenik „Нѣмачки букварь съ преводомъ србскимъ“, ali ovu knjigu ne beleže srpske bibliografije, niti je sačuvana u bibliotečkim fondovima stare srpske knjige.
Isailović je 1839. g. u beogradskoj „Knjaževsko-srpskoj knjigopečatnji“ štampao svoj školski priručnik za učenike nižih razreda osnovne škole „Маня читаоница : за начално упражненіє младежи у нижима нормалнимъ школама Княжества Сербіє“. Knjiga je imala 69 stranica, a njena dva naredna izdanja objavljena su u Beogradu 1845. i 1848. godine. Sadržavala je kratke pripovetke, basne, sažete izvode iz Starog i Novog zaveta, pravila ponašanja, te osnovne podatke iz prirodopisa, geografije, aritmetike i gramatike.
Godine 1846. Dimitrije Isailović je objavio „Французско-србскій рѣчникъ“, na 1.484 stupca. Bio je to prvi od njegova tri velika rečnika, a štampan je Knjažestva srbskoga knjigopečatnji“ u Beogradu.
Već naredne 1847. g. u Beogradu je, na 1.860 stubaca, štampan i Isailovićev „Нѣмачко-србскій рѣчникъ“. Drugo izdanje rečnika objavljeno je u Beogradu 1864. godine.
Godine 1850, u dva toma je objavljen i Isailovićev „Латинско-србскій рѣчникъ“. Prvi tom sadržavao je odrednice od A do J, na 1.114 stubaca, a drugi odrednice od L do Z, na 1.092 stupca. Oba toma štampana su u beogradskoj Srpskoj državnoj štampariji.
U Beogradu je 1851. godine, na 423 strane, štampana i obimna Isailovićeva „Латинска грамматика : за учећу се младежь у гимназіи и полугимназіяма Княжества Србіє“. Knjigu je pregledala i odobrila za upotrebu Školska komisija. Njeno ponovljeno izdanje objavljeno je u Beogradu 1857. godine.
* * *
Dimitrije Isailović je, kao prvi srpski leksikograf i svestrano obrazovan čovek širokog interesovanja, pripadao srpskoj intelektualnoj eliti prve polovine XIX stoleća. Četrdeset i pet godina neposredno je bio vezan za razvoj srpske prosvete i za rad viših srpskih škola u Ugarskoj i Srbiji, a za četiri decenije izdavačkog rada objavio je, posebno u leksikografiji, nekoliko pionirskih radova. Među najzaslužnijim je za pokretanje prvog srpskog naučnog društva, a njegova podrška Vukovoj jezičkoj i pravopisnoj reformi, sa uticajnih položaja i dužnosti na kojima se nalazio, bila je od velikog značaja. Isailović, svakako, pripada redu visoko zaslužnih prosvetitelja srpskih.
Milan Stepanović
