Znamenit srpski pesnik i pripovedač Veljko Petrović (1884-1967), rođeni Somborac, prešao je 1911. godine, kao 27-godišnji mladić, iz Austro-Ugarske u Srbiju. Privučen pohvalama svojoj rodoljubivoj poeziji iz pera „gromovnika“ srpske književne kritike Jovan Skerlića, Veljko Petrović se u Beograd doselio (tačnije prebegao) pred početak balkanskih ratova, iz kojih je slao redovne izveštaje za liberalni novosadski „Branik“. U vreme Prvog svetskog rata Veljko Petrović se povlačio sa srpskom vojskom preko Albanije, posle čega je bio imenovan za delegata srpske kraljevske vlade u Ženevi.
Iz pera Borislava Mihajlovića Mihiza, a po neposrednom pričanju samog Veljka Petrovića, zabeležena je zanimljiva i šarmantna priča o njegovom prebegu u Srbiju:
“Objavio mladi Veljko Petrović knjigu rodoljubivih pesama i u prvenačkoj tremi sklonio se kod ovog oca, igumana u Krušedolu. Po vasceli letnji dan čeka poštara da donese novosadske listove i karlovačko „Brankovo kolo“. Jedno prepodne, prošao već poštar i opet ništa, Veljko u voćnjaku, kada od manastira trči iz sve snage matori Nikanor, praši se za njim, landara u trku letnja platnena mantija i bela kosa, sve petama u tur udara, a u ruci mu – žute korice.
Poštar, magarac, zametnuo u torbi najvažnije, pa se povrno. Uzima Veljko Petrović „Srpski književni glasnik“, drhte mu ruke, a Nikanor, od staračke astme i trka do daha ne mož da dođe, a ipak klikće:
– Ima, Veljko, ima… On!… On sam!
Oglasio se znači Gromovnik. Mladog pesnika preseče naslov „Obnova srpske rodoljubive poezije“ i pod člankom potpis prvog pera Srbije. Jovan Skerlić uvodio je Veljka Petrovića u književnost na velika vrata.
– Ne znate vi, Mihize, šta je za Srbe toga vremena značio Skerlić. Nikada, ni pre ni posle njega, jedan kritičar, ma šta kritičar, ni jedan živi pisac nije imao toliki ugled i takav glas u našem narodu. Četrnaeste, dok je on umirao od pankreasa, tresao se u groznici Beograd, drhtala je cela Srbija. Kao ono kad je Rusima umirao Puškin.
Skerlićev moćan glas je i dozvao Veljka Petrovića u Srbiju.
Uzbudljivo, napeto vreme pred Prvi balkanski rat i nova zvezda srpske prečanske literature, oseća da mu je mesto tamo preko Save, u prestonici Srbije koja se upravo sprema da najzad i zauvek preseče čvor istočnog pitanja i baci Turke u Aziju iz koje su i došli. Austro-Ugarska i pravna i kvarna država. Policija poznatom srpskom nacionalisti odbija da izda pasoš za Srbiju, ali mu neće ništa učiniti dok nešto ne preduzme. Pesnik svoju nameru da emigrira ne krije, ne taje ni prijatelji, ni poklonici, i priređuju mu oproštajne večere od Pešte, pa sve južnije u Somboru i Novom Sadu. Tako, sve uz patriotske zdravice i policijsku prismotru, siđe Veljko i do Zemuna. Tu će sutra sesti na dampšif što saobraća na liniji Zemun – Pančevo, dotičući usput u tranzitu i Beograd, i pokušati da iskoči sa broda i uskoči, kao pre jednog veka Dositej, „u slobodnu srpsku zemlju“.
Zna to i policija, a znaju i zemunski Srbi, i obe strane se spremaju za sutrašnje nameravano bekstvo, jedna strana da ga spreči, druga da ga omogući. Stoga se na brod uz pesnika ukrcava i starčić, policijski agent u civilu i devojački podmladak „Kola srpskih sestara“. One, kao slučajno, baš te večeri imaju zakazan koncert svoga hora u Pančevu. Brod samo što ne pristane pod Kalemegdan, kad devojke naglo napraviše polukrug pred silaznim mostom, gurnuše u njega pesnika i razdvojiše ga od dotle neodvojivog agenta. Muči se starčić da prebeglicu uhvati za peš od kaputa i zaustavi ga, devojke ga ometaju, a brkati srpski sredovečni žandarmerijski narednik dodade visokom mladiću ruku i izvuče ga na savsko pristanište. Dunu brodska sirena, devojački hor na palubi maše maramicama i pobedonosno peva „Oj Srbijo, mila mati“, a pokunjen agent sručio se nemoćno na klupu i parobrod produži za Pančevo…”
M. S.
