PREDNJA ILI ČISTA SOBA U STARIM SOMBORSKIM KUĆAMA

Većina nekadašnjih kuća u Somboru građena je tipski, na način kako su to propisale državne vlasti Habzburške monarhije u drugoj polovini 19. stoleća. Njihova arhitektura, osim u najužem gradskom jezgru, bila je, mahom, ruralna, a kuća se sastojala od prednje sobe, kuhinje, stražnje ili zadnje sobe, ostave ili komore, gonka ili hodnika i tavana.

Prva prostorija u kući bila je „prednja“, „gostinska“ ili „čista“ soba, u kojoj je bio građanski nameštaj sa s jednim ili dva (razdvojena ili spojena) „švapska kreveta“, a ponegde i sa kanabetom ili otomanom. Ranije su ležaji bili daščani, na niskim „kozama“.

Na daske kreveta prvo je stavljana slamarica (slamnjača, ispunjena mekanom kukuruznom ljuštikom), a preko nje „aljine“ koje su se sastojale od perjake napunjene perjem (pravljene izjedna u dužini kreveta), gubera (debelog vunenog pokrivača koji se tka od vunenih otpadaka), perjane dunje, jastuka, kudeljnog čaršava sa utkanim crvenim prugama i ćilimca tkanog na plase (pruge) od raznih šara, čija je osnova rađena od kudelje, a poučica od vune. Nameštena postelja, sa slamaricom i aljinama, bila je vrlo visoka, a prekrivana je ponjavom (grubo otkanim konopljanim pokrivačem), ukrasnim ćilimom ili čipkanim čaršavom.

U brojnijim porodičnim zadrugama i siromašnijim varoškim ili salašarskim kućama ranije se spavalo na podu, preko trščanih asura i prostirki načinjenih od ovčije vune ispod kojih je polagana slama ili kukuruzovina (kada su, vremenom, porodice postale manje, prednja soba uglavnom nije služila za noćenje, sem što bi u njoj bio negovan bolestan ukućanin, a tu bi, glavom ka zapadu i sobnim prozorima, pred poslednje putovanje na gradsko groblje, ležao preminuli ukućanin).

U sobi se obično nalazio veliki gostinski sto prekriven čojom, klupa „prekretuša“, „šifonjer“ (orman) za „štafirung“ (spremu), ogledalo i natkasna ukrašeni vezom. Ranije se umesto ormana upotrebljavala škrinja sa „čekmedžetom“ u kojoj su čuvani tkanina i novac.

U pročelju zida je, u srpskim kućama, visila slavska ikona (drvena ili slikana na staklu, a postavljena ukoso, tako da joj se donja ivica naslanjala na zid, dok je gornja stojala odmaknuta od zida, stvarajući tako prazan prostor iza ikone, gde je obično držana bosiljkača za škropljenje osvećenom vodicom). Za ikonu je bio zadenut „dovski“ venčić, a retko ko je imao i kandilo. U Bunjevaca je na zidu visilo raspeće i, obično, „prilika“ (slika, ikona) Djeve Marije. Mnogo kasnije su na zidove stavljane i fotografije ukućana, a u bogatijim srpskim kućama prednju sobu je često krasila uramljena litografisana reprodukcija „Seobe Srbalja“ Paje Jovanovića ili „Vesele braće“ Uroša Predića.

Zimi bi sobu grejala „furuna“ ili obična paorska peć (svaki jači gazda imao je docnije kaljevu peć koja je ložena drvima). Na „pendžerima“ (prozorima), kojih je bilo obično tri, visile su „šlingovane“ (vezene) zavese, a u prozor su stavljane muškatle ili „pendžersko cveće“, dok su na šifonjeru bile poređane jabuke i dunje.

Pod je bio zemljan od nabijene ilovače koja je podmazivana, ukrašen asurama i tkanim krparama. Posle se umesto zemljanog poda javljaju daske, a ponegde, u imućnijim kućama, i parket.

U ovoj sobi čuvane su vredne i važne stvari – porodične dragocenosti, dokumenta i uspomene.

Milan Stepanović