RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

SOMBORSKA JAVNA KUPATILA

U vreme kada nije postojao vodovod, a samo su retke i imućne kuće imale kupatila s kadom i velikom gvozdenom peći za grejanje vode, najveći deo građana, posebno izvan letnjeg perioda, koristio je, od polovine 19. veka, javna parna kupatila, kojih je u Somboru bilo nekoliko.

Još u tursko vreme u Somboru su postojala javna kupatila (hamami), od kojih se najveće nalazilo na prostoru današnje Gimnazije, nedaleko od pašinog konaka. Prema zapisu hronike Bone Mihaljevića, iz nekadašnjeg somborskog turskog kupatila sačuvan je i kameni umivaonik, koji su, nakon odlaska Turaka, somborski franjevci preneli iz ostataka hamama u dvorište svog samostana, gde su ga koristili uz bunar, a umivaonik je kasnije sklonjen iz dvorišta i uzidan u hodnik Župnog dvora, gde se i sada nalazi (novije tumačenje porekla ovog umivaonika ukazuje da je pre reč o čaši šadrvana – fontane ili česme, koja je mogla da se nalazi u sklopu džamije, verovatno na mestu gde se kasnije nalazio franjevački bunar). Podatke o somborskom hamamu ostavljaju turski putopisci Ašik Mehmed (krajem poslednje decenije 16. veka) i Evlija Čelebi (1665), a u jednom izveštaju, koji je početkom maja 1698. g. Komorskoj upravi u Budimu poslao tridesetničar Paul Ekhard, javlja se o molbi upravnika somborske pošte Martina Lipkovića da se za potrebe pošte i pivare upotrebi zgrada starog turskog kupatila u Somboru, a za prostor na kome se kupatilo nalazilo navodi se da je danas kompletno uništen i zapušten, te okružen ruševnom ogradom, kao i da je zgrada potpuno napuštena. Opisano kupatilo, okruženo ogradom, jasno se vidi na jednoj od dve vedute Sombora, koje je 1697/98. godine, svega deceniju po odlasku Turaka, načinio Fransoa Nikola de Spar.

Somborsko tursko kupatilo na veduti iz 1697. god. (zaokruženo)
Unutrašnjost turskog kupatila

Dvadesetih godina 19. veka somborski Jevreji grade, u dvorištu sinagoge, svoje javno kupatilo, a za tu namenu je, između 1825. i 1832. godine, utrošeno 411 forinti (ovo kupatilo postojalo je sve do 1871. godine, kada su gradske vlasti zabranile njegovo korišćenje). Nešto kasnije, ovdašnji lekar Vasilije Maksimović predlaže da se u gradu otvori javno kupatilo za sve građane. Godine 1847. Johan Štandeker tražio je od gradskog Magistrata saglasnost da na Bezdanskom putu otvori javno kupatilo, sa imenom „Zelena bašta“, a 1852. g. gradskim vlastima se obratio i lekar Franc Dvoršek, sa predlogom da u Somboru podigne parno kupatilo sa imenom „Ilidža“, ali se tome usportivio Johan Štandeker, koji je dokazivao da već pet godina uživa isključivo pravo na posao sa javnim kupatilima.

Zahtev za otvaranje parnog kupatila podneo je 1864. g. gradskim vlastima i Franc Beš, a odmah potom i Lovro Falcione. Izgleda da su oba kupatila otvorena skoro istovremeno jer statistički izveštaj iz 1871. g. beleži da u gradu postoje dva parna kupatila, koja, kako je zapisano, rade od 1865. godine. Ne zna se gde se nalazilo Bešovo kupatilo, ali se zna da je veliko i savremeno parno kupatilo otvorio u Somboru 1866. g. Lovro Falcione mlađi i da se nalazilo u nekadašnjoj Elefant ulici (J. J. Zmaja), na placu koji je novi vlasnik otkupio dve godine ranije od porodice Tuner. Parno kupatilo Lovre Falcionea, koje se ispočetka nalazilo u prizemnoj kući, a zatim u jednospratnici, radilo je skoro pola veka (tek 1910. g. ovo kupatilo kupio je Ferenc Barna). O sanitarnim uslovima u dva somborska javna kupatila gradski mernik je izvestio gradske vlasti i 1874. godine. Prema oglasu iz 1906. g. u kupatilu Lovre Falcionea korisnicima – damama i gospodi – bile su na raspolaganju kade na spratu i u prizemlju, svaki dan od pola šest ujutro do pola osam uveče. Parno kupatilo mogli su da koriste muškarci petkom i nedeljom po ceo dan, a utorkom, sredom, četvrtkom i subotom tokom prepodneva. Žene su mogle da ga koriste ponedeljkom po ceo dan (od osam ujutro do sedam časova uveče), a utorkom, četvrtkom i subotom poslepodne. Đaci u učenici mogli su da se kupaju sredom poslepodne, za 20 filera (petinu krune). Četiri karte za odrasle osobe koštale su dve krune. U prizemlju kupatila nalazio se bazen koji je svaki dan čišćen i punjen svežom vodom. Posetiocima kupatila stalno je na raspolaganju bio i frizer.

