SLAVNI SINOVI RAVNICE,  Znamenite ličnosti

SOMBORAC – UTEMELJITELJ TRADICIJE TRUBAČA U SRBA (Josif Šlezinger)

Iz Bačke su u Srbiju preneta dva njena danas prepoznatljiva znamena – šajkača, kapa bačkih graničara-šajkaša, koju su doneli srbijanski dobrovoljci posle Mađarske revolucije 1848/49. godine, i truba, koju je u Srbiju pod upravom kneza Miloša prvi uveo Somborac Josif Šlezinger.

Rođen 1794. g. u Somboru, u ovdašnjoj jevrejskoj porodici poreklom iz Češke, kao sin Menahema Šlezingera, kantora jevrejske crkvene opštine, Šlezinger je, još kao mladić, dobio solidno muzičko obrazovanje od oca i od nastavnika u rodnom gradu, gde je naučio da svira violinu i orgulje. Neko vreme je svirao i u poznatoj peštanskoj kapeli Alojza Cibulke, a 1819. g. prešao je u Novi Sad, gde je postao kapelnik novosadske građanske garde. Tu je punu deceniju dirigovao, komponovao i pisao muziku za pozorišne predstave (napisao je muziku za našu prvu melodramu “Alpiska pastirka”, koju je “posrbio” Atanasije Nikolić).

Josif Šlezinger

Brat srpskog kneza-Miloša Jevrem Obrenović doveo je Šlezingera 1829. g. u Šabac, gde je podučavao njegovu decu. Ubrzo je dobio ponudu turskog komandanta beogradske tvrđave Husejin-paše da kao kapelnik pređe u Carigrad, ali je, ipak, prihvatio predlog srpskog kneza Miloša Obrenovića i za platu od 460 talira godišnje prešao je u Kragujevac, gde je 1831. g. osnovao prvu „Knjaževsko-srbsku bandu“ – duvački orkestar čiji je Šlezinger postao kapel-majstor. Ovaj prvi orkestar srpske vojne muzike isprva je imao svega 16 muzičara na šest instrumenata, da bi kasnije taj broj bio povećan na 30 (1833), pa na 42 (1837). Za kapelnika kneževe grade Šlezinger je imenovan u julu 1835. godine.

Knez Miloš Obrenović, Joakim Vujić i Jovan Sterija Popović, za koje je neposredno bio vezan rad Josifa Šlezingera tokom tridesetih godina 19. veka

Osim za državne potrebe, Šlezingerova „banda“ svirala je i u prvim pozorišnim predstavama, a scensku muziku za pozorišne komade Joakima Vujića, Jovana Sterije Popovića i Atanasija Nikolića komponovao je sam kapel-majstor. Time je utemeljio žanr pozorišnih komada sa pevanjem, koji će, vremenom, postati najomiljeniji u Srbiji. Jednom prilikom knez Miloš ga je upozorio da mu pojedini muzičari tokom koncerta ili predstave ne sviraju, te da treba da kazni te lenštine koje se izvlače od posla, pa je Šlezinger morao da mu objašnjava kako muzičari nisu krivi, već da sama muzika zahteva da prvo sviraju jedni, pa drugi, što je knez smatrao nepravilnim jer kad svi dobijaju platu, moraju i svirati.

Truba iz 19. veka

Kada je prestonica premeštena iz Kragujevca u Beograd, preselio se Šlezinger. Nastavio da komponuje. Napisao je više od sto marševa i potpurija, a harmonizovao je i preko 300 srpskih narodnih pesama, koje su postale omiljene u narodu, pa se smatra za prvog kompozitora srpske narodne muzike. Obučio je tokom karijere preko hiljadu muzičara, a u narodu su, po njemu, sve do polovine 20. veka, “šlezingerima” u Srbiji bili nazivani svi profesionalni orkestri, muzičari (posebno trubači), kao i kapel-majstori.

Josif Šlezinger

Po povratku kneza Miloša na vlast, Šlezinger je 1859. g. dobio unapređenje u čin gardijskog kapetana, pismom kneza Miloša kojim mu je knez iskazao svoju blagodarnost, priznanje i iskreno poštovanje. Mada je imao nekoliko sugestija da iz judaizma pređe u pravoslavlje kako bi u vojnoj hijerarhiji još više napredova, Šlezinger na to nije pristao i ostao je dosledan u svojoj verskoj pripadnosti, mada se potpuno osećao Srbinom (još je u Kragujevcu, tridesetih godina, smatrqan za pčredvodnika lokalne jervesjke opštine, a svoju “Sefer Toru” sa srebrnim ukrasima, poklonio je kasnije jevrejskoj opštini u Beogradu.

Posle penzionisanja (u činu majora srpske vojske) Šlezinger je predao sve svoje radove prijatelju Franji Kuhaču, kapelniku i kompozitoru u Osijeku, koji je o Šlezingeru napisao iscrpnu biografiju.

Josif Šlezinger je umro u Beogradu, 1870. godine.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.