Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

SOMBOLED (ISTORIJA SOMBORSKOG MLEKARSTVA)

Na somborskim salašima, severno od grada, vekovima je spravljan čuveni somborski ovčiji sir, koji je, početkom 20. veka, bio jedan od najvažnijih izvoznih artikala u gradu. Ipak, organizovane industrijske proizvodnje mlečnih proizvoda nije bilo sve do tridesetih godina prošlog stoleća.

Tradicija mlekarske industrije i industrijske proizvodnje sira u Somboru utemeljena je između dva svetska rata, osnivanjem preduzeća “Švajcarska sirana”, koju je, na Gakovačkom putu pokrenuo Švajcarac Maks Dipli, a koja je, od polovine tridesetih godina 20. veka, bila u vlasništvu preduzimljivog Eugena Grabinskog. Sirana je, od vremena kada je preuzeo Grabinski, započela otkup sirovog mleka, koje su somborski proizvođači donosili do otkupnih stanica otvorenih po okolnim, pa i udaljenim selima. Na taj način dnevno je  bilo otkupljivano i do 5.000 litara mleka. Somborska Švajcarska sirana proizvodila je više vrsta topljenih i polutvrdih sireva (od topljenih: “Helga”, “Vera”, “Helga-minjon”, “Helga-blok sir”, “Desert”, “Čester Vulkan sir”, “Jeftini paprika-sir”, a od punomasnih polutvrdih sireva “Romadur”, “Ementaler”, “Trapist”, “Edamski sir”, “Turist-edamski sir”, “Tilzitski sir” i, naravno, “Somborski sir”). Jedan od proizvoda somborske sirane bio je i čajni maslac od svežeg pasterizovanog mleka, kao i topljeno maslo koje je prodavano u limenim kantama od 25 kilograma. Sirana se reklamirala u najtiražnijim dnevnim novinama tog vremena, a za prodaju u većim gradovima imala je zastupnike. U vreme Drugog svetskog rata sirana je još radila, ali je njen vlasnik Eugen Grabinski, u proleće 1944. godine, odveden u Aušvic, gde je i ubijen, sa suprugom i 13-togodišnjom ćerkom (nije mu pomogao ni prelaz iz judaizma u rimokatoličku veru 1940. godine).

Skladište proizvedenog sira, tridesetih godina 20. veka

Posle oslobođenja 1944. g. Tvornicu sira, koja se nalazila na Gakovačkom putu, preuzeo je grad Sombor, a u njoj je bilo zaposleno svega deset radnika. Potom je nekadašnja sirana pripala ovdašnjoj zemljoradničkoj zadruzi, a kasnije je bila u nadležnosti pokrajinskog preduzeća nazvanog Narodno mlekarstvo Vojvoidne. Osim mleka, prozvodila je samo topljene sireve.

Od 1951. g. nekadašnja sirana je poslovala je pod nazivom Gradska mlekara, a zatim “Mlekoprodukt”, koji je, pedesetih godina 20. veka, imao kapacitete za preradu i pasterizaciju 12.000 litara mleka dnevno. Godine 1960. ovo preduzeće je već ostvarilo godišnju proizvodnju od preko 300 tona mlečnih proizvoda (sir i maslac).    Početkom šezdesetih godina prošlog veka “Mlekoprodukt” se pridružio Poljoprivredno-industrijskom kombinatu (PIK) “Sombor”, osnovanom 1959. godine. Tokom 1967. g. somborska mlekara preradila je 11 miliona litara mleka, što je bila utrostručena proizvodnja u poređenju sa 1964. godinom, pa je, uz proizvodnju sopstvenog, zbog velike potražnje, uvozila, prerađivala i oplemenjivala sir iz Mađarske.

Somborska mlekara 1967. god.

Ovako dobro poslovanje omogućilo je da od 1968. g. Somborska mlekara, u okviru PIK “Sombor”, jedina uz zagrebački “Ledo” na prostoru SFRJ, pokrene, na osnovu danske tehnologije, proizvodnju sladoleda. Beogradske “Večernje novosti” napravile su veliki konkurs za izbor naziva somborske fabrike sladoleda, na kome je odabrano ime “Somboled”. Istovremeno je načinjen i zaštitni znak “Somboleda”, autora Bratislava Savovića (devojčica sa sladoledom u vojvođanskoj nošnji, zvanično “Snežana”, ali je bila znana i kao “Kika”), za koji se ubrzo ispostavilo da ga je autor u znatnoj meri prekopirao (plagirao) na osnovu reklame za “Milka” čokoladu, objavljene u nemačkom časopiosu “Kristal” 1965. godine, povodom čega su u lokalnim “Somborskim novinama” vođene oštre polemike.