Parno kupatilo Lovre Faliconea u Elefant ulici (označeno strelicom), u vreme kada se nalazilo u prizemnoj kući koja je kasnije zamenjna jednospratnicom

Novo, veliko parno kupatilo „Hungarija“, u vlasništvu apotekara Ištvana Tarcaia (sina gradskog senatora Morica Tarcaia), otvoreno je 1905. godine. Nalazilo se preko puta somborske Gimnazije. Sagrađeno je kao jednospratnica u stilu secesije na mestu stare prizemne kuće u kojoj je porodica Tarcai imala apoteku od 1894. godine. Na spratu i u prizemlju nalazile su se zasebne prostorije sa kadama i tuševima, a u prizmelju i veliki bazen. Dnevno je kupatilo koristilo i do 100 građana. Iz Budimpešte je, za potrebe kupatila i njegovih posetilaca, bio angažovan i poseban maser, a u kupatilu je radio i frizer (u to vreme Miško Žuljević). U dvorištu ovog kupatila radila je od 1906. g. i gostionica Lazara Čičovačkog (ranije se na tom mestu nalazila gostionica Josifa Butkovića). Prvi zakupnik kupatila bio je 1906. g. L. Biderman, a 1911. g. kupatilo je od porodice Tarcai za 280.000 kruna kupio somborski apotekar Stevan Mihajlović, koji ga je 1914. g. prodao ovdašnjem advokatu dr Jovanu Joci Laloševiću (Lalošević će, zatim, kupiti i susednu kuću na uglu Pašine ulice i Trga Sv. Trojstva). Podaci iz oglasa objavljenog 1913. g. navode da je parno kupatilo „Hungarija“ otvoreno za gospodu svaki dan, od pet ujutro do jedan čas posle podne, osim subotom kada je za njih kupatilo bilo otvoreno ceo dan. Za dame je parno kupatilo bilo otvoreno ponedeljkom, sredom i petkom od dva do šest časova poslepodne. I muškarci i žene mogli su da koriste kupku u kadi svaki dan, osim nedeljom posle podne. U prizemlju kupatila postojao je bazen sa svežom toplom vodom, koji je čišćen dva puta dnevno, a posetioci su mogli da dobiju i izvanrednu masažu i tretman kurjeg oka.

Parno kupatilo “Hungarija” (označeno strelicom) oko 1908. god.
Reklamni oglas kupatila “Hungarija” u somborskom srpskom nedeljnom listu “Sloga” s početka 1906. god.

Prema podatku iz 1910. godine, u Somboru su radila tri javna kupatila (dva u gradu i jedno na kanalu), koja su zapošljavala devetoro ljudi. Oba somborska parna kupatila imala su svoje zasebne arteske bunare, iz kojih su se snabdevala vodom, a bili su povezani sa središnjim arteskim bunarom koji se nalazio u dvorišti zgrade između Gimnazije i Vajdingerove-palate.

Plan vodosnabdevanja dva somborska javna kuptaila iz maja 1912. god.

Parno kupatilo – izgled (gore) i reklama s početka 20. veka (dole)

Posle Prvog svetskog rata Dr Joca Lalošević ponudio je gradu da parno kupatilo „Hungarija“ uzme u trogodišnji zakup, što je grad i prihvatio, pa je kao gradsko kupatilo objekat počeo da radi 30. oktobra 1920. godine (osposobili su ga radnici somborske Električne centrale). Dnevno ga je koristilo između 80 i 100 posetilaca, koji su se kupali u kadama i bazenima. Za grejanje vode bio je potreban vagon cepanica nedeljno. Tokom 1921/22. g. kupatilo je koristilo 11.658 građana Sombora. Grad je ostao zakupnik kupatila sve do Drugog svetskog rata (poslednji petogodišnji ugovor potpisan je 1937. g. sa Stanojem Laloševićem, naslednikom dr Joce Laloševića). Prema podacima iz 1935. g. parnom kupatilu je trebalo 180 tona uglja, a podaci iz 1937. g. svedoče da je tokom prethodne godine gradsko kupatilo koristilo 23.735 građana. Vremenom su cene ulaznica upola smanjene, što je dovelo do većeg broja korisnika. Podatak iz 1938. g. govori da su tokom 14 prethodnih meseci usluge kupatila koristila 25.873 lica. Kupatilo je nacionalizovano posle Drugog svetskog rata i radilo je sve do sedamdesetih godina 20. veka.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.