SOMBORSKA “TITOVA” VILA

Zdanje koje je među Somborcima decenijama bilo poznato pod imenom “Titova vila” zapravo je sagrađeno kao letnjikovac imućne somborske porodice Krizmanić.

Predak ove porodice (Josip, sin Franje Krizmanića), doselio se polovinom 19. veka u Sombor iz obližnjeg sela Monoštora (postojala je još jedna porodica istog prezimena, doseljena u isto vreme u Sombor iz Vrbovskog u Riječkoj županiji, ali nisu bile u srodstvu). Godine 1910, sa porodicom Bikar, Krizmanići su bili suvlasnici ukopne radnje “Konkordija”, koja se nalazila u prizemlju jednospratnice na uglu Glavne i Tihe ulice (danas Ul. Avrama Mrazovića). Inače, ovo zdanje, koje je nakon 1910. g. prepravljeno u stilu secesije, u međuratnom periodu bilo je u posedu porodice lekara dr Josipa Ermenca. Između dva svetska rata ukopna radnja pripadala je samo porodici Krizmanić i bila je najuglednija radnja ove vrste u Somboru. Godine 1911. Krizmanići su zabeleženi i kao vlasnici jedne od nekoliko somborskih ciglana.

Dvadesetih godina 20. veka nastala je i njihova vila, zapravo raskošan letnjikovac sagrađen izvan grada, sa desne strane Apatinskog puta, neposredno pre mosta preko Velikog bačkog kanala. Jednospratnica, čiji je prednji deo imao krov na četiri vode, sa tri tornja različite visine i oblika, te sa prostranim imanjem oko vile, ograđenim ogradom od kovanog gvožđa, nacionalizovana je posle Drugog svetskog rata. Poslednji korisnik letnjikovca, prema rečima Branislava Vasiljevića, bila je Jelena Krizmanić, supruga Pište Krizmanića (devojački Ilona Karher, rodjena sestra poznatog somborskog fotografa Stevana Karhera) i jedna od najlepših Somborkinja svog vremena (preminula je 1997. g. u 84. godini života). U porodičnu vilu više nije ušla posle 1945. godine. Neposredno posle rata u ovom zdanju se nalazila oficirska menza, a potom su gradske vlasti nekadašnji letnjikovac Krizmanića namenile (i opremile) za opštinsku gostinsku vilu, u slučaju posete Somboru predsednika tadašnje Jugoslavije J. B. Tita, ali i drugih visokih državnih rukovodilaca ili uglednih ličnosti, pa je ovo zdanje među Somborcima nazvano “Titovom vilom” (postoji i priča da je vila prvo bila namenjena za boravak jednog od najmoćnijih jugoslovenskih političara opasne reputacije Aleksandra Marka Rankovića, kasnije i potpredsednika republike sve do Rankovićevog političkog sunovrata 1966. godine).

Krizmanićev letnjikovac (Titova vila) krajem pedesetih godina 20. vekaJedan od prvih gostiju vile posle nacionalizacije bio je Moša Pijade (Čiča Janko), kasnije predsednik Savezne skupštine, za koga je ostala vezana anegdota kako je, kad je izašao da prošeta ispred vile, naleteo na čuvare iz lokalne milicije, pa ih je upitao šta tu rade, a kada je dobio odgovor da paze na njegovu bezbednost, oterao ih je rečima: ‘Ajde momci, idite pa čuvajte neku zadrugu da je ne pokradu, a matorog Čiča Janka ne treba čuvati…”. Branislav Vasiljević navodi i da je znameniti srpski pisac – pesnik i pripovedač, a nenadmašan usmeni kozer i rođeni Somborac Veljko Petrović, provodio u ovoj vili, tokom šezdesetih godina 20. veka, i po dva-tri meseca godišnje, sa ili bez supruge Mare, a tada bi mu u vilu organizovano dolazili đaci somborskih osnovnih škola sa svojim nastavnicima (najčešće učenici OŠ „Avram Mrazović“). „Dostojanstven, stasit i u starosti, u somotskom morgenroku, obučenom preko košulje s kravatom i u strogo ispeglanim štofanim pantalonama, uživao je, a još više umeo, čika Veljko da priča učenicima. Govorio je da mu razgovor sa osnovcima predstavlja najveće zadovoljstvo…“, kaže Vasiljević.

Kako predsednik Tito nikada nije kročio u vilu sa svojim imenom, ona je, osim za smeštaj povremenih uglednih gostiju grada Sombora, uglavnom služila opštinskim i partijskim rukovodiocima i njihovim gostima kao mesto opuštanja i zabave, a nadležne državne službe su je, za svaki slučaj, ozvučile kako bi sve što se govori i dešava na takvom mestu bilo pod kontrolom (zastareli prislušni uređaji pronađeni su kada je vila renovirana, krajem devedesetih godina 20. veka, a pisac ovog priloga imao je priliku i da ih vidi – bili su, lako je pretpostaviti, postavljeni u velikim lusterima, a verovatno da je većina somborskih korisnika vile to slutila ili znala).

Početkom ovog stoleća vila je obnovljena i pretvorena u elitan ugostiteljski objekat, promenjeno joj je ime (Vila “Tamara”), dograđen je prizeman aneks od stakla i metala ispred zgrade, a prostrano dvorište je s ukusom i merom uređeno kao parkovski prostor.

Milan Stepanović