RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

SLUGE, BIROŠI I NADNIČARI

Čitav jedan velik stalež, i to onaj najniži u društvenom poretku Sombora, neku vrstu gradskog proleterijata, činili su sluge, biroši i nadničari. Prema podacima iz 1772. g. u Somboru su bila 533 sluge (442 sluge i 91 sluškinja) i 55 nadničara. Popis iz 1828. g. beleži u gradu 726 slugu (538 slugu i 188 sluškinja). I u ovom delu društva ustalila se određena hijerarhija (na vrhu su bili lakeji, majurdžije ili išpani, kočijaši i kuvarice, a na dnu pastiri-čobani, odnosno čuvari rogate marve, konja, ovaca i svinja). Prema popisu iz 1857. g. u gradu, i na njemu pripadajućim salašima, bilo je 1.547 slugu i biroša i 3.373 nadničara, što je, brojčano, već predstavljalo najbrojniji somborski stalež (preko petine od ukupnog broja stanovnika).

Čoban (pastir)
Kočijaš

Biroši ili najmljene sluge (odadžije) radili su na bogatijim salašima i imanjima u okolini grada, a bili su to, uglavnom, sirotinja i bezemljaši iz okolnih sela ili iz grada. Jednom godišnje, obično u proleće, o Đurđevdanu kod srpskih posednika, ili u jesen, o Miholjdanu ili Svisvetima kod bunjevačkih posednika, biroši su sklapali ugovor sa gazdom. Sam ili sa porodicom biroš je stanovao na gazdinom salašu i sa dodeljenom spremom obavljao je sve poslove koje mu gazda naredi, od zemljoradnje do stočarstva, od rane zore do mraka (biroš je leti ustajao obično oko tri izjutra, a legao oko devet uveče; na njivi ili oko kuće je radio od izlaska sunca do pred podne, kada bi čas ili dva odmorio, a zatim nastavljao rad do zalaska sunca, nakon čega bi još i namirivao i čistio marvu; zimi, kada je dan kratak, radio je na „huju“, odnosno od sedam izjutra do tri popodne, bez prestanka). Pogođen obično na godinu dana, biroš je godišnju zaradu dobijao u pšenici (25-30 merova ili 12 do 14 metričkih centi zrna), kukuruzu (sedam do osam merova zrna) i u novcu (zarada je isplaćivana tromesečno, žito i kukuruz unapred, a novac unatrag). Birošu je gazda ustupao i jutro do jutro i po oranice, za baštu ili za setvu kukuruza (kukuruzovina je pripadala gazdi). Vlasnik je bio dužan da tu zemlju i uzore, a ostale poslove na njoj obično je obavljala biroševa porodica. Gazda je na salašu birošu obezbeđivao stan (najčešće zasebnu birošku kućicu u okopu salaša sa jednom ili dve sobe i kuhinjicom), ogrev i petrolej za osvetljenje, a biroš je mogao da drži za svoje potrebe kravu, jednu ili dve krmače sa prasićima i živinu. Kravu i svinje biroš je mogao da napasa na gazdinom pašnjaku, ali je deo mleka ili priploda pripadao gazdi (obično polovina), dok je od živine, ukoliko je hranio svojim zrnom, gazdi davao polovinu jaja i priploda, a ukoliko je držao na gazdinoj hrani, onda je biroš dobijao jednu, a gazda dve trećine. Biroš je kod jednog gazde provodio godinu dana, ređe duže vreme, a sa salaša ga je selio nov gazda, kod koga je biroš bio unajmljen.

Biroši

Na manje imućnim salašima često su u službu uzimana muška siročad kako bi učila da rade i pomažu, a zauzvrat su dobijala smeštaj, hranu i odeću. Kada bi ojačali, mladići su služili kao ugovorenici i ostajali su na salašu, u porodičnoj zadruzi, do svoje ženidbe, nakon koje su, kao zasluženu nagradu za višegodišnju službu, od starešine porodične zadruge dobijali nekoliko jutara zemlje, mali salaš sa oborom, dva konja, kola i pribor za zemljoradnju. Salašarska porodica ih je smatrala za svojtu, a nekadašnji ugovorenici su, ponekad, uzimali porodično prezime i krsnu slavu svojih gospodara (somborski barjaktar Nikola Lalošević u svom pismu iz 1742. g. savetuje braću da rade i posluju koliko budu mogli i bez sluge kućanskoga i najemnika). Slično je bilo i sa ženskom siročadi koje bi salaška domaćinstva uzimala „pod svoje“. Prema zapisu Nikole Vukićevića, one su se, u porodici koja bi ih uzela, učile poslušnosti i dobrom poretku, poštenom životu i svakovrsnoj radnji kao god rođene kćeri u porodici toj, koja ih je hranila i odevala, a kad je vreme došlo za udaju, onda se zadruga starala da je opremi i udomi za poštenog i vrednog mladića i davala joj je, uz nužno odelo, na poklon postelju, sobni i kuhinjski nameštaj i nekoliko ovaca, a baš i jednu kravu.

