SOMBORAC – ZNAMENITI FILOZOF, IDEOLOG ANARHIZMA I TOLSTOJEV PRIJATELJ

Sombor je decenijama bio dom jednog od znamenitih mađarsko-nemačkih filozofa s kraja 19. i s početka 20. veka Eugena Henrika Šmita (Eugen Heinrich Schmitt, Schmitt Jenő Henrik), anarhiste, pacifiste, antiklerikalnog gnostičara i publiciste. Šmit je rođen 5. novembra 1851. g. u Znojmu kod Brna u Češkoj, kao sin Ferdinanda Karla Šmita, kapetana austrijske carske vojske i nastavnika na Vojnoj inženjerskoj akademiji. Nakon prerane očeve smrti, vratio se 1858. g. sa majkom Karolinom u njen rodni Sombor. Ovde je pohađao osnovnu školu i Realnu gimnaziju, više razrede gimnazije pohađao je u Budimu, a maturirao je u subotičkoj Gimnaziji. Još pre mature, od 1869. godine, bio je zaposlen kao praktikant pri Siročadskom stolu Bačko-bodroške županije u Somboru, a nešto kasnije radio je i kao somborski sudski pisar. Njegova kuća nalazila se između današnjeg Sokolskog doma i Muzičke škole, ali je srušena posle Drugog svetskog rata, kako bi na tom mestu bio izgrađen sportski teren Sokolskog doma (tadašnjeg „Partizana“).

Eugen Šmit intenzivno je kao mladić izučavao filozofiju. Svoje prve članke i filozofske eseje objavljivao oko 1880. g. pod pseudonimom Eugen Bula (majčino devojačko prezime) u nemačkom časopisu „Novo društvo“ i u Mađarskoj filozofskoj reviji. U naučnim krugovima pročuo se nakon 1884. g. i učešća na nagradnom konkursu Filozofskog društva u Berlinu, na koji je poslao svoj rad „Istorijski kritički prikaz Hegelovog dijalektičkog metoda“. Rad je, na opšte iznenađenje, bio nagrađen i potom je, u izdanju Filozofskog društva, 1888. g. štampan pod imenom „Tajna hegelijanske dijalektike osvetljena sa konkretno čulnog stanovišta“ (predgovor Šmitove knjige napisao je tadašnji predsednik Filozofskog društva, dr Adolf Lason, i u njemu je čitaocima preporučio darovitog pisca, koji je, iako živi u mestu daleko od centra naučnog rada i većih biblioteka, uspeo da napiše značajno delo o pitanju oko koga su nemački i evropski filozofi „lomili koplja“). Istovremeno, Eugen Šmit je pohađao studije filozofije na Peštanskom univerzitetu, gde je 1888. g. i doktorirao. Uskoro ga je i Univerzitet u Jeni promovisao za svog počasnog doktora. Od 1890. do 1896. bio je činovnik i bibliotekar u Ministarstvu pravde u Budimpešti.

Šmit se okrenuo idejama gnosticizma i 1892. g. objavio je na nemačkom i mađarskom jeziku zapaženo delo „Božanstvo Hristovo u duhu savremenog čoveka“. Godine 1894. pokrenuo je u Lajpcigu časopis „Religija duha“, koji je izlazio do 1896. godine, a u kojem je saradnik bio i znameniti ruski književnik Lav Nikolajevič Tolstoj. Dalji razvoj Šmitove filozofske misli išao je u pravcu prihvatanja ideja idealističkog anarhizma, pa je u skladu sa svojim uverenjima, javnim obraćanjem ministru, dao ostavku na činovnički položaj i odrekao se prava na penziju. Propagirajući ideje anarhizma pokrenuo je 1897. g. u Budimpešti nedeljni list na mađarskom i nemačkom jeziku „Bez države“ (Állam nélkül – Ohne Staat), koji je postao organ pristalica idealističkog anarhizma, a izlazio je do 1900. godine. Ujedno je agitovao i za mađarski Agrarni socijalistički pokret, koji je predvodio Ištvan Varkonji. Zbog izričitih i agresivnih odbrana svojih uverenja i stavova iznetih u člancima svog lista, Šmit je nekoliko puta dospevao na sud, gde je istupao provokativno, izazivajući pometnju u toku procesa, koji su bili okončani oslobađajućim presudama. Svoju energiju je nakon 1900. g. usmerio na otvaranje škola gnostičkog mišljenja u Budimpešti, Berlinu, Nirnbergu, Frankfurtu na Majni i Hamburgu, koje će uskoro postati okosnica Međunarodnog udruženja „Savez gnostika“. Godine 1904. berlinsko udruženje „Savez Đordana Bruna“ izabralo je Šmita za člana svog odbora i pozvalo ga 1905. g. da drži predavanja u Berlinu.

