RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

ALA VOLEM, PA VOLEM… (O UZGOJU VOLOVA U SOMBORU)

Ala volem pa volem, sa dva vola da orem, pevali su stihovi stare gajdaše vojvođanske pesme. A sve do početka 20. veka vojvođanski paori su orali isključivo s volovima. Dok su koristili drvene plugove (tzv. „pemce“), za oranje je u jaram prezano po šest ili osam volova, zavisno od vrste i kvaliteta zemljišta. Kasnije, kada su počeli da se koriste gvozdeni plugovi, prezalo se u jaram po četiri vola (prema podatku iz 1872. g. na somborskim salašima bila su 952 drvena i samo 103 gvozdena pluga). Snaga volova bila je velika i ravnomerna, pa su i najteže poslove radili lagano ali pouzdano. Kada su držani čisto, volovi su bili dugo zdravi.

Oranje sa tri para volova, početkom 20. veka

Volovi su za paore bili isto što i dukati  (dragoceniji i od konja), a arhivski podatak iz 1699. g. navodi da su Somborci posedovali 466 volova. Tri godine kasnije (1702) u vlasništvu Somboraca je 710 volova, a posle razvojačenja grada, prema poreskom popisu iz 1747. godine, Somborci su imali 2.404 vola (kako su ovo podaci sa poreskih spiskova, na kojima su redovno prikazavani manji brojevi rogate i druge marve nego u stvarnosti, sasvim je verovatno da je brojno stanje volova bilo daleko, ako ne i višestruko veće). Somborci su volove napasali na okolnim pustarama, gde su ih držali tokom većeg dela godine (svaka pustara imala je svoja pojilišta, sa bunarom i đermom, te sa pojilima za stoku). Osim za oranje, volovi su najčešće korišćeni za vuču, kao i za vršidbu na guvnu (smatralo se da volovi bolje vrhu žito nego konji i da manje balegaju), a znatan broj volova sa pustara tovljen je radi trgovine i prodavan je sve do Pešte i Beča. Veletrgovci volovima predstavljali su u prvoj polovini 18. veka somborsku gradsku ekonomsku, ali i upravljačku elitu. Kada su 1747/48. g. Somborci sakupljali novac da plate elibertaciju i zadobiju status slobodnog i kraljevskog grada, somborski izaslanici na pregovorima u Beču molili su svoje sugrađane i opštinu da daju sve od sebe i prikupe taj novac, te da volove prikupljene na pustarama podgoje i što bolje prodaju.

Volovi na ispaši izvan naselja
Volovi na pojilu pustare
Volovi za vuču
Prenos crkvenog zvona iz središta Sombora (na glavnoj ulici) u somborsko salaško naselje Radojevići, volovskom zapregom, 1935. god.
Oranje s volovima, početkom 20. veka

Volovi su prezani u jaram, a kako ne bi volovima nažuljao vrat, jaram je pravljen od mekšeg drveta – oraha, lipe, jasena ili vrbe (tvrdo i teško drvo, poput bagrema i duda, nije bilo pogodno za jaram jer je žuljalo volove, a i lakše se cepalo). Prilikom prezanja volova gledalo se da budu slične veličine i snage, kako bi složno mogli da vuku kola ili plug. Snaga volova bila je velika i ravnomerna, pa su i najteže poslove radili lagano ali pouzdano. U plug su uprezani tako da su napred bili oni malo slabiji, u sredini volovi učeni za vuču, a pred plugom najsnažniji, koji su držali pravac krajevima. Za oranje jednog jutra zemlje s volovima bilo je potrebno od 10 do 12 časova mukotrpnog rada. Volovi su počinjali da se upotrebljavaju za rad na njivi kada bi napunili tri godine i obično su radili do jedanaeste godine, posle čega su gojeni radi prodaje.

Najraširenija pasmina (preko 80% svih grla) bila je podolsko goveče – grubo i snažno marvinče, mirnog temperamenta i velikih radnih sposobnosti, visine do 160 cm, a težine i do 900 kg, čvrstih kostiju i zglobova, jakih mišića, širokih oštrih rogova i sivkasto-bele dlake (ova pasmina, visoke plodnosti, nazivana je i „Madžarka“).

Poslednji Somborac koji je, još početkom sedamdesetih godina 20. veka, orao sa volovima bio je Rajko Šiđanski, iz salaškog naselja Žarkovac, koji je na gradskom hipodromu, pre skoro pola veka, prikazao kako se to nekad radilo.

Rajko Šiđanski ore s volovima na somborskom gradskom hipodromu, početkom sedamdesetih godina 20. veka
Pasmina “madžarka” i danas se gaji u krdima

[Ala volem, pa volem – Maksim Maksa Mudrinić]

Milan Stepanović

2 Komentara

  • Dr. Thomas Oliver Mérő

    Postovani,

    Pregledao sam nekoliko pisanja, moram konstatovati da su česte neispravnosti. Pre nego što objavite neki materijal nebi bilo loše utvrditi tačnost. Npr. u ovom pisanju govorite o volovima, ispod slika navodite da su na slici volovi. Sve je netačno, na svim slikama, osim jedne su prikazana autohtona mađarska siva goveda. Na onoj jednoj, je jedna druga vrsta goveda, ali svakako nije vo.
    Između ostalog, cilj vam je edukacija građana. Preciznost, tačnost su važna.

    Dali vam je poznato ime zaboravljene ali poznate somborke, Fernbach Károlyné, rođena Karácson Dóra? U svoje vreme veliki zaštitar prirode i ptica, važan saradnik centra za markiranje ptica u Budimpešti, idejni tvorac i realizator prvog engleskog parka na ovim prostorima na Fernbach imanju kod Aleksa Šantića. Prva žena na svetu koja je markirala ptice prstenovima. Zaslužila bi jedan tekst na ovom sajtu. Imam materijala o njoj.

    S poštovanjem,
    Dr. Thomas Oliver Mérő

  • Milan Stepanović

    Hvala Vam na javljanju. Kada je reč o volovima, foto-materijal koji sam izložio je iz arhivskih izvora i svuda je zapisan kao fotografija koja predstavlja volove, a koliko vidim to zaista volovi i jesu (volovi, koliko znam, spadaju u goveda). Moguće je da među skoro 600 priloga promakne i koja greška, ali koliko vidim u ovom tekstu materijalnih grešaka nema, a podaci su zasnovani na autentičnim arhivskim dokumentima. Bilo bi dobro da ukažete konkretno na materijalni podatak za koji smatrate da je pogrešan u tekstu, a da to ne bude ovako paušalna ocena da grešaka ima. Navedite ih konkretno.

    Kada je reč o Dori Karačon upravo sam sakupio sažete podatke o njoj i postavio prilog. Hvala na predlogu.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.