Siroče (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1997)

Sluge i sluškinje ubrajani su u porodicu i u njih se, kao u kućnu čeljad, „nije diralo“. Često se događalo da su sluge i sluškinje prelazili u veru svog gazde, ukoliko su pripadali drugoj veroispovesti.

Tokom letnjih ili jesenjih radova salašari su uzimali i nadničare koji su poticali iz osirotelih salašarskih ili gradskih porodica, kao i iz okolnih, pa i udaljenijih sela. Nadničar je radio na njivi od izlaska do zalaska sunca, a nadnica se računala na četvrtinu dana (prva četvrtina bila je od izlaska sunca do „fruštuka“, druga do podneva, treća do „jauzne“ ili užine, odnosno do 17 časova, a četvrta do zalaska sunca). Nadničari su najčešće radili o posednikovoj hrani (četiri topla i hladna obroka dnevno). Ukoliko zbog lošeg vremena ne bi mogli da rade, nadničari su bili redovno hranjeni, ali nadnicu u tim danima nisu dobijali. Nadnice su isplaćivane uoči sveca ili nedelje, a ukoliko je posao trajao duže od jedne sedmice, ostatak bi bio isplaćen po završenom poslu.

Nadničari (risari) u žetvi

U vreme žetve svi imućniji salašari zapošljavali su risare koji su radili za dvanaesti deo žita u zrnu (oko 100 kg po starom jutru ili lancu zemlje od 2.000 kv. hvati). Za ovu nagradu risari su bili dužni da žito pokose, povežu, ograbe, sadenu u krstine, a po potrebi i da suše krstine i nakon toga da ponovo sadenu žito. Obično su radili o svojoj hrani (često bi risari, koji su radili u većim skupinama, unajmili kuvaricu koja bi im spremala hranu, a posednik bi davao svoj krompir, pasulj i ogrev). Ukoliko nije imao svoj par (obično ženu ili kćer), risar bi unajmio rukovedačicu za deo svoje zarade u žitu ili za novac. Obaveza risara bila je da pomaže i u prevozu (vozidbi) i vršidbi žita, a za to vreme bio bi na hrani kod posednika (slama i pleva pripadali bi posedniku). Pojedini risari bi u vreme žetve preuzeli šest do osam lanaca (starih jutara) pšenice i dva do pet lanaca zobi ili ječma. Mada se pojam risar vezivao uglavnom za žetvu žitarica, postojali su i risari pri branju kukuruza, koji su radili za četvrtinu, petinu ili šestinu ukupnog roda u klipovima. Takav risar bio je dužan da kukuruze dva do tri puta okopa, da ih zagrće, obere i unese u čardak. Posednik je bio dužan da risarski deo odveze do risareve kuće, a i ovde je risar radio o svojoj hrani. Ukoliko bi risar samo brao kukuruze, dobijao bi desetinu ili dvanaestinu obranog roda u klipu. Postojali su i tzv. risari-trećaci, koji bi na posednikovoj zemlji radili sav posao gajenja kukuruza, od oranja do spremanja u čardak, sa svojom spremom, za jednu trećinu roda u klipu (kukuruzovina je pripadala posedniku zemlje).

Nadničari na vršalici, početkom 20. veka
Nadničari, tridesetih godina 20. veka

Risari su na sličan način uzgajali krompir (takav risar bi na posednikovoj zemlji svojim semenom posejao i obavio sav ručni posao, a posedniku bi pripala polovina roda), vrežu (na posednikovoj zemlji risar bi posadio, đubrio, ubirao, prevozio i prodavao vrežu, a ubran novac bi delio sa posednikom), a kasnije i šećernu repu (risar je na posednikovoj zemlji repu više puta okopavao, proređivao, vadio je, tovario na posednikov podvoz, a dobijao je trećinu novca od prodatog roda repe).

Otkivanje kose (Sava Stojkov, tempera, 1955)

 

U baštovanstvu su postojali i risari-napoličari koji su na posednikovoj zemlji sve sami radili, a od rada su svojoj i posednikovoj kući dobavljali onoliko roda koliko im je trebalo za kućevne potrebe, dok bi višak prodavali na malo, na pijacama, a novac od prodatih proizvoda bi delili sa posednikom na pola.

Uz pomoć slugu, biroša i nadničara radio je čitav jedan privredni sistem, koji je, bez obzira na svakako nepravednu eksploataciju, omogućavao život zajednice u svim njenim segmentima.

Milan Stepanović

 

3 Komentara

Odgovorite Milan Dabic Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.