VRŠIDBA

U danima nakon završene žetve, požnjeveno žito se prenosilo do salaškog ili kućnog guvna, gde je narednih nedelja trajala vršidba.

Vršidba je obavljana pomoću volova ili nepotkovanih konja (smatralo se da volovi bolje vrhu žito nego konji i da manje balegaju). Guvno je prethodno moralo da bude očišćeno, poliveno vodom i poravnato, bez pukotina u zemlji da u njih ne bi padalo ovršeno seme, a deo guvna na kome se vrhlo bilo je prečnika od deset do 15 metara. Volovi ili konji (od tri ili četiri, pa do 12 grla) ponegde su bili slobodni, mada češće užetom vezani za alku ili omču na stožeru (visokom kocu ili stubu). Na vršalj (mesto gde se žito vrhlo, ili vršilo – kako se govorilo na somborskim salašima) nasađivano je po 30 krstina, a snoplje je postavljano uspravno, pa bi se zatim puštalo po desetak i više grla da se kreću i gaze žito. Usred vršalja salašar bi ih bičem gonio, a okolna čeljad bi pazila da ne izađu sa guvna. Marva je terana oko stožera sve dok se uže koji m je privezana sasvim ne uvije, a zatim je terana u suprotnom smeru dok se uže ne odvije. Povremeno je marva puštana da se odmori, a za to vreme vilama je pretresana slama i slagano je preostalo snoplje za nastavak vršidbe.

Tako se radilo tri puta, nakon čega je marva izvođena sa guvna, a salašari su započinjali odvajanje slame i pleve i zgrtanje zrna drvenim lopatama na hrpu. Vilama i drvenim mlatilima se tuklo po žitu („mlatilo se vlaće“, kako se govorilo). Nakon uklanjanja slame, na guvnu je ostajalo seme izmešano sa sitnom plevom, a zrnevlje bi od pleve bilo čišćeno tako što bi neko od salašara lopatom zahvatao seme i plevu i bacao ih uvis, pa bi strujanje vazduha odnosilo plevu po strani, a zrnevlje je, kao teže, padalo na gomilu. Kasnije je korišćena ručna vejalica ili veliko rešeto kojim se žito vejalo.

Vršidba je trajala dugo, ponekad i do pozne jeseni, a dok ne bi bila okončana prinosi žetve su ostajali pod vedrim nebom, pa bi u slučaju dugotrajnije vlage i češćih kiša deo žita i proklijao.

Prve vršalice („vatrene“, odnosno parne) pojavile su se na somborskim njivama početkom sedamdesetih godina 19. veka (vlasnik vršalice bio je 1872. g. bogati zemljoposednik Karolj Estergami, a nešto kasnije parnu vršalicu imao je mlinar i zemljoposednik Stipan Džinić). Ni posao na parnim vršalicama nije bio lak, a „bandu“, kako se zvala skupina koja je opsluživala vršalicu, činili su bandigazda, mašinista (obično mašinobravar), ložač parne mašine, džakaroš, kamaraši, slamaroši naviljkari i plevaroši, odnosno plevarke (obično su u bandi radile po četiri plevarke, najčešće mlađe i snažnije žene). Za nesmetan rad vršalice bilo je potrebno od 16 do 25 ljudi.

Vršalicu ili „dreš“ pokretala je parna mašina – lokomobila ili „bika“, koja je ložena slamom, a kasnije je vršalicu pokretao traktor. U toku vršenja pleva je ispadala ispod „dreša“, pa je jedna plevarka vukla plevu grabljama na raširene tralje, a kada se tralje napune plevom dve plevarke su ih nosile plevaru, koji je plevu denuo. Posao je bio izuzetno naporan zbog velike prašine, vrućine i sitnog osija, uz jaku buku koju je pravila vršalica, pa bi plevarke bile prašnjave i slepljenih haljina od znoja i prašine. Za urađeni posao radnici na vršalici dobijali su „ušur“, odnosno deo u žitu.

Nakon vršidbe, očišćeno zrnevlje žita u vrećama je nošeno u ambar ili na tavan (žito koje je ranije držano u žitnim jamama i trapovima bilo je, zbog vlage, sklono kvarenju, kako je u aprilu 1735. g. zabeleženo i u popisu ostavine somborskog kapetana Jovana Brankovića, u čijem se žitnom trapu nalazilo oko 300 merova pšenice, od čega je, kako doslovno piše, četvrtina pokvarena i za bacanje).

Pojavom kombajna početkom druge polovine 20. veka, koji ujedno žanju i vrše žito, te sređuju slamu, nestalo je vršidbe i vršalica.

M. S.