Originalna reklama za “Milka” čokoladu iz 1965. god.
Zaštitni znak Somboledovog sladoleda, nazvan “Snežana”

“Somboled” je počeo da prouzvodi nekoliko vrsta sladoleda (veliki i mali na štapiću, u okruglim kartonskim čašicama i u izduženoj plastičnoj čaši), a njegovi prozvodi prodavani su širom Jugoslavije, uz izrazito dobru reklamnu kampanju (kasnije je paleta proizvoda proširena i na kesten pire i žito sa šlagom). Polovinom sedamdesetih godina prošlog veka fabrika “Somboled” (u okviru Poljoprivrednog kombinata “Sombor”) imala je kapacitete za preradu do 80.000 litara mleka dnevno, kao i za dnevnu proizvodnju 20 tona sladoleda i 4.500 kg topljenog sira (znatan deo tog sira pakovan je u limene konzerve, za potrebe JNA). Osim, sladoleda, mleka, jogurta i topljenih sireva, “Somboled” je proizvodio i sir, koji je pakovan u drvene kačice težine oko jedan kilogram, i koji je, kao delikates, bio izuzetno tražen kod kupaca.

Privezak “Somboled”
Sačuvani poklopci od korneta Somboledovog sladoleda s početka sedamdesetih godina 20. veka
Reklamna kampanja s početka sedamdesetih godina 20. veka

Početkom osamdesetih godina “Somboled” je proširio kapacitete izgradnjom novog fabričkog postrojenja, sa maksimalnim dnevnim kapacitetom prerade mleka od 100.000 litara. Najsavremenija tehnologija u proizvodnji sira, zasnovana na ultrafiltraciji mleka i automatizovanoj proizvodnji, po prvi put je bila predstavljena kroz proizvodnju najpre Somborskog, a zatim Feta sira. Tako će u ovoj deceniji nastati još jedan poznati prozivod “Somboleda” – “Somborska feta”.

Pogon “Somboleda” polovinom sedamdesetih godina 20. veka

Nestankom SFRJ i njenog tržišta svi somborski proizvođaču došli su u težak položaj (još je 1990. g. “Somboled” godišnje proizvodio 6.071 tonu mlečnih napitaka, 380 tona mekih sireva, 1.151 tonu polutvrdih sireva, 1.111 tona toplenih sireva, 948 tona sladoleda, 67 tona kesten-priea i 47 tona kuvanog žita). Raspadom sistema PK “Sombor” od 1991. g.  ovo preduzeće postaje samostalno deoničarsko društvo, sa 350 zaposlenih radnika, koje je 2000. g. registrovano kao Akcionarsko društvo za proizvodnju i preradu mleka. “Somboled” je jedini, od niza nekada uspešnih somborskih preduzeća, preživeo tranziciju i uspešno je privatizovan. U ovo somborsko preduzeće hrvatska mlečna industrija “Dukat” uložila je 26 miliona evra, a od 2007. g. “Somboled” i “Dukat” posluju kao deo poznate francuske Lactalis grupe, jedne od vodećih mlečnih industrija u svetu. Ipak, posle skoro četiri decenije, ukinuta je linija proizvodnje poznatog sladoleda.

“Somboled” danas

“Somboled” danas proizvodi robne marke “Dukat”, “Président” i “Galbani”, a osim na tržištu Srbije, proizvodi “Somboleda” se prodaju i na tržištima Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Sa Somborskom fetom “Somboled” je prisutan i na tržištu Ukrajine, Kazahstana i Ruske Federacije.

Tradicija sirarstva u Somboru, mada odavno napuštena kod svog osnovnog proizvoda – somborskog ovčijeg sira, na dostojan način je nastavljena u savremenom vremenu i pri novim tehnologijama. Jedina je šteta što već odavno nema “Somboledovog” sladoleda. Ali, ko zna…

M.S.

5 Komentara

  • Miodrag Milenović

    Evo jednog paradoksalnog podsećanja iz istorijata “somboleda” (proizvoda, ne fabrike!). U prozvodnju sladoleda krenulo se sa velikim ambicijama i očekivanjima, pa se računalo, naravno, i na uspešan izvoz. Radi toga pozvani su predstavnici trgovinskih kuća iz nekoliko evropskih zemalja. Sasvim prirodno, gosti su posluženi sladoledom. Svi prisutni su zadovoljno klimali glavama i svoje mišljenje su izrazili sve u samim superlativima. Domaćini su trljali ruke, ne krijući svoju sreću i očekujući da sada pređu na potpisivanje već spremnih ugovora. Međutim, od posla – ništa. Zaprepašćeni domaćini upitaše u čemu je stvar. Odgovor je bio: Sladoled je izvrstan, izuzetnog ukusa, cena jeste visoka i odgovara kvalitetu, ali suviše je dobar, prebogat ukusnim sastojcima, fine arome i veoma hranljiv jer ima previše kalorija, a naši kupci vode o tome računa i zbog toga neće imati prođu…

  • Sladjana

    Volela sam sladoled u plasticnim lopticama, ne secam se jesu li sve loptice imale isti ukus, ali uvek sam trazila zelenu lopticu. Nikad kasnije ni jedan sladoled nije imao takav ukus. Zna li neko koja je aroma bila u pitanju?

Odgovorite Sladjana Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.