Godine 1908. Šmit je podsticao seljačke pobune, naročito u selima gornjeg Alfelda, gde su seljaci osnivali „komunističke zajednice“, pa je morao je da pobegne iz Austrougarske, te se preselio u Berlin gde je bio aktivan u krugu tzv. Nove zajednice, okupljene oko anarhiste Gustava Landauera. Ostatak života proveo je kao privatni naučnik i borac za svoje anarhističke ideje, ali sa naglašenim idealom nenasilja.

Uticaj na Šmitova filozofska uverenja u početku su imali Hegel i Fojerbah, a potom i Kropotkin, ali je Šmit stvorio sopstveni sistem mišljenja – neognosticizam, protkan idejama anarhizma i teozofije i stavovima Fridriha Ničea i Lava Tolstoja. Predstavljajući ideje idealističkog anarhizma propovedao je nenasilje, pozivajući se na Isusa Hrista. Pozvao je na pročišćenje i internalizacju koncepta Boga, što je smatrao kao glavni zadatak svog vremena, nadajući se da će stvoriti religiozne temelje plemenitijeg morala budućnosti. Sa radikalnom doslednošću zastupao je Šmit svoj koncept nenasilja i pozivao na neposlušnost državnim i crkvenim pretenzijama na vlast. U tome ga je ohrabrivao Tolstoj, sa kojim je u prepisci razmenjivao ideje (prepiska Tolstoja i Eugena Šmita kasnije je štampana na preko 700 strana). Šmit je, osim navedenih, objavio veći broj filozoskih dela, osim ostalog: „Fridrih Niče na granici između dva doba“ (1898), koju je Rudolf Štajner ubrojao među najsjajnije jutarnje zvezde na nebu moderne misli; „Kulturna uslovljenost hrišćanskih dogmi i naše vreme“ (1901); „Lav Tolstoj i njegov značaj za našu kulturu“ (1901); „Gnoza – osnove pogleda na svet plemenitije kulture“ (u dva toma, 1903, 1907), za koju je Kristijan Morgenstern pisao Fridrihu Kajsleru da je to delo „najnovije izlaganje gnostičkih ideja, koje nudi bogatstvo podsticajnih i neočekivanih poruka i citata i koje kao da ne predaje naučnik, već apostol; „Idealna država“ (1904), „Kritika filozofije sa stanovišta intuitivnog znanja“ (1908); „Ibzen kao prorok – osnovne ideje za novu estetiku“ (1908); „Pozitivno-naučni pogled na svet budućnosti s obzirom na preokret moderne fizike“ (1909) i „Šta je gnoza?“ (1912), a posthumno su objavljena njegova dela „Ideja mira i duhovni napredak“ (1919),  „Obožavanje ili satanska služba? – Reč savesti vremena“ (1920) i „Danteova Božanstvena komedija u svetlu intuitivnog znanja“ (1921). Šmitova filozofija imala je snažan uticaj na zavidan krug mađarskih, austrijskih i nemačkih intelektualaca, posebno na anarhiste kao što su Pjer Ramus i Robert Bodancki, na tolstojevca dr Alberta Škarvana, na pesnika i umetnika Gustava Artura Gresera i dirigenta Hermana Šerhena (on je cenio Šmitov ogroman podvig duha, koji je doveo do toga da čovek stekne svest o svojoj beskonačnosti, posle čega nikada više nije mogao da deluje tupo).

Eugen Šmit preminuo je 14. septembra 1916. g. u Berlinu, u 65. godini života.

M